RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Grouper: Dragging a Dead Deer Up a Hill (TYPE 2008)
Bohren und der Club Of Gore: Dolores (PIAS 2008)

 

ImageKakva je to savršena maštarija, da David Lynch nekim slučajem posegne za nastavkom Twin Peaksa, a neko mu došapne da bi OST mogli da osmisle Grouper i Bohren und der Club Of Gore, jerbo Julee Cruise i Badalamenti imaju neka posla. Ili nemaju, ali se Lynch zainteresuje za dojče-amerikaniše frojndšaft i ne pogreši. S obzirom na različitost ovih umetnika, bilo bi dovoljno muzike da se pokriju godišnja doba, pa bi Lynch mogao da sve proširi i na serijal. No toga nema, i svako može uz ove zvuke da konstruiše slike, ako mu je volja.

 

Lynch bi, takav-kakav jeste, nesumnjivo bio intrigiran pričom zemljakinje Liz Harris (koja jeste Grouper) o tome kako je zaista u detinjstvu vukla mrtvog jelena uz brdo, i možda bi samo to bilo dovoljno da joj negde da prostora. A taj istiniti doživljaj jeste verovatno uticao na junakinju mnogih lista za najalbum iz 2008. da pravi takvu muziku i da je posle i obznani, uvek bez osiromašenja glede prethodnog izdanja. Oduvek intrigantna, ovoga je puta dozvolila gitarama očitije volumene, ali nema ovde nekih silnih zamaha ako ih iko očekuje, sve je tako da i dalje očarava one koji Grouper od ranije poznaju. Opet učaureno-zamumuljene melodije, u najmanju ruku na gizdavo-poluzemaljski način i dalje ceđene iz rani(ji)h 4ad arhiva i luft-shoegaze-formacija (Slowdive agenda). One, tj. melodije, nisu baš vidljivo i uobičajeno prijemčive, ali tu i jeste kunst. Lebac džabe možda može da zasiti kao i onaj kupljeni, ali se lakše i baca. Liz ih i dalje glasom muti, i ako je neko rekao za Alison Shaw (Cranes) da peva sa odsečenim jezikom, Grouper su vokali ondak, pevani preko selotejpa obmotanog preko lica.

 

ImageBohren je nemački bend koji je besposlicu alkoholisanih & metalisanih dana promenio za sablasno opipljiv sinema jazz-doom-ambient, a Club Of Gore personal pretvorio u podvižnike što snimaju ploče koje (p)ostaju izuzetak u svačijoj kolekciji. Muzika im oksimoronski, svetluca mrakom i bogom je dana za štošta u čemu duša žudi da se osami, a ne bude neaktivna; od šetnje šumom gde svetlost ne prodire ni danju ni noću, vožnje usamljenom autostradom ili usamljene vožnje autostradom, prepoznavanja oblika od dima cigarete u usamljenim/uzavrelim klubovima, i/li slušanje noćnih radio-talasa gde su jedini kriterijumi plejlista izostanak raskalašne komercijalne svile i kadife. Bohren se od početaka, pa i ovde, bave izabranim oblikom, uz uvek nakapanu svežinu; ipak su ovo prekaljeni muzičari u borbi gde svako od njih ulaže sopstveni košmar, a na ruku im ide i činjenica da (je)su od onih bendova gde sledbenici ne očekuju drastičnu promenu sve do neprepoznatljivosti. A nenadmašni su u tome, imaju ton koji se razaznaje od svih iz menažerije, istovremeno je i ultrazabavan i ultramrgodan, i na kraju sve zvuči kao da Vas je pohodio neki naklonjeni, sumorni opsenar i ostaje samo kao zuj u uhu, sto neminovno traži novo uveravanje o stvarnosti njihovog sveta. I tako stalno iznova...

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement