RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Daniel Land & The Modern Painters - Love Songs For The Chemical Generation (Saint Cecilia Records, 2009), The Mary Onettes - Islands (Labrador, 2009)

 

ImageTrebalo bi mi više vremena u ovo doba godine da bih sedeo i pravio liste najalbuma/singlova etc. Ipak, moram sumirati utiske o dve novembarske ploče koje promovišu ujedinjenu rđu, glamur i setu nekad studenog meseca. Dve velemajstorske ploče, koje kažu da od pop-muzike, kada je ona od najbolje sorte, nema veće metafizike. Ono što dobar pop ume nešto, što ne umeju razni gurui, jest da pokaže svetla iz senke i da preko muzike sebe raspoznamo.

 

Daniel Land (album izdat 2. novembra) je čova iz Manchestera koji elastično kombinuje ostavštinu Neila Halsteada (Slowdive/Mojave 3) sa Las Vegas opservacijama Cocteau Twins i prozračnošću Lush. Objektivno, tu bi se prepoznalo i nešto od ranih Bono vokala dok je bio Boy i nije razmišljao o pozama sa svetskim liderima. Za shoegazera novije generacije info da se Ulrich Schnauss ovde muva i već dovoljan razlog da se baci na pr(a)vi pretraživač. Nesumnjivo, ništa ne bi bilo vredelo ni pišljiva boba da talenat Daniela nije van uobičajenog. Voss i Imaging October (EP) su bili srdačna rukovanja, a album je zagrljaj prepoznatih prijatelja. U vreme kada vladaju virusi za koje se (ne)zna ko ih je (ras)pustio, vitaminski blender-miks Daniel Landa nije ono što izgleda kao naknadna pamet, već preventiva protiv nadimanja od gluposti. Love Songs For Chemical Generation jeste za ljubitelje ovakve muzike hipnotik, ima sposobnost da simulira boje, agregatna stanja pa nek svako "našteluje" svoj mod.

 

ImageOpet, Šveđani The Mary Onettes (album izdat 4. novembra) koje predvodi Philip Ekström, stari su poznanici. Sitničavi zameraju da (prošli) debi album zvuči kao (pre)otvoreni omaž bendovima kao sto su The Cure, New Order i sl, ali od njih nema poštenijeg benda koji krčmi osamdesete. Za razliku od šire popularnih retro-uberdizajniranih bendova, TMO ne zvirkaju često u buđelar, već se bave komponovanjem emocionalne muzike i ne interesuje ih da čuju sufliranje, već sopstvena deklamacija teksta. Islands ima čudnu istoriju, dvaput je sniman: prvi snimci su ukradeni iz automobila, a onda se jednostavno ugasio i HD sa rezervnim kolutovima. Na prvo slušanje, album nije prijemčiv kao debi, nekoliko slušanja je potrebno za zagrevanje dok ne isvetluca tehnikolor i sinemaskop. Nakon toga je sve nagrada svake vrste. Kao i mnogi skandinavski sastavi, umesto Pet Sounds i još nekih tipičnih uzora za Anglosaksonce, TMO svojataju A-Ha kao jedan od glavnih uzora, a ponovljena slušanja tvrde da bi The Cure zvučali ovako da su nastali tamo negde dve hiljade i neke... Ekström koristi bol kao neophodnost pri pisanju, srećom bez iritirajućeg čemera. Onda(k) nije čud(n)o što ovu ploču (kao i ranija TMO izdanja) znalci doživljavaju kao opijat. Još uvek ne "onaj za mase", ali ne njihovom greškom. Ima ovde potencijala za globalno raspoznavanje. Jednostavno, u doba preopterećenosti svim i svačim, to više izgleda i nije moguće.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement