Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: O mansardama, prijateljima, neprijateljima, suprugama i majkama

 

Moj Danilo Kiš

 

ImageProlog - Božo Koprivica: Ovog sam maja pitao mlade, one najdarovitije pisce "iz Jugoslavije", sa Miljenkom Jergovićem na čelu, da napišu tekst(ove) za crnogorski časopis "Ars" o Danilu Kišu. I svi su pristali: Olja Savičević-Ivančević, Faruh Šehić, Srđan V. Tešin, Muharem Bazdulj, Marko Čudić (prevodilac), Saša Ilić, Ognjen Spahić, Pavle Goranović, Vladimir Vujanić. U tekstu "Kiš, Una, Bosna" Faruh Šehić kaže: "Najznačanija stvar koju sam od Kiša naučio jeste osjećaj odgovornosti prema vremenu i društvu u kojem živim. Njegova etičnost, i moralna nepotkupljivost." Danilo Kiš jeste priča tih mladih pisaca. Oni znaju da prepoznaju taj ritam, taj sluh i Piter Bruk.

 

Pre Kiša (eskurs o razlikovanju između onoga što se istinski dogodilo, od onoga što se moglo dogoditi)

 

Kako vreme prolazi, sve češće čitam knjige pisaca koje i lično poznajem. Nema sumnje, ima u tome puno draži i ekskluziviteta. Ipak, ponekad mi zasmeta glas pisca. Budući da znam tačno kako izgovara neke reči, dok pokušavam da se prepustim čitanju u osami, imam utisak da se gura da legne pored mene u krevet ili da sedne nepozvan za moj sto. Ima jedan, kad ga čitam, kao da mi viče na uho, lepo ga čujem kako sikće kroz zube na mene. Pošto ne mogu da ga ućutkam, to ume da bude naporno. Ali nisam želeo o tome na ovom mestu da pišem...

 

Kao mlad pisac, zaljubljen do ušiju u svoj pesnički glas, čitao sam mahom klasike, verujući, pogrešno naravno, da se književna veština stiče isključivo slepim sledbeništvom. Knjige su za mene bile poput Pravila službe Oružanih snaga, a ono u njima napisano moralo se braniti i čuvati po svaku cenu. Koliko puta sam samo u roditeljskoj kući u Mokrinu obrisao prašinu sa "Ode grčkoj urni" i laštio sablju "Junaku našeg doba"! Onda, kako to već biva, tragedija koja je zadesila moju porodicu podstakla me je na to da reči onog velikog ruskog pisca shvatim doslovno: pisaću samo tako kao da mi od toga zavisi život i samo ono što bih dozvolio da mi tupim nožem urežu u kožu.

 

Prvi deo mog književnog creda govori o tome da, kao i u životu, i u pisanju postoje periodi rađanja, života i smrti i da kroz sve te mene treba proći, a opet preživeti, odoleti iskušenjima, kukavičluku i bezglavom busanju u grudi, glupavom samoljublju i još glupavijoj ignoranciji bližnjih. Onaj drugi deo mog književnog zaveta jasan je sam po sebi: književnost je zasnovana na laži, ali sama ne trpi laž, lažne pisce i lažne čitaoce. A kad je reč o poverenju, dobar i odgovoran pisac mora iskreno da veruje u svoje laži kako bi mu i čitaoci, na kraju krajeva, verovali. Kao čitaocima potrebno nam je da verujemo u napisano, kao što nam je potrebno da znamo razliku između onoga što se istinski dogodilo, od onoga što se moglo dogoditi. Ako pisac pred sobom jasno vidi događaje, baš kao da je njima prisustvovao, može biti siguran u to da će ih takvim videti i čitaoci. Ali nisam, pobogu, želeo na ovom mestu da pišem ni o stvarima o kojima vi znate više od mene...

 

Kiš uživo (eskurs o njegovim i mojim Mansardama)

 

Muharem Bazdulj: Mansardu i Psalam 44 sam Kiš je vrlo često navodio kao svojevrsnu metaforu cjelokupnog njegovog djela: Mansarda, naime, najavljuje njegove metafizičke, a Psalam 44 historijske književne opsesije.

 

U Beograd sam došao nakon odsluženog vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koji je klasi vojnika kojoj sam pripadao bio produžen za mesec dana zbog početka krvavog građanskog rata. To kako smo branili otadžbinu kojoj smo položili zakletvu ušlo je u sve svetske udžbenike iz istorije. Napokon, živeti u prestonici, u svakovrsnom beznađu, bedi i nemaštini, bilo je za nijansu lakše nego spavanje pod punom ratnom opremom na podu kamiona, ispod cirade izbušene mecima i uz potmulu grmljavinu haubica i mitraljeza. Nisam bio spreman - pitam se ko jeste? - ni za jedno ni za drugo ludilo.

 

I tako, živeći u Karađorđevoj, preko puta izbegličkog hotela "Bristol", nadomak železničke i autobuske stanice, odmah iza picinog parka kod Ekonomskog fakulteta, uz jezive prizore sunovrata gradskog života, dok sam čitao "Mansardu" čuh glas Danila Kiša. Govorio mi je kako je, dok je pisao svoju satiričnu poemu, mislio baš na moju studentsku sobu, moju Mansardu.

 

Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima.

 

Jedna od mojih omiljenih igara tokom dečaštva bila je da svoj krevet pretvorim u čamac; od oklagije sam pravio jarbol na koji sam kačio veliki frotirni peškir da mi posluži kao jedro; rasklopljeni kišobran mi je bila kapetanska kabina; majčina narandžasta marama doneta iz Singapura bila mi je vezana oko glave kao kakvom golobradom piratu, a za pojasom su mi bile zakačene dve drvene frulice iz kojih sam, kao iz kubura, pucao na pljačkaše brodova. Možda poslednji put, tu sam igru igrao u Murteru ili Betini kada sam sa majkom, sestrom od strica i strinom bio na letovanju. Majka mi je čak kupila i kapetansku kapu. I dok je moja sestra lutala plažom u potrazi za instruktorom plivanja, ja sam se u sobi pretvarao u pravog prekaljenog morskog vuka koji plovi malom lađom što se ljulja na pučini izgubljena u tamnoj noći u koju ću zaista i uploviti koju godinu kasnije. Studentska soba bila je utroba avetinjskog broda koji me je progutao zajedno sa svim filozofskim knjigama u kojima nisam mogao da pronađem valjane odgovore na ono šta nam se događa i zašto nam se događa.

 

Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.

 

Moram priznati da sam od najranijeg detinjstva u šarama na podu od linoleuma prepoznavao lica i obličja najneverovatnijih stvorenja koja su hodala, gmizala, puzala, plivala ili letela od nastanka sveta. Takve živuljke - katkad smešne a katkad opasne - nisu postojale samo u mojoj mašti, nego, eto dokaza, i u Kišovoj "Mansardi". Mnogo godina kasnije, bezuspešno studirajući filozofiju, umeo sam satima da ležim sa rukama ispod glave i gledam u plafon. Vlaga je u stanu u Karađorđevoj učinila isto ono što i vlaga i Kišovoj Mansardi. Zato, verujte mi da znam o čemu mi je Kiš pričao tih dana.

 

Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica.

 

ImageU poglavlju pod naslovom "Nikada ranije nisam video nešto slično" mog avanturističkog romana "Kroz pustinju i prašinu" prisetio sam se baš tako opisane scene iz "Mansarde" i života u stanu na Savamali tokom tog bensedinskog doba. I opet, kao da mi je Kiš diktirao:

 

Nikada ranije nisam video nešto slično: gazda stana u Karađorđevoj tvrdio je da je paučina najsigurniji način odbrane od najezde savskih komaraca. Ne morate da mi verujete, razume se, ali kada sam se uselio u njegovu sobu, nakon što je on otišao na višemesečno pecanje, zavese od paučine sa grozdovima osušenih komaraca spuštale su se do poda.

 

Kišove metafizičke opsesije iz "Mansarde" ukrštaju se sa mojim opisima stana, koji nije bio, za razliku od Mansarde, nikakav hram u kome su noktima upisivane latinske i grčke sentence kao putokazi ka istini, ali je u njemu svakako bilo viška metafizike i iskustava doživljenih van svih postavljenih granica.

 

Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: "I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila." (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog Orfej ili Orfeus.)

 

Nakon jedne burne noći, ostavio sam širom otvorene decenijama neoprane prozore svetlarnika, jer su, nakon sedeljke na kojoj se pilo domaće vino iz Mokrina i jeo rolovani lisnati sir, oblaci cigaretnog dima bili toliko gusti i teški da si mogao da ih zagrizeš poput testa. Lepet golubijih krila me je probudio. Moja kuhinja, koja to u stvarnosti nije bila ali smo iz obesti baš tako neodgovarajuće nazvali tu prostoriju, bila je pretvorena u golubarnik. Jato letećih gradskih pacova spustilo se po garnišnama, stolovima i stolicama, komodama, vitrinama i policama sa začinima. Trebalo mi je nekoliko sati da ih, mlateći besno metlom po vazduhu, izbacim kroz prozor. Kao da je jato divljih golubova u moj studentski stan uletelo pravo iz "Mansarde".

 

Naravno, daleko od Jevanđelja po Jarcu-Mudrijašu stoje moje rečenice iz romana "Kroz pustinju i prašinu", ali se svakako naslanjaju na slična metafizička iskustva, jer, nemojte smetnuti s uma: baš u zlom vremenu i pod ludim okolnostima u kojima čitam "Mansardu" - a šta ćete više metafizike od toga - nastaju i slike - prave metafizičke opsesije - koje ću kasnije, manje ili više uspešno, pretočiti u reči.

 

Stanovao sam u Karađorđevoj, iznad buregdžinice, kod penzionisanog prodavca šrafovske robe. On je nekada bio Džek: u noćnim barovima za novac se kockao i svirao trubu, a danas glasa za desničarske partije, pije po dva litra razvodnjene i preslatke kafe, danju spava, a noću silazi u pekaru da umače vruć hleb u moču od prasećeg pečenja. Deo njegovog stana stradao je 1941. godine od fašističkih, a drugi od uskršnjih savezničkih bombi 1944. godine. U dnevnoj sobi, koja je ostala netaknuta u dva ili tri rata, i danas sa plafona vise niklovane mesarske kuke koje su bile postavljene mnogo pre nego što su zgradu zauzeli Titovi Oslobodioci. Najneverovatnije od svega je bilo to što su kuhinja i kupatilo bili u istoj prostoriji: klozetska školjka bila je tik uz šporet, a kada uz sudoperu. Dešavalo se nekada da se, dok sam ja vadio pečenje iz rerne, gazda kupao, a veš-mašina centrifugirala.

 

U tom stanu su se dešavala čuda kao u "Mansardi", mešavina jave i sna: lasta u uhu mastodonta za mene je bila klozetska šolja tik pored šporeta, bilo je to moje Jevanđelje po Jarcu-Prčnjaku! Delovi naših proza posvećeni kukama na plafonu tvore neraskidivu simboličku vezu!

 

Svoje smo stvari držali obešene o kuke na plafonu, tačno na sredini plafona, tamo gde se nalazi Venerina vagina koja je bila jasno iscrtana čudesnom maštom vlage u vidu školjke i alge. O tim kukama što su provirivale iz Venerine puti bile su obešene Jarčeve crne somotske pantalone i moje crne kravate kojih sam imao tada oko dvesta.

 

S obzirom na to da se moj stan nalazio iznad buregdžijske radnje, po haustoru i hodnicima, po zidovima stana, ispod tepiha, po parketu, oko ragastova, u krevetima, po knjigama... milile su ugojene bubašvabe i špacirali miševi.

 

Eh, ta mansarda! Po patosu je bila prosuta prljava izgažena slama po kojoj su milele bubašvabe, tako da se i usred siva dana (prozor je bio zatrpan krpama i starim izbledelim novinama) čulo šuškanje slame pod njihovim nožicama. Naše su knjige bile položene u krevet i zavijene u pelene od celofana, no i tu su ih našli pacovi, tako da smo morali najvažnije primerke da držimo pod staklenim zvonom na koje smo navalili kamen.

 

Daleko od namere da poredim Kišovu "Mansardu" sa bilo čim što sam napisao ili što nameravam da napišem ukazujem vam na ono o čemu sam nehoteći pričao na početku ovog teksta. "Ako pisac pred sobom jasno vidi događaje, baš kao da je njima prisustvovao, može biti siguran u to da će ih takvim videti i čitaoci." Te godine, ja sam ih jasno i razgovetno video. Kao u ogledalu. Živeo sam "Mansardu", u to nema sumnje! I to baš tu i baš takvu kakvom ju je Kiš opisivao. Ne žalim se, hvala mu na tome. Kao da sam se našao unutar korica knjige. Kao da sam je pisao iznutra. Treba li jednom piscu nešto više od toga?

 

Posle Kiša (eskurs o Kišovim i mojim prijateljima, neprijateljima i suprugama)

 

Nedavno sam iz Kanade, od iste one strine sa kojom sam plovio Jadranom, dobio knjigu "The rough guide to Cult Fiction". Na 152. stranici opisan je Kišov životopis. U odrednici influenced by stoji: James Joyce's Ulysses; Nabokov; Borges; Bruno Schulz, a uz odrednicu influnce on istaknuto je samo jedno ime: Alexandar Hemon. Pitam se da li je moguće da sam "Mansardu" doživeo kao deo svoje autobiografije upravo zbog toga što sa Kišom delim iste književne uticaje i gotovo identičnu biblioteku omiljenih pisaca? Može li se zbog toga reći: "Ono si što čitaš?"

 

U tekstu u "The rough guide to Cult Fiction" naveden je Kišov usklik: "Šulc je moj Bog!" Moj književni mentor, pisac i bibliotekar iz Mokrina Đura Đukanov, otkrio mi je Bruna Šulca. I on i ja smo čitali "Prodavnice cimetove boje" kao da nam od toga zavisi život. Nažalost, smrt je bila brža od njega tako da sam ostao uskraćen za odgovor na pitanje koje sam hteo da mu postavim. "Ko je tvoj Bog?" Možda baš Šulc ili, što da ne, Kiš...

 

Moj brat je iz armije doneo nekoliko knjiga koje je ukrao iz vojne biblioteke u Komiži. Pored Kvazimodovih izabranih pesama, doneo je i knjigu "Treba li spaliti Kiša?" Bora Krivokapića u kojoj su, kako je to u časopisu "Hereticus" precizno objasnila Mirjana Miočinović, "objavljeni svi tekstovi koji su se od jula 1976, meseca u kojem je štampano prvo izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča, pa do aprila 1979, pojavili u štampi na prostoru Jugoslavije a ticali su se ove knjige i njenog autora. Knjigom su obuhvaćena i dokumenta koja se odnose na tužbu novinara Dragoljuba Golubovića protiv Danila Kiša za navodnu klevetu iznesenu u knjizi Čas anatomije i na sudski proces koji je zatim usledio." "Čas anatomije" i "Treba li spaliti Kiša?" uticali su na mene u tolikoj meri da sam i sam ponekad, poput Kiša, sagorevao u borbi protiv vetrenjača. Štaviše, i sam sam tužen zbog toga što sam, rukovodeći se načelima koje je Kiš zacrtao u "Času anatomije", jednog lokalnog pesnika i njegov odvratni pesmičuljak raskrinkao do te mere da je nesretnik presavio tabak i tužio me zbog klevete. Umalo da zbog tumačenja književnog dela završim na sudu. Da li je samozatajni pesnik odustao od tužbe ili je sud odbio tužbu zbog neosnovanosti - ne znam, ali da sam i ja nakratko imao svog Dragoljuba Golubovića - jesam.

 

Ima tome, jedan kritičar je zavapio nad zlom sudbinom koja je zadesila aktuelnu srpsku književnost pa je zaključio da danas više niko ne piše kao Pekić ili Kiš. Možda smo mi samo toliko vešti lopovi da se ne vidi koliko smo od Pekića i Kiša ukrali ili, zlo i naopako, današnji književni kritičari ne vide dalje od svog nosa? Spada li i to u domene krivičnog dela?

 

Upoznao sam sve tri supruge pisaca koji su uticali na moj književni put. Ovo što ću ispričati ne govori o pravom poznanstvu, ali Borhesovu udovicu Mariju Kodamu sretao sam u Beogradu kao da nam je sudbina namerno ukrštala puteve. Još uvek se sećam dodira njene kose koja me je okrznula po licu tačno ispred zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti. Ja sam dolazio iz kafane "Stadion", u kojoj sam besplatno konobaricama čitao sudbinu iz šoljica za kafu i pio rakiju od lincure, a ona je, uz pratnju svojih beogradskih domaćina, išla na međunarodni skup posvećen Borhesu. Predugo sam bio borhesijanac, ali ko mari zbog toga?

 

Gospođu Ljiljanu Pekić upoznao sam prilikom dodele književne stipendije koja nosi ime njenog veličanstvenog supruga. Moram i ovo reći, jedino sam Pekića od sve trojice mojih pisaca video, što bi se reklo - uživo. Bilo je to na "Kolarcu", na predstavljanju njegovih sabranih dela. Izrazito visok i izrazito mršav. I opet, ma shvatite me i pogrešno ako želite, sedeći u poslednjem redu, glavu uz glavu sa koleginicom sa filozofije, imao sam utisak da sve vreme samo u mene gleda. A onda, kao grom iz vedra neba, moja prijateljica povodom Pekićeve neponovljive pojave, reče: "Kao da gledam tebe."

 

U knjižari Srpske književne zadruge, koje, kako čujem, više nema, na promociji knjige o prozi Danila Kiša, ja, mladi novinar "Dnevnog telegrafa", sedeo sam pored Mirjane Miočinović. U jednom trenutku me je pitala da li bih želeo da mi pokloni knjigu povodom koje smo se okupili. Naravno, nisam odbio. Nisam mogao a da ne pomislim da li ću i ja imati takvu suprugu koja će mi, kad me više ne bude, pored drugih uloga sudbine, osigurati siguran i trajan prelazak u stvarnost mojih knjiga. Danas, mnogo godina kasnije, pišući ovaj tekst, okružen dečijim igračkama, veškorpama, daskama za peglanje, pelenama... sa predivnom fotografijom moje supruge i ćerke postavljene tik uz ekran lap-topa, tu dilemu više nemam.

 

Kiš i lament (eskurs o majkama)

 

Danilo Kiš je u književni svet ušao pesmom "Oproštaj sa majkom", koja je nastala povodom smrti njegove majke. On je na početku svoje karijere učinio ono što ja nisam ni do dana današnjeg. Nikada nisam pisao o smrti svoje majke. Nikada se nisam usudio da napišem: "Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti / i režu mi zjene izlomljene bore... / Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti, / a ja čujem tihe, nježne razgovore." Danilo je to napisao.

 

Moja majka Milica bila je pesnikinja. Iza nje je ostalo pregršt neobjavljenih pesama. Pisala je krišom čak i kad je prestala da piše. Objavljivala je poeziju, retko doduše, u ondašnjoj književnoj periodici i dobijala nagrade; pisala je socijalnu liriku, o čemu svedoče pesme "Klasje", "Ječam" i druge iz neobjavljenog ciklusa pesama koji je posthumno do mene stigao - ogrnut požutelom fasciklom iskrzanih krajeva - u tri različite varijante. Još uvek nisam siguran da li sam nepravedan prema svojoj majci time što ne objavljujem njene pesme ili sam samo dobar i poslušan sin koji ispunjava majčinu želju da se u njene stvari ne meša. Čini mi se da je pre udaje za mog oca pisala upravo onako kako sam i ja definisao svoj književni credo: pisaću samo tako kao da mi od toga zavisi život i samo ono što bih dozvolio da mi tupim nožem urežu u kožu. Ali... zašto je prestala da piše? Zašto je odbila život spisateljice? Zašto je do smrti krila svoje pesme? "[...] samo jednu riječ utjehe mi kaži, / pa sklopi oko što u beskraj zuri [...]" Hvala Danilu na ovoj pesmi koju je napisao umesto mene za naše prerano umrle majke!

 

Autor: Srđan V. Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement