RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Richard Hawley - Truelove's Gutter (Mute 2009)

 

ImageJeste uzbudljivo prevrtanje ambijentalnih, droničnih, elektroničkih, motoričkih, klasikalnih, akustičkih zapisa u potrazi za transcendentnim momentima, ali na nekom mestu čovek mora da se zaustavi i detoksikuje. I najbolja medicina zahteva reviziju - inače se zavuče u šupljine i izbije kao herpes na najmanje očekivanim mestima. Ipak, ako se od najezde Babilona ostane čistih misli, okrepljenje ume samo da se namesti. Miksturu je izneo veliki Mute - Richard Hawley i njegov (šesti) album Truelove's Gutter. Simpatičan je čova Hawley, sada već priznati autor čija svaka ploča zna da opije i opravda strast fanova. Nije ni nepoznat, među poštovaocima koji šire reč o njemu su i Anton Corbijn, REM, Nancy Sinatra, Arctic Monkeys...

 

Za Hawleya sam čuo davno, od Sheffieldskih amigosa. Kao zaljubljenik u gitaru se muvao oko preostalog The Comsat Angels instrumentarijuma. Uglavom, jasno je bilo da ima reputaciju gradskog junaka i patriote, verovatno najsličniju onoj koju je imao Jarvis Cocker pre Pulpa. Sve je to kroz godine dodatno ojačala Hawleyeva topofilija, najočitija kroz nazive albuma, koji su većma sheffieldski toponimi.

 

Truelove's Gutter jeste jedan od takvih, ali nema samo značenje za one koje interesuje šefildska geografija, već je i naciljani opis trenutnog Hawleyevog svetonazora, slivnik preko kojeg olakšava sebi i otkazuje razočaranja ljubavi. Ovo je kolekcija idealna za završetak dana, sumiranje i razvrstavanje, a on nam dođe kao crooner iz hipnagogije. Nagoveštaj zvučnosti se očitovao u finalnoj pesmi (The Sun Refuses To Shine) prethodnog albuma (Lady's Bridge, 2007), a sve je sofisticarano zacrnio, uvođenjem novijih instrumenata i vibrantno-gipkijih aranžmana. Oni koji se plaše da bi mu inovacija srušila ulogu Orbisona 21. veka, neka ne brinu. Obrazac meša sa Morriseyem iz ranijih The Smiths dana (avaj ironije - jedan od većih doprinosa Mozera današnjoj britanskoj sceni je odbijanje Hawleya na audiciji za Mesijin prateći bend) i naboranim patosom kome NE! ne bi rekli ni Almond ni Cave ni Tindersticks. I pored (više no uobičajeno) zatamnjenog izraza Hawley je snimio album kojim svima daje mnogo dobrih razloga za hod (u)napred. U vremenima kada neki misle da im ploče otkrivaju univerzalne istine i zakone, ima onih koji žele da im se povremeno neko lično obrati. Hawley u svojim ispovestima (ne)namerno to radi, što je samo jedan od garanata da se ova ploča neće razjesti kroz vreme.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement