Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (4)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageCrkve i vodopadi: Svako jutro ustanemo pre svih, skočimo u bazen i plivamo sat vremena. Onda doručkujemo. Idemo zatim kombijem na rad. Sve nam je lako i opušteno. Dobro organizovano. Nigde ne žurimo. Samo nam je vruće. Prevruće. Tražimo, ima li nekih vodopada, čujemo da ima. Smišljamo brzo. Hoćemo svi iz projekta da idu sa nama pod vodopade da snimamo kako se ljubimo u parovima, baš pod vodopadima. Kissing Waterfalls! Da se ljube svi. Kao supružnici, ljubavnici, braća i sestre, stari i novi prijatelji, konkurencija... Mi smo oduševljeni svojom idejom, a i drugima se sviđa vlažno ljubakanje i osveženje. Ali, vodopadi su presušili u ovo doba godine. Ne odustajemo. Tragamo dalje za vodom u pustinjama Portugala.

 

Sada hoćemo talase. Usplamtele talase da snimamo pod njima! Postoji i kamera za podvodno snimanje! Genijalno. Okean je samo sto kilometara daleko. Odmah da idemo tamo, da se bacimo u atlanske talase i snimamo davljenje. Live! Svi su se zabrinuli s razlogom, jer, mi nikad i nismo bili na okeanu, i ne znamo njegovu ledenu snagu i resku opasnost, talase ubice, ajkule proždrljivice i surfere koji daskama razbijaju glave nepažljivim kupačima. Ipak, organizatori pristaju. Šalju nas na Troju da snimimo talase. Nigde talasa. Dva sata kolima i sat trajektom i još sat peške da bismo stigli na beskonačno dug pesak prekriven mirnom ledenom vodom. Ništa od talasa. Smestili su nam. Moramo već i da se vratimo na večeru.

 

Stižemo skuvani u kafanu Eškondidinjo - Skrovište! Kačimo rančeve za kuke od dlakavih svinjskih papaka i na predlog džinovskog konobara-vatrogasca jedemo supu od povrća čija je kremastost postignuta kukuruznim grizom, piletinu zalivenu pivom, opojni čokoladni mus i super sveži ananas. Siti smišljamo dalje. Moramo da nađemo talase. Može, kažu. Postoji bazen, waterworld u Montemor-o-Novo. Postoji mašina koja pravi talase. Doduše, podloga nije peščana i stenovita, već od plavih pločica. Ali nama to ne smeta da odemo na prepun bazen, tražimo da snimamo pola sata i da se iz talaso-pravljača izbace sva deca, zatim da se zaegzibicionišemo i nagi isprevrćemo po talasima sa podvodnom kamerom, snimajući sunce kako bi izgledalo golom davljeniku - mutno, kriveće i mrdajuće iznad nemirne gladne vode. To!

 

I šta smo mi uradili sa tim talasima? Moja žena pod njima igra gola u katoličkoj crkvi! Jea!!! Talase smo sa tri video bima projektovali na beli svod dugačke crkve i publika koja je došla, sedela je i ležala na hladnom podu i osećala se udavljenički opušteno transcedentno pod mrdajućim blještavim plavetnilom. Preko velikog krsta u dnu crkve, ili je to njen vrh, oltarska rupa, neki istoričar umetnosti bi znao kako se to kaže, tamo smo u drugom delu predstave projektovali muve preko belog zida i nagote plešućeg tela, rojeve muva koje su projektovane bile velike kao vrane, kako sleću na beličasto golo telo. Živa muzika violončela, sintija i semplera, ja sam sve to kao koordinisao i napunio da sam se osećao prezauzet i suvišan da, što sam na probama radio, govorim "Oprosti svom krvniku", poemu na srpskom i zvučam univerzalnim glasom. Taj moj nastup ostao je tajna na probama i u ličnom iskustvu.

 

Moja žena je baš puno radila i sarađivala. Sa arhitektom Janom Šulcom skupili su komade odeće od svih učesnika, pa su ih onda isprobavali kako im šta stoji. Kako upoznati čoveka, te silne ljude umetnike sa kojima treba da sarađujemo. Da uđemo u njihovu kožu, tj. savremenije, odeću. Od ovoga smo napravili super smešni video Dres up Mess Up, pustivši ovo oblačenje i skidanje gomile odeće na vetru u nazad, sa različitim brzinama. Evo kulturnog modela! Upoznavanje. Susretanje. Delo je manje značajno i uglavnom, opterećujuće, što će nam pokazati i sledeći primer. Još jedno upoznavanje sa učesnicima, a to je izgleda bilo na pameti mojoj suprugi, koja mi je nekoliko meseci posle ovog projekta saopštila najradosniju vest, da čekamo bebu, bio je Mirrorcle.

 

Dvodimenzionalni otisci svih učesnika u aluminijumu trebalo je da budu izloženi na sunčanoj padini starih plutinih hrastova. Divna slika. Ali svaki rad donosi kompromise. Aluminijum je preskup. Je l' može karton, pitaju producenti. Ne može! Ovo je eskterijerna instalacija. Mora da odoli vetru, kiši... Šper ploča? Ok. Onda razni pikantni oblici aluminijuma ukucavani na različite delove tela. Sve to postavljeno je, naravno, ne na brdu, već u manastirskom dvorištu, među masline, što je, sa smanjenim brojem modela bilo fino i dekorativno, ali daleko od spektakularnosti stotine odblješćujućih ljudi po celome brdu. Zašto nam nisu omogućili da stvaramo u obimu koji nam se učinio najboljim? Zato što producentima nije bitna umetnost, već oni smatraju, da posle konceptualizma, ni umetnicima više nije važno delo, već samo ideja umetnosti, a realizacija će biti producirana u neumetničkom okruženju za pare. Pošto su se Colina produkcije ispostavile kao preterano kompromisne, ja sam se posvetio miru i radu. Dokolici, koja je preduslov svakog stvaralaštva. Održao sam predavanje o dizajnu vremena posle koga nisam dobio ni jedno pitanje, samo ljubazna čestitanja. Ego mi se ispunio prezirom - koji mene hvale, lažu me, ili su budale! Ali, organizatori su tražili da mape uma, mape pojmova i matrica za dizajniranje vremena ostanu u kulturnom centru kao ogromni pano sa krupnim, samo meni, a sada već verovatno i njima, jasnim rečima i modelima. Radio sam i koreografiju neprestanog indeterminističkog pokreta sa tri mlade portugalske plesačice, Martom, Ližijom (evo jednog sjajnog imena) i Sonjom i jedanest japanskih kuglica, pardon, kineskih loptica skočica. Nisam bio zadovoljen postignutim uzbuđenjem kojim nismo uspeli da oslobodimo ritam i izazovemo misao. Barem smo se pošteno preznojili.

 

Bez gaća se šetkajući u afričkoj haljini, pisao sam dramu "Kvarna karma", ćaskao, pušio hašiš, delio savete za pivo ili... Naplivavši se svakog jutra, dovoljno sam bio opuštem da napišem i svoju prvu ozbiljnu pesmu na engleskoj jeziku (ako ne računamo one srednjoškolske za spid metal bend u kom sam svirao, pardon, lupao bubnjeve). How About a Quick Fuck in Quick Sand?! Da! Učinili smo i omaž Raši Todosijeviću - Was ist Kunst? Umesto Marinelinog lica i surovo nežne ruke umetnika, koja više traži neku suštinu iza mrdave teksture lica, tu je snežno bela guzica koja crveni pod insistirajućim udarcima dlana i pitanja "Šta jeste Umetnost"?

 

Da se ne stekne utisak da skoro ništa stvarno nisam radio kao projekat, osim što sam mnogima drugima pomagao i smetao, pisao, govorio, pevao, kretao se, performirao, ali u situacijama kada se projekti nisu izvodili, solio pamet... u nekom od sledećih nastavaka pisaću i o kreiranju univerzalnog jezika kome sam posvetio puno radnih i inih sati na Colina. Previše primera. Premalo zaključaka. Tipično za moje pisanje. Ali, putovaćemo u sledećem nastavku u Holandiju, da se susretnemo sa novim primerima, a možda i nekim uvidima o tome kako se kulture kreću u novim milenijuma. I kako se kulturne vrednosti bore sa sudbinom postajanja pukog nagomilavanja potrošačkih ponuda.

 

Nastavak u sledećem broju Plastelina

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement