Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Knjige x 15

 

"Prezimljavanje", Olivje Adan, "Filip Višnjić", (prevod: Nataša Poznić)

 

ImageOVO JE KNJIGA kratkih priča za koju je Olivije Adan (1974) pre pet godina dobio prestižnu Gonkurovu nagradu. Devet kratkih priča - uvek o nekom čoveku i nekoj ženi koji pre podne mrze sebe a popodne ceo svet - čine "Prezimljavanje". U priči "Pjala je mrtav", suspendovani profesor koji je istukao prosvetnog inspektora, plačući nad sudbinom umrlog glumca, zaključuje da vođenje ljubavi sa ženom u tom trenutku ne može biti potresnije. U priči "Do iznemoglosti", babica na odeljenju sa prevremeno rođenom decom, razmišlja o svom umrlom životu pored živog muža. U priči "Pepeo", taksista pomaže putnici iz Kjota da raspe pepeo po Seni, a potom je nežno ušuškava u krevet. U priči "Nova godina", radnica sa benzinske pumpe, dok spiker 31. decembra na teveu odbrojava sekunde unazad, odlazi sa slučajnim putnikom na more i na seks, prekopotreban, ne bi li, u strahu od toga da ne postane kao ona, zaboravila nepokretnu senilnu majku smeštenu zauvek u staračkom domu...
ŠTA JE VRLINA OVE KNJIGE: Neobično čulne priče, sto posto filmične, ispričane bez uvijanja, bez zadrške, baš onako kako treba, jer ako već treba pričati o usranom životu onda barem neka priča ne miriše na ružinu vodicu.
PRVA REČENICA GLASI: "Previše sam popio, a Pjala je bio mrtav"
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Sačekaću da padne kiša."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: mirisala bi na gust dim debelo zavijenog džointa.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Rejmod Karver, Pol Oster...
PREPORUKA ZA ČITANJE: Bilo kad samo ne pre seksa.

 

"Čovek iz kuće na bregu", Borivoje Adašević, "Stubovi kulture"

 

OVO JE KNJIGA koja je trebalo da bude ljubavno pismo, ali to nije. Leon Rot, Jevrejin i Srbin, predstavljajući "simbiozu dva pakla, dva nesrećna modela življenja", na drugoj godini slikarstva, biva odbijen - "lakim pokretom ruke" - od nedostižne i tajanstvene Ane Polak. Leon se za svoju nesreću - posledicu neuzvraćene ljubavi - vezao jače nego za bilo šta drugo. I kao da to već nije bilo dosta, u isto vreme porodica mu se raspada, otac oficir umire, majka se preudaje, a brat odlazi u svet. Leon se povlači u kuću na bregu u kojoj je dočekao i bratoubilačke ratove u koje ga nisu pozivali zbog prefinjene i nasleđene srčane mane. On je neka vrsta normalnog čoveka potpuno razorene svesti. Iako je u ludilu svoje ljubavi mislio da će se svet pretvoriti u pepeo ako ne poljubi Anine usne, ništa se nije dogodilo, jer njegova patnja nikoga nije dotakla. Shvativši to, sa Anom, koja je nestala kao da je nikad nije ni bilo, nestao je i onaj usamljeni, negdašnji Leon iz kuće na bregu. Nestao je među ljude, u urbanoj magmi.
ŠTA JE VRLINA OVE KNJIGE: Prema autoru, jednostavnost propasti na Balkanu leži u fatalizmu, jer odrastati na Balkanu zapravo znači "u isti mah učiti se fatalizmu, rasti s njim, piti od njega pa i radovati mu se".
PRVA REČENICA GLASI: "Već dve godine sam potpuno sam."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Ne, neću umreti!"
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: vonjala bi na ustajali vazduh kuće u kojoj niko ne živi.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE među ranim knjigama Albaharija (kog autor naročito izdvaja i citira), ali i među "bunkerskim dnevnicima" U. Šajtinca (koriste slično jezičko oruđe pri konstruisanju poetizovane rečenice kojom oneobičavaju stvarnost).
PREPORUKA ZA ČITANJE može da se nalazi i u ovoj rečenici: "Ali, gospođo, sada tako lepo počinje padati kiša u mojoj glavi da mi je veoma milo što odlazite. Moći ću na miru posmatrati kapi kako se slivaju niz prozorska okna moje svesti. "

 

"U đavoljoj koži", Filip Čolović, "Stubovi kulture"

 

OVA JE KNJIGA prozni prvenac eruditnog televizijskog reditelja. Roman-intervju koji čine vodeća priča (razgovor između Petra Jovića Kišinova, proslavljenog pisca, i Luke, mladog novinara književnih novina) i nekoliko njenih račvanja (piščevi snovi u kojima se pojavljuju Dis, Kafka, Betoven kao i Nečastivi lično; reprint Kišinovljeve priče "Povratak", njegov logoraški dnevnik iz 1943. i Lukin rezime, sortiran po azbučnom redu, događaja iz piščevog stana). Čitalac kreće od osnovnog Čolovićevog lajtmotiva da "pisac piše iako ga pisanje ugrožava", ide preko Lukine zapitanosti o tome zašto ga je slavni pisac angažovao da napravi intervju sa njim, da bi stigao do piščeve molbe: "Ubijte me, jer niko ne može da opravda moje sudelovanje u nečovečnom". Oprečnost sramotne biografije pisca i njegovih remek-dela otkrivaju se kao nešto što se ne može oprostiti. Krv na Lukinim rukama dokaz je Kišinovljeve teze da je "svako kadar da ubije".
ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE: Kako ih je sam autor nazvao - "razglabanja o književnosti" ugušila su priču koja se gubi u prepričavanju. Podvlačimo: da bi se knjiga mogla nazvati uspelom ili prava književnost [...] stoji nasuprot... Za Kišinova nije, ali za jednog pisca u nastajanju ovo je ipak too much.
PRVA REČENICA GLASI: "O čoveku u čiji se stan uputio, Luka nije znao gotovo ništa."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Po nebu se razli plavetnilo kojem nije bilo kraja."
OVA KNJIGA MIRIŠE: na oblake dima tek ugašene piščeve cigarete.
PRONAĐITE SLIČNOSTI: u romanima "Mrak" i "Ludvig" D. Albaharija.
PREPORUKA ZA ČITANJE: Pravi izbor za sve one koji čitaju sa olovkom u ruci.

 

"Molski akordi", Mirko Demić, "Agora"

 

OVO JE KNJIGA KOJA ME JE ODVELA: na granicu svetova; u granična i zagranična područja geografije, istorije i psihologije. Jedanaest priča o ljudima sa granice, rodoljubima i izdajnicima, austrougarskom i jugoslovenskom identitetu, za ili protiv Vuka, sudbini kolektiva i usudu pojedinca u ratu u Hrvatskoj i bilo kojem drugom bratoubilačkom ratu. Pričama defiluju Mrkalj, Kočić, Helderlin i Srezojević, Koder i Latas, Ignjatović i Pribićević... Prve spaja ludilo, druge služba, treće beleg izdajnika, a sve zajedno prekriva molski akord koji boji i određuje smerove njihovih života. Može li se voleti zemlja-matica, kad se u njoj "svaki gadaluk uvija u rodoljubivu ambalažu"? Mora (li) se biti vanredno hrabar i pošten pisac da bi se napisalo: "Trebalo je da živim šesnaest godina na Kosovu da bih saznao da sa njega ne potičem, da mu ne pripadam, kao što ni ono meni ne pripada". Najupečatljvija priča: "Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum", o najvažnijoj novozavetnoj epizodi koja se odigrala na "naš" - a kako drugačnije nego bizaran - način. Majstorski!
DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: Onaj ko ima svoju neispričanu priču, taj nema strpljenja da sasluša tuđe.
PRVA REČENICA GLASI: "Bog mi je svjedok da se danima puškaralo, bez bitnijeg povoda i vidljivog učinka".
POSLEDNJE REČENICE GLASE: "Tu smo da ne sudimo i ne osuđujemo. Da vjekujemo i da nam se vječno sudi."
KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD (ALT TRG), TO BI BILA: Golgota, Kalvarija ili Lobanjište.
DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA, ČINI MI SE: da u ovom svetu debelih romana i plitkih tokšoova još uvek ima nade za pripovedače i njihove priče.
PREPORUKA ZA ČITANJE: Višekratna.

 

"Čim preživim ovaj roman - dakle, roman", Mirjana Đurđević, "Agora"

 

OVO DODUŠE JESTE KNJIGA ALI je i, brat-bratu, iščašeni pseudokrimić, tj. parodija na medicinske trilere; u glavnoj ulozi je, of course, detektivka Harijeta, koja se ovoga puta ne aka sa haškim beguncima (sic!) već sa lekarima, koji bi bili pristojni i fini ljudi da ih pacijenti poput Harijete nisu pokvarili. Ko preživi ovaj roman neće mu biti do toga da ima bilo kakvo mišljenje o serijskom ubici doktora sa onkologije, već da dobije uputstvo kako da na fin način prevesla zdravstvenu birokratiju! Beli mantili drhte od straha!
TIPIČNA REČENICA: "U Olginom televizoru užuteli ministar zdravlja, onaj koji je naciju uskratio za pušenje, o duvanju nije bilo reči, ovaj put je izdavao naređenje ženama: svaka Srpkinja ima ne samo pravo, već i patriotsku obavezu, prvu na listi svih obaveza iza nedavanja Kosova, i mnogo preču od davanja mužu i/ili ostalim Srbima a u cilju porasta nataliteta, da se jednom u godinu dana slika na njihovom mamografu, za koji su upravo od usta odvojili pedeset hiljada evra."
KO SU ZLI MOMCI? Jajare, mutivode, srebroljupci, rodoljupci, secikese, ulizice, kukavice, hohštapleri i drugi "lezi 'lebe da te jedem" žanr-umetnici koje je proizvela tranzicija "na srpski način".
KO SU DOBRI MOMCI? Kao i obično, pokazalo se da je najbolji momak zapravo - žena, koja, metaforično i politički korektno rečeno, "ima muda"!
ŠTA KAŽE UNIVERZALNI SUD BLOGA? Umesto kakvog anonimnog blogera, književna kritičarka J.V. ponosno je rekla: "Jedva čekam da napunim 50 godina, pa da mogu i ja da čitam ovaj roman."
OD AUTORA OVOG BESTSELERA JE I: Prvi, drugi, treći čovek, Čuvari svetinje...

 

"Geto", Veselin Gatalo, Samizdat B92

 

OVO DODUŠE JESTE KNJIGA ALI je i vraški dobro napisana distopija - antiteza utopije. Nadrealni prikaz postdejtonske Bosne i Hercegovine u stilu Hermanovog "Džeremaje". Geto je zatvor (doduše otvorenog tipa) za najgore, one koje niko nije hteo jer se nikako nisu dali urazumiti. Život kažnjenika - osuđenih na smrt ili Geto, što mu dođe isto - podeljenih u opskurne vojske (indikativnih naziva), remeti upad Novinara, željnog dobre reportaže (koji juri nagradu "Kristijana Amampur"). Sve vojske, uključujući i glavne junake Vuka i Čiku, žele da se dočepaju njegove tajne o prelasku Zida. Kao i u stvarnosti, i u Getu preživljavaju samo najbeskrupulozniji. Ipak, na svoj uvrnuti, gadni način, svet je pravedniji unutar Zida nego izvan njega.
TIPIČNI ODLOMAK: "Kockasti i Orlasti u poslednje vrijeme sve češće ubijaju jedne druge. Mjesečastih je puno. [...] Orlasti su bolje naoružani i uvježbani, ali Orlastih je mnogo manje. Orlasti bi se udružili s Kockastim i lako potukli Mjesečaste. Ali onda bi Orlasti pobili Kockaste. Zato bi se Kockasti uvijek radije udružili s Mjesečastim jer im stalno prijete jaki Orlasti. To je bilo ono što je stari Dumo zvao politikom".
KO SU ZLI MOMCI? Postapokaliptične vojske Geta: Mjesečasti, Kockasti, Orlasti, Ljudi-štakori i Žderači korijenja.
KO SU DOBRI MOMCI? Sigurno: čovek Vuk i pas Čika, dok su o Dumi i Novinaru podeljena mišljenja.
ŠTA KAŽE UNIVERZALNI SUD BLOGA? Roman "Geto" smatra se jednom od najsubverzivnijh knjiga novije bosansko-hercegovačke književnosti.
OD AUTORA OVOG BESTSELERA JE I: "Polja čemirke", "Vrijeme mesinganih perli", "Siesta, Fiesta, Orgasmo, Rposo", "Rambo, Drumski i onaj treći"...

 

"Dvori od oraha", Miljenko Jergović, "Rende"

 

OVO JESTE KNJIGA ALI je zapravo reč o hardcore remiksu zverskog 20. veka. Ambiciozna pripovest koja teče unatrag - jer roman počinje petnaestim, a završava se prvim poglavljem - o dubrovačkoj porodici Delavale tokom sto i kusur godina. Popis propasti svih idealizama koje je iznedrio vek konclogora i gulaga, sagledanih kroz porodičnu istoriju četrdesetak likova čiji su životi ispali iz zgloba. Udžbenički primer romana izvanredne naracije koji nije pobedila Velika Tema. Čvorišne tačke u romanu na koje treba obrtiti pažnju: smrti običnih ljudi i heroja. A često nije smrt najstrašnija, nego je gore ono što čovek preživi...
TIPIČNE REČENICE: "...od nas veće pogani na svijetu nema jer nam miran život manje vrijedi od pet minuta ludosti. [...] Klanja se kod nas uvijek praštaju, ali nikad ne zaboravljaju. I svaki oprost ima upisan rok trajanja."
KO SU ZLI MOMCI? Majka koja se pretvara u neman i pogana deca koja se pretvaraju u svoje roditelje med su i mleko naspram silesije ustaša, četnika, fašista, udbaša, staljinista, titoista, militarista i totalitarista svih boja i ukrasa.
KO SU DOBRI MOMCI? Sarajevo i Dubrovnik.
ŠTA KAŽE UNIVERZALNI SUD BLOGA? "po mom misljenju, knjiga je odlicna. pogotovo sto je smirio stil, i poboljsao ritam naracije (hmm, cini se da je iscitavao andrica). preporucujem." Ili: "Upravo zbog toga i jesam postala vjerni citatelj Jergovicevih dijela: Ono neizreceno/nenapisano je duplo snaznije od onog recenog/napisanog."
OD AUTORA OVOG BESTSELERA JE I: "Sarajevski marlboro", "Bjuik Rivera", "Mama Leone"...

 

"Pričaj mi... Kikinda Short Version 3.0", NB "Jovan Popović" Kikinda

 

OVO JE KNJIGA KOJA ME JE ODVELA: na književni festival (doslovno). Ovo je zbornik kratkih priča pisaca iz Austrije, BiH, Hrvatske, Mađarske, Poljske, Slovenije, Srbije i Velike Britanije koji su bili gosti prošlogodišnjeg potentnog kikindskog festivala. U rasponu od izuzetne (po svemu: jeziku, kompoziciji, efektu, poenti) priče Kler Vigfol "Brojevi" do priče "Venčanje u okrugu Čiroki" Vuleta Žurića smestila se čak 61 priča. Najrazličitijih poetika i praga uspešnosti (P. Hobs, P. Juen, G. Bogunović, E. Koten, M. Kamerić, Z. Gazivoda, D. Nikolić, N. Šaponja, Marčelo...), ove priče dokazuju tezu da se veština pisanja uči na malom prostoru; fudbalskim rečnikom rečeno: samo ako su pisci sposobni, poput Ivice Osima, da driblaju na raširenoj maramici onda su pravi majstori pripovedanja. Ima i takvih...
DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: Za ovaj izbor priređivač - i jedan od autora - Srđan Srdić kaže da nije antologijski, jer nije sastavljen od najboljih i estetski najuspešnijih priča, već da predstavlja svedočanstvo o vremenu u kome se čitalo. Ako izuzmemo slabe priče koje bi, da nije festivalske groznice, teško našle put do publikovanja, ceo poduhvat je hvale vredan.
PRVA REČENICA GLASI: "Sve što znam od brojeva naučila sam pre 10. godine."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Ušao je u grad kao kuga u selo: naizgled jedva, odlučan da uradi ono što je naumio."
KAD BI OVA KNJIGA BILA LITERARNI GRAD-DRŽAVA, bio bi to megalopolis sa svojim bogovima zaštitnicima priča, svetilištima, agorama i akropoljima i, naravno, svojom pripovedačkom aristokratijom, robovima, vojskom, junacima i neprijateljima priča, filozofima-vladarima i tiranima. A kad bismo se spustili sa olimpskih visina, ovaj zbornik nikako ne bi nalikovao na Kikindu, već na Mokrin, banatsku prestonicu pripovedača.
DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA ČINI MI SE: da Kikinda Short, pored svih odbolovanih i još nepreležanih dečijih bolesti, ima izvesnu budućnost.
PREPORUKA ZA ČITANJE: od festivala do festivala.

 

"Vašarski mađioničar", Jelena Lengold, "Arhipelag"

 

OVO JE KNJIGA priča o tome "kako sve to ide, to sa ljubavlju, i sa bolom". Priče izuzetnog erotskog naboja, beskompromisnih opisa i naracije bez zadrške. U osnovi svake radnje su žensko-muški odnosi zategnuti do pucanja ili, opet, labavi kao lastiš u iznošenim gaćama. Priče a la "Playboy", napete kao struk u mideru. Na koncu, kad autorka podvuče crtu, bliskost između žena i muškaraca svodi se - i pored svih provincijalnih čistunaca, prvaka malograđanštine - na jurnjavu za ostvarivanjem dugosanjanih telesnih (samo)zadovoljstava, a "...baš ta, tolika bliskost [jeste ono] najmanje što možemo podneti." Jedna savršena "muška" rečenica: "Ko bi razumeo mačke. Ko bi razumeo žene. Ko bi razumeo bilo koga..." Jedna "ženska" rečenica za sve one koji, kao, znaju sve o seksu: "Bolje vi njega [...] odvedite negde gde se pišu priče od kojih mu posle bude veselo i živahno."
ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE: Uz ovaj naslov, za one koji čitaju sa predumišljajem, kao obavezno uputstvo odštampano na koricama, trebalo bi da stoji iskrena preporuka: "Ne dopisuj ga! Ne čini ga boljim i zanimljivijim no što zaista jeste!"
PRVA REČENICA PRVE PRIČE GLASI: "Da sam se rodila samo nekoliko minuta ranije, bila bih Viktor."
POSLEDNJA REČENICA POSLEDNJE PRIČE GLASI: "Ali iskusni čitalac lepe književnosti zna da je svaki pasus samo deo neke mnogo veće priče, koja još nije dovršena i čiji kraj nam u ovom trenutku nije poznat."
OVA KNJIGA MIRIŠE: na parfem koji se, u slobodnom prevodu J. Lengold, zove - "Volim miris njegovog znoja!"
PRONAĐITE SLIČNOSTI: u pričama Ljubice Arsić i Mihajla Pantića.
PREPORUKA ZA ČITANJE: na nekom dosadnom, kancelarijskom poslu na kome ima vremena na pretek, ali nema erotike ni za lek.

 

"Vrt ljubavi", Saša Obradović, "Stubovi kulture"

 

OVA JE KNJIGA inspirisana čuvenom kontroverznom slikom P. P. Rubensa. Roman o dva razuzdana partyja koji objašnjavaju jedan drugi; koloplet priča iz baroknog Antvrepena, mondenskog Koral Gejblesa na razmeđi milenijuma, ali i Amsterdama i Njujorka iz vremena sadašnjeg; 1) svet majstora Rubensa, koji istovremeno slika u studiju, diktira diplomatska pisma i sluša učenika koji mu čita Plutarha, 2) iščašeni crno-beli svet gologuzih tela i oštrih uglova genija provokativne fotografije Pola Poborskog, 3) svet arty i literarne parafraze "Vrta ljubavi", Frenka i Lore, arhijunaka, poznatog slikara i studentkinje kreativnog pisanja, 4) svet krvave balkanske stvarnosti Slavka Popivode Popa i 5) virtuelni kompjuterski svet priređivača ovog (ne)romana predstavljaju odlično dizajnirane poligone za postmodernistička poigravanja formom, jezikom, poricanjem autorstva, autopoetičkim preispitivanjem, citatologijom, cut & paste tehnikama...
ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE: Pravi nedostatak nikako nije taj što je Obradović potpisan na koricama ove knjige kao autor koji istovremeno tvrdi da je autor neko drugi, već je prava šteta što u knjizi, na glanc-papiru, nisu objavljene reprodukcije slika o kojima autor-priređivač sve vreme pripoveda.
PRVA REČENICA GLASI: Pre ili kasnije, svaka žena shvati za koga se udala.
POSLEDNJA REČENICA GLASI: Bio bi to idealan, ali nezanimljiv svet.
KADA BI OVA KNJIGA IMALA UKUS mirisala bi na na terpentin, čaj, hašiš i gin & tonic ili na jutro nakon žurke u slikarskom ateljeu.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Potocki, Borhes, Albahari...
PREPORUKA ZA ČITANJE: Ovo je knjiga za sve ljubitelje mozgalica i majstore iskrivljenih ogledala.

 

"Dan zaljubljenih", Olaf Olafson, Samizdat B92, (prevod: Mina Krsmanović)

 

OVO JE KNJIGA islandskog biznismena, diplomiranog fizičara, osnivača i bivšeg predsednika Sonyja za Evropu i Ameriku, čoveka odgovornog za planetarni uspeh PlayStationa, sina poznatog islandskog pisca Olafura Sigurdsona... Od nekoga ko ima ovako razbarušenu biografiju može se s pravom očekivati da postane i jednako uspešan pisac; Olafson, bez sumnje, ovom knjigom to i uspeva. U 12 isprepletenih priča, naslovljenih po mesecima, od januara do decembra, autor - jednostavno rečeno - ispituje odnose između bivših i sadašnjih ljubavnika. Porodični tabui, otkrivanje složenog pitanja potiskivane seksualnosti, otkrivanje i skrivanje neverst(a)va, nepristajanja na diktate presahlih ljubavi, gubljenje kontrole nad životom, melanholija svakodnevice, iluzije roditeljstva, starenje... samo su neke od tema u kojima ovaj talentovani pisac pokazuje svo umeće pripovedanja. Strogi realizam čini ove priče nordijski snažnim. Poput istrgnutih stranica iz kalendara ove pripovesti nakon čitanja padaju kao kamenje sa srca.
ŠTA JE KVALITET OVE KNJIGE: Olafson ne upotrebljava pseudopoetski jezik niti pomodni žargonski jezik neke određene društvene grupe; ne bavi se izraubovanim Velikim Temama niti samim sobom, nego sažimajući tekst, jasno i razgovetno kazuje tačno ono što želi, tj. dobro priča dobru priču.
PRVA REČENICA IZ JANUARA GLASI: "Pretpostavio je da će morati da provede noć u Njujorku"
POSLEDNJA REČENICA IZ DECEMBRA GLASI: "Seo je dugo u kolima pre nego što se najzad odvezao."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: ličila bi na specijalitete sa Islanda: gravlax (marinirani losos), hangikjot (sušenu jagnjetinu), hardfiskur (sušenu ribu), sild (marinirani sleđ), hakarl (morskog psa), skyr (vrstu joguta), brennivin (alkoholno piće neobičnog ukusa).
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: "O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi".
PREPORUKA ZA ČITANJE: Sad.

 

"Dnevnik ljudoždera", Nemanja Rotar, "Stubovi kulture"

 

OVO JE KNJIGA KOJA ME JE ODVELA: s one stane dobra i zla. Gonjen nadčovečanskom proždrljivošću, ovaj dnevnik o krizama glavnog junaka, malograđanskog intelektualca - koji sebe zapravo vidi kao zver, manijaka, minotaura modernog doba, kanibala u nastajanju - predstavlja puki beg od dosade. Naratorov credo: "Pišem da bih prestao biti moralista, zao čovek". Njegove beleške imaju jasnu pouku: "U ljudskom životu nema veće sreće niti ičeg uzbudljivijeg od uočavanja sopstvene izopačenosti." Koji mehanizam običnog čoveka tera da ode s one strane sveta moralista? Roman nam se pokazuje i kao jedan moguć pokušaj kako se "kroz sladostrašće i zločin afirmiše živo biće spram okrutne prirode i ravnodušnih nebesa". Dnevnik vodi čitaoca od promišljanja kako prekoračiti opšteprihvaćene norme ponašanja, preko perverznog gutanja presnog životnjskog mesa pa sve do fantastičkog ubistva pisca koji vodi dnevničke beleške, a koji, poput pada operativnog sistema, nestaje uz digitalni usklik "Fatal Error".
DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: Pomisao da pisanje može da spase autora, glavnog junaka ili čitaoca "tihe [egzistencijalne] jeze koja ne prestaje".
PRVA REČENICA GLASI: "Dosadno mi je, strašno mi je dosadno."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "I nije mi više dosadno, ni malo"
KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD (ALT TRG), TO BI BILA: industrijska jaruga koja svojim isparenjima zagađuje noseve, grla, bronhije, pluća i krvotoke.
DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA, ČINI MI SE: da sa svakim otvaranjem i zatvaranjem korica stranice postaju sve teže i teže, teške kao tuč.
PREPORUKA ZA ČITANJE: U klanici, pored sveže preklanih i aranžiranih životinja.

 

"Berlin", Aleš Šteger, "Arhipelag", (prevod: Ana Ristović)

 

OVO JE KNJIGA prozno-esejističkih zapisa koji imaju nešto kameleonsko u sebi pa mogu bez zadrške da se čitaju i kao kolekcija kratkih priča, čak i roman u fragmentima, zbirka pesama u prozi, bedeker ili putopis. U trideset i jednom mikroeseju, Šteger nadahnutim stilom opisuje sva lica savremenog kosmopolitskog Berlina. Prosto vas golica njegova peotizovana rečenica. Njegove proze su pune simbola koji se lako čitaju. On se ne zamara nabrajanjem nesagledivog berlinskog istorijskog nasleđa, nezaobilaznih toponima i orijentira iz turističkih vodiča. Nije mu muka od njih i ne žmuri pred njima, ali ih vidi u potpuno drugoj pojavi od one iz kafanskih priča i viceva o hladnim Germanima i vrelim Germankama. Šteger je sve drugo u Berlinu osim turiste koji, poput hladnoratovskog soldata na Alexanderplatzu, drži prst na obaraču fotoaparata i bezosećajno štekće blicem. Štegerove crno-bele fotografije, koje su integralni deo knjige, oslikavaju duh Berlina, jednako dobro, poput njegovih zapisa.
ŠTA JE VRLINA OVE KNJIGE: Šteger zapravo, ispredajući svoju priču o Berlinu (ili je bolje reći Berlinima), uzbudljivo priča o pekarima i apotekarima, zmajevima i transvestitima, hramovima i buvljacima, Tacitu i bubamarama, muzeju čuvara muzeja i astrolabu doktora Bena, kući književnih duhova i pukotini Berlina...
PRVA REČENICA GLASI: "U Berliner Zeitungu čitam rešenja kviza na temu koliko dobro poznaješ grad."
PRETPOSLEDNJA REČENICA GLASI: "Gosti su otišli, i ja sa njima."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: mirisala bi na Brot und Rosen.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Benjamin zauvek!
PREPORUKA ZA ČITANJE: najbolje bi bilo u Berlinu; može i bilo gde drugde, ali uz obaveznu techno music from Berlin.

 

"Pisac u najam", Zoran Živković, "Paideia"

 

OVO JE KNJIGA KOJA ME JE ODVELA do pisca u stvaralačkoj krizi. Skoro istovremeno, petoro piščevih elektronskih prijatelja došlo je na ideju da mu, putem imejla, ponude da pod pseudonimom (Feliks) za njih napiše roman. Plima traži od njega da parodira samoga sebe; Banana zahteva da se kroz erotski košmar domogne jezgra dela; P-0 ga moli da splete nerazmrsivu petlju od pastiša na paštiš; Pandora namerava da iskamči roman u jednom primerku. Ipak, najzagonetniji, Poštovalac, pisca, nama poznatog samo po, dakako, pseudonimu Feliks, želi da privoli na "najstramniji čin koji može da zadesi jednog pisca. Na izneveravanje najsvetije svetinje. Na ustupanje autorstva nad sopstvenim delom. Na prodaju sopstvene duše." I, nakon 126 strana preganjanja, bi tako. Feliks, piščev mačak, u sve upliće svoje šape, a kompjuter postaje, u pravom smislu te reči, Deux Ex Machina.
DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: Novela je, na mišiće, nabubrila do volumena jednog romančića. Zadatak: istražiti poetičku vrednoću ova dva, u krajnju ruku, epistemološka postulata: "Stvarnost se ne drži pravila proze" i "Od svih ljudi jedan majstor proze trebalo bi da bude poslednji koji će osporiti stvarnost onome što pišemo ili sanjamo."
PRVA REČENICA GLASI: "Da imejl nije baš tako počeo, svakako bih ga odmah obrisao."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Bilo je vreme da se prizovem pameti."
KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD, TO BI BIO literarni Matriks, predstavljen kao padajući niz slova na monitoru, ne bi li se tako naglasila hladna, logična i veštačka priroda tog okruženja. DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA, ČINI MI SE da, kako čitanje postaje sve ekskluzivnija stvar, knjige moraju da budu poput ove: grafički producirane i opremljene tako da plene i da traju.
PREPORUKA ZA ČITANJE: Placebo efekat.

 

"Mrtve brave", Vule Žurić, "Agora"

 

OVO JE KNJIGA podnaslovljena kao niskobudžetni roman, a zapravo je ortodoksno postmodernističko štivo sa višeslojnim preplitanjima stvarnosti i snova koji zahtevaju svežnjeve ključeva potrebnih za razumevanje, ne bi li se na kraju zaključilo da se mrtve brave ni u snu ni na javi ne mogu otključati. Duhovito i vešto poigravanje jezičkim kalamburima, naročito u dijaloškim delovima romana u kojima izvesna Stojanka uspeva da izgubi dve babe, "stojadina", slobodu i dostojanstvo. Između dijaloga udenuti su sinopsisi: a) krimi-serije "Sukrvica" i b) dokumentarca o afričkoj flori i fauni sa sve DJ Simmom i podmornicom UN u glavnim ulogama, ali i razmišljanja: c) neimenovanog fudbalskog stručnjaka i d) igrača koji se preziva Hadžihafizdilbermahmuthašinhadžialagić. Pojavljuje se čak i Valter koji (nije) brani(o) Sarajevo kao lajtmotiv. Funkcionalni politički nekorektni stavovi jasno ukazuju na balkanske atavizme usled kojih je nemoguće razlikovanje košmarnih snova od košmarne stvarnosti.
ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE: Manu ovog romana najbolje je definisao njegov junak, španski trener, iskazom: "Jer, to je moj teren, to je moja igra i uopšte me ne interesuje koju igru je došla da gleda sva ta publika."
PRVA REČENICA GLASI: "Kiša je prolazila kroz sito i rešeto."
PRETPOSLEDNJA I POSLEDNJA REČENICE GLASE: "Eto, kontam, nek je još neko preživio. Ne znam samo šta ćemo sa Stojankom?!"
OVA KNJIGA MIRIŠE: na oznojani dres bačen u publiku.
PRONAĐITE SLIČNOSTI: u romanima Tomasa Pinčona.
PREPORUKA ZA ČITANJE: U Beovozu, na relaciji Pančevo-Beograd.

 

Autor: Srđan V. Tešin (Blic)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement