Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: dr Vladislav Panić, profesor psihologije stvaralaštva (FLU)

 

Vlastoljublje je bolest čoveka

 

vlastAko se zna da je vlastoljublje najizvitopereniji oblik nagona samopotvrđivanja, onda je jasno da su vlastoljubivi ljudi izvitopereni, odnosno da nisu normalni. Vlast žele paranoidne, parafrene i inferiorne ličnosti, sadomazohisti i psihopate raznih fela. Nije dobro ako ljudi ove činjenice ne znaju - kaže za Plastelin dr Vladislav Panić, profesor psihologije stvaralaštva, koji je, proučavajući ljubomoru kao stvaralački, ali i patološki izazov, obrađivao i problem vlastoljublja.

 

Plastelin: Koja je veza između ljubomore i vlastoljublja?
Vladislav Panić: - From je tačno i argumentovano objasnio žudnju ljudi za afirmacijom i posedovanjem. Posedništvo se nesvesno doživljava kao šansa da se bude biran i izabran. Tako je sa društvenim položajem, afirmacijom i drugim pojavama prepunim preobražene ljubomore i straha od rivala. Povećanjem dobiti, povećava se moć, a samim tim i šanse u borbi sa rivalima. Težnja za degradacijom rivala, odnosno da se njima vlada je agresivna forma ljubomore kojoj pribegavaju ljudi bez stvarne moći ili bez istinske vere u svoje prirodne moći.

 

Da li je vlastoljublje lični ili je više društveni problem?
- U osnovi je najpre lični problem. Rano ozleđena i teže oštećena ličnost pokušava da to kompenzuje na razne načine. Ako ne uspe, počinje da se javlja mržnja koja se obično kompenzuje sanjarenjem o potčinjavanju drugih. Ta želja postepeno postaje problem i za okolinu vlastoljubive ličnosti. Čovek se ne rađa sa potrebom da degradira i pokorava druge ljude, ali ako je dugo trpeo poniženja i odbacivanja ili je, jednostavno, naučen da unižava druge i da u tome uživa, njegova patologija će se širiti bez kraja i konca. Ako se ovakva ličnost domogne važnije društvene funkcije, naopako je shvata i radi suprotno od onoga na šta je funkcija obavezuje. Veoma je opasno ako se ovakva ličnost dokopa vlasti. Nažalost, istorija je u velikom broju slučajeva pokazala koliko je ova teza tačna i koliko su poremećene ličnosti opasne i nemilosrdne kada su na vlasti.

 

vlastOd kada se vlastoljublje tretira kao bolest?
- Još ga je Platon okarakterisao kao tešku bolest i potamanila je više ljudi nego kuga i kolera zajedno, a da o njoj, za pravo čudo, još uvek ne znamo ništa. Verovatno zato što je zbog inferiornosti ona više ili manje u svima nama pa je i ne osećamo kao bolest. To se može ilustrovati na primeru jednog amazonskog plemena u kome su svi imali gliste i nadute stomake i nijedan misionar ih nije mogao ubediti da se radi o bolesti. Naprotiv, mislili su da misionar koji nije imao nadut stomak, nije ni zdrav. Uzmimo za primer i Frojdovu tvrdnju da ne možemo otkriti sumanutost ako u njoj učestvujemo svi. Upravo se to dešava i sa vlastoljubljem. Tako jedan pretendent na stolicu predsednika Srbije javno priznaje da želi vlast i izjavljuje da je to normalno. Malo je falilo da kao amazonski urođenik utvrdi da čovek koji nije vlastoljubiv, nije zdrav. Pozivao se čak i na Aristotela i značenje grčke reči "idiot", kojom se označava čovek koji se ne bavi politikom, shvatajući je, naravno, kao borbu za vlast. Zato i jesmo tu gde smo.

 

A kako je to bilo u prošlosti i koje zaključke iz toga možemo izvući?
- Podaničkom mentalitetu ljudi u prošlosti vlast nije smetala. Smatrali su da je njihov vlastelin dat od Boga. Kopernikanski obrt u razvoju društvene svesti desio se kada se usvojio drugi stav: da je glas naroda, glas Boga. što vlast bude više pod opštom kontrolom, što više bude u funkciji narodne volje, to će i broj nenormalnih ljudi biti manji. Kada su ove činjenice postale jasne, počelo se insistirati na tome da vlast mora biti ograničena, smenljiva i permanentno kontrolisana. Treba imati na umu da ni kontrolori vlasti nisu imuni od patologije. Svaki segment izdvojen i otuđen od šireg društvenog nadzora vrlo brzo počinje da se izvitoperava i da sopstvene interese identifikuje sa interesima zajednice koju čuva.

 

Kako ljudi mogu postati svesni patologije vlastoljublja?
- U trenucima demokratskih nadahnuća ljudi više ili manje postaju svesni da vlastoljublje i demokratija ne idu zajedno. Setimo se samo kako je svojevremeno smenjen Ivan Stambolić. Nisu mu našli ni jednu opipljivu grešku, ali su njegovi drugovi otkrili da ima liderske tendencije. Naravno, takav čovek ne može ostati na vlasti ako se istinski želi demokratija. Nažalost, inferiorno i pogrešno formirano ljudsko biće želi demokratiju samo dotle dok se ne domogne neke funkcije koju može zloupotrebiti u vlastoljubive svrhe. Posle toga njemu povratka i izlečenja nema. Zato je važno znati da vlastoljubiv čovek duboko vređa svoje podanike, čak i ako ovi žive relativno dobro. Oni će kad-tad žestoko reagovati. Setimo se samo da je Brutov ubod u Cezarovu utrobu bio najdublji, iako je vlastoljubivi imperator bio prema njemu posebno milostiv. Danas bismo mi, u svom neznanju, Bruta nazvali golubom-prevrtačem. Zato smatram da bi proučavanje demokratije moralo biti dopunjeno ozbiljnijim naučnim istraživanjima psihopatologije vlasti i vlastoljublja.

 

Šta možete reći o vlastoljublju u našem državnom sistemu?
- Ono, kao i svaka druga bolest, ima različitu etiologiju, različiti načine ispoljavanja i, što je najvažnije, različitu težinu. Neko se zadovoljava da ima vlast samo nad svojim detetom ili nad bračnim drugom, a nekome je malo da potčini i pogazi celo čovečanstvo. Na nesreću, kao da je ovih poslednjih sve više, što jasno pokazuje da su pojedinci u odnosu na ljudski rod sve inferiorniji i da želja za vlašću sve više metastazira. Kao takva ona postaje veoma opasna jer se ne može zasititi. Ona je kao vatra: što više zahvata, sve se više žesti i sve je opasnija.

 

vlastKako se treba odnositi prema vlastoljubivom čoveku?
- Prvo, pitanje je da li je vlastoljubiv čovek uopšte čovek u moralnom smislu. Kod nas se za nemoralnog čoveka kaže da je nečovek. U principu, vlastoljubivi ljudi se preziru i to više nego lažovi, više nego lopovi, više nego zločinci i ubice, jer su oni sve to zajedno. Ostrašćen vlastoljubiv čovek će da puzi i da laže, krade i ubija čak i svoje saradnike pa i najbliže srodnike samo da bi se domogao vlasti i u njoj sadomazohistički uživao. U našem narodu postoji iskrivljena svest o tome da je vlast opasna, kao, recimo, alkohol ili droga: čovek se opije vlašću pa čini zlodela, zagađuje i uništava sve oko sebe. Međutim, nije tako. Nije opasna vlast nego vlastoljubivi ljudi. No, bez njih ne bi bilo ni vlasti jer je posao državnog funkcionera kao i svaki drugi, s tim što je od mnogih lakši i jednostavniji a u manjoj meri i neprijatan jer ima tu i tamo paradni karakter. Ovaj paradni karakter ne smeta samo onima koji su u sebi sačuvali malo izrazitiju crtu infantilnosti. Zato ozbiljni ljudi izbegavaju ovu vrstu posla koja se zove vlast.

 

Kako se onda može urediti funkcionisanje državnog sistema bez vlasti?
- Mnogo bolje nego sa vlašću. Pojam vlasti se pogrešno identifikuje sa funkcijom. Obavljati određenu državnu funkciju ili bilo koju drugu ne znači imati vlast, već izvršavati određene radne obaveze prema usvojenom planu rada i božjim i zemaljskim zakonima. Vlast počinje onda kada čovek svoju volju, svoje interese i svoje patološko "ja" stavi iznad interesa i volje drugih ljudi, tako ih poništavajući, a po svojoj volji i radi vlastitog interesa. To je patologija, a kad se radi o čoveku iz državnog sistema - najteži zločin jer je on upravo zvanično i pod zakletvom zadužen da radi u interesu i po volji drugih ljudi.

 

Da li se uvek zna u čijem interesu neko radi?
- U tome i jeste problem. Lični interes se najčešće pokriva opštim ili interesom drugog. Moguće je da se lični i opšti interes poklope. To i jeste poželjna kombinacija, ali se zna koji interes je važniji. Posebno je značajno da se trenutni interes sagledava i u perspektivi. Vlastoljubiv čovek je tu vidno poremećen. Kod njega nema perspektive, on živi pod imperativom sadašnjosti i sve sagledava kroz lični i trenutni interes. Ako ima vlast, sve preko noći menja: uredbe, zakone, čak i Ustav, hapsi i ubija bez suđenja.

 

Koliki je rizik držati sumnjivog čoveka na vlasti?
- Kada "procuri" bilo kakva informacija koja baca sumnju na čoveka na vlasti, on se povlači, bez obzira da li je kriv ili ne. Tragično je ako se misli da prethodno mora biti dokazana njegova krivica. Krivica se mora dokazivati ako treba čoveka poslati na robiju. Kažem, dovoljna je samo osnovana sumnja i to iz prostog razloga što je veliki rizik držati sumnjivog čoveka na vlasti, a takav rizik ne samo da nije nužan, već nije ni potreban.

 

vlastZašto se vlastoljubivost smatra malignim poremećajem?
- Jer se brzo širi i razara sve oko sebe. Ljudi se od vlastoljubivog čoveka brane ili prosto beže. Kada bi se okolina žestoko branila od vlastoljubivog čoveka, on bi brzo postao izolovan i nemoćan, kakav u svom biću i jeste. Međutim, mnogi mu poltronišu ili se pogrešno brane prostom identifikacijom. Tako i sami postaju tirani. Kad je vlastoljubiv čovek na čelu režima, vrlo brzo režim u celini postaje represivan i sadomazohistički, što znači: prema gore - ponizno, a prema dole - surovo.

 

Šta biste rekli o vladavini demokrata?
- Demokratska vlast sama po sebi ne postoji. Drugim rečima, ona nije demokratska time što su samo neki "demokrate", već zato što je kontrolisana i smenljiva a da je za smenu dovoljna samo sumnja ili, kako se to kaže, nepoverenje ljudi. U svakom demokratskom društvu ljudi koji vrše određene funkcije ne bi trebalo da preuzimaju nikakvu vlast, već samo odgovornost. Kod nas se trenutno situacija malo lomi putem tzv. demokratije, ali je pitanje kakav se voluntarizam iza te teze opet krije. Jer, jedan broj ljudi uvek pokušava da svoju volju nametne kao volju božanskog. Nije tu uvek u pitanju materijalni interes, kao što se obično misli.

 

Kako se demokratsko društvo može braniti od vlastoljubivih ljudi?
- Demokratsko društvo ima takve pozitivne zakone i takve mehanizme kontrole da vlastoljubivi ljudi teško mogu i doći na tzv. vlast. Za svaki slučaj postoji institucija javnog mnjenja, koja reaguje na sve što je sumnjivo, i moralna obaveza ostavke ako se pojavi bilo kakva sumnja. Vrlo je upečatljiv slučaj ostavke De Gola. Daleko od toga da je postojala sumnja da je lagao Francuze ili da ih je potkradao, ili da je bio nesposoban ili nezaslužan. Naprotiv, bio je zaslužan, čak veoma zaslužan, a to je baš i bio razlog njegovog pada. Francuzi su jednostavno posumnjali da bi mogao biti suviše autoritaran za svoje saradnike i nisu mu izglasali poverenje. Kao takav, autoritaran, mogao bi da sputava svoje saradnike u slobodnom iznošenju suprotnih mišljenja i da onemogući slobodan protok informacija. Veliki De Gol je otišao i umro je ljut na svoje Francuze. Mislim da nije imao pravo jer, po logici stvari, nikada deo ili pojedinac ne može biti veći, odnosno pametniji od celine, tj. društva kome pripada.

 

vlastJesmo li mi zaista narod sa demokratskom tradicijom koja bi nas mogla zaštititi od zla vlastoljubivosti?
- Teško je izmeriti kolika je naša demokratska tradicija. Suština tradicije je u njenom trajanju, a naši ljudi o demokratiji znaju samo iz literature, pod uslovom da je čitaju. Ali, mladi ljudi, koji se uključuju u svetski tok informacija i koji putuju po svetu ili tamo žive, mogu upoznati sisteme rada demokratskih društava, mogu videti kako izgleda, recimo, u Švedskoj ili Norveškoj, kada prvi čovek u zemlji nema nikakvu vlast, nego radi posao koji mu je poveren, ponaša se normalno, kreće se slobodno, bez armije ličnih čuvara, ne živi u luksuzu i nema straha od toga da će sutra raditi neki drugi posao. U društvu u kome ne postoji svest o demokratiji, svaki čovek koji dobije bilo koju funkciju, okružen poltronima i lažovima, malo po malo postaje vlastelin, a kad mu se to osladi, počinje da plete mrežu koja će da ga čuva. Počinje da čini nepravde i zlodela i da se plaši gubitka tzv. položaja, a gubitak vlasti doživljava kao gubitak glave.

 

Šta možete zaključiti kada je borba protiv vlastoljublja u pitanju?
- Vlastoljublje je bolest čoveka kao što je postojanje vlasti kao izvanzakonske i voluntarističke moći bolest ljudskog društva. U odnosu na pojednica ona je neizlečiva, a ljudsko društvo u svom dugom trajanju, ako ga vlast ne uništi, verovatno će pronaći lek protiv nje. Lično mislim da će vlast u budućnosti biti ukinuta. Ostaće samo kao pojam tragične istorije i ljudskog neznanja.

 

Razgovor vodila: Saša Važić


 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement