RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Robin Guthrie - 3:19 Bande Originale du Film (Darla 2008)
The Cure - 4:13 Dream (Geffen 2008)

 

ImageKad uporedimo učestalost delanja Aidana Bakera (Nađa) ili Rutgera Zuyderveldta (Machinefabriek) možda bismo i mogli Robina Guthrieja (ex-Cocteau Twins, Violet Indiana) nazvati i statičnim, mada je aktivnost ovog Škota nastanjenog u Francuskoj mnogo dinamičnija od one uobičajene. To očito govori da su sva njegova petljanja oko muzike (komponovanje, snimanje, produkcija, koncerti) jednostavno fiziološka potreba od koje ne beži, već i razgrće naokolo ne bi li lakše stigao do prilike za taj traženi sklop tonova. Možda ga treba nazvati i predvodnikom, s obzirom na to da je svakojako angažovan na radovima raznih ljudi, za koje njegovi tretmani imaju skoro težinu jednog masterclassa. Uglavnom, eto paradoksa, čovek kojem nije u habitusu da miruje, stvara divnu muziku za i umirenje i smirenje.

 

Nakon dva simultano izdana albuma sa starim pajtosom i ambient maestrom Haroldom Buddom, Guthrie je opet na krilima Darla etikete gde slaže dodatne zvučne kulise za španski film 3:19 (režija Dany Saadia). Svi su očekivali i dobili instrumentalnu melanholiju i patos, i to je u ovom komadu i Alfa i Omega i sve između.

 

Svoje raskošne višedecenijske patente, Guthrie po ko zna koji put oživljava i oni stopljeni lepršaju i svetlucaju, nekoga dižu, nekoga podsećaju na odbegle iluzije, tek smisao se jedino oblikuje u slušno-mentalnom aparatu onog koji prima, i to je svrha koju ovaj autor uvek iznova uvažava. S obzirom na to da je ovo muzika spremljena za film, treba dodati da se naslućuje da je Guthrie pomalo kočio i gledao u retrovizore, da ne bi previše pobegao onome što je video ili mislio da treba da (se) vidi

 

Može biti da buntovnim i samoprozvanim nekomformistima, željnih trenutnih kvaliteta prepoznatih uglavnom kao bilo šta novo, smeta konstatacija da je najveća snaga Robina Guthrieja upravo postojanost i dugovečnost, a najveći kvalitet uspešno kombinovanje sopstvenih manira, no vreme će sve neumitno postaviti na mesto. Činjenica da hiljade i hiljade dana imamo plezir da osluškujemo rad ovog zvučnog entuzijaste, može i anticipirati šta su uistinu očekivanja njegovog prosečnog fana, a srećom, to se sve još uvek uklapa sa očevidom Guthrijevih diskografskih avantura.

 

ImageMnogo toga bliskog je obećavalo u slučaju albuma The Cure 4:13 Dream, i ne samo zbog brojeva u naslovu ili dugovečnosti, no zaključak, na veliku zalost, nije jednak. Očekivanja su bila uzdignuta fantastičnim koncertima i navikom, možda i teorijom, da posle poletnog i popičnijeg izdanja, kakvo je uslovno The Cure iz 2004, poželimo dobrodošlicu težem, mračnijem i masivnijem albumu, baš onako kako to ume da napiše samo Robert Smith. Čisto da produžimo i razdužimo sopstvene čežnje i crnilo.

 

On u ovom smetenom svetu i dalje pokušava da se ponaša pristojno i nigde preterano ne žuri, ali ga to ne lišava boljke, da ume da stvari iracionalno zbrza i u sporom hodu. Upravo ono što je Guthrie mudro iskoristio, Smith je razorio trpanjem svih popičnih drangulija (iznenađenje?!) po čemu se The Cure prepoznaje i umesto da u tako izabranom kontekstu detonira zapaljive melodije i singlove, na njih je zavrnuo prigušivač, izolovao ih i pretvorio u žagor i zamor. Umesto novog, nekim čudom iščekivanog Head On The Door, bez dileme najboljeg pop albuma u The Cure diskografiji, dobili smo Buridanovog magarca koji ne zna dal' da se privoli albumu The Cure ili albumu Wild Moon Swings i ostaje na ničijoj zemlji. Uz to, od davnog zanemarivanja Dave Allena, problem producenta je bolan za band, hteo Smith to da vidi ili ne.

 

Sva je sreća što su Smith i bratija jedni od najvećih i što im je zaostavština tolika i takovog kvaliteta, da se uvek iznađe razlog da se svaki, pa i razočaravajući album iznova i iznova preslušava za dodatno proveravanje utiska (The Top je idealan primer). Ono što nekim čudom svima daje kredit je subjektivan osećaj da fan biva u stvari razočaran prvenstveno sobom i svojim očekivanjima, a Smith ostane volšebno amnestiran upravo tako, da se uvek iznova iščekuje uz isto nestrpljenje. I to je, barem meni, sjajna stvar.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement