Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (5)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageHolandija - producirani život: Divno je kad čovek putuje. Tako može da dozna i nauči neke stvari koje je do tad stvarno smatrao nemogućima, ili mu nikada nisu padale na pamet, a h hjmmmmmmmmm b hbn bbnn m mmnvc,lc2ds (ovo je otipkala moja petomesečna ćerčica) mogle bi da mu olakšaju život, ili barem učine lepšim. Tako sam u Holandiji naučio da nasapunjane sudove nije potrebno ispirati. Ispraće se kasnije u ustima sa hranom, a čovek će polako ubacivati nove hemijske supstancije u svoju novomilenijumski modifikovanu molekularnu građu. Naš kolega Kinez je pokušao da nauči kako postoje i duguljasti stolovi, i da ljudi tokom jela mogu da se dovikuju i prekidaju jedni druge ne bi li dodali hranu sajedniku, ali nije naučio. Tokom jela se šetao iza naših leđa i uzimao šta je hteo ne pitajući i ne uznemiravajući nikoga, barem ne rečima. Mi, kao sveže budući roditelji, naučili smo da nije nužno decu odvikavati od sisanja palca. Tako možete sresti pozorišnu producentkinju od 23 godine koja sisa palac kada ne pije pivo. I obruto. Pije pivo dok ne sisa palac.

 

Holandiju iz aviona možete prepoznati u trenutku kad vidite oblake koji su raspoređeni u urednim kolonama. Kada pogledate dole, videćete da je sve isto kao i gore - pod konac. A šta sam ja stvarno radio u Holandiji? Moja tada još-ne-supruga i ja skovali smo pakleni plan da se u Holandiji venčamo, steknemo nekakvo pravo da duže ostanemo, ona da se porodi, dete automatski postane Holanđanin/ka i mi steknemo novo roditeljsko državljanstvo u savršenstvu Prvoga sveta i evopskog prosperiteta! Ali, svaki pakleni plan, rekli bi teolozi, za razliku od užasno ostvarenih božanskih, nikada se ne odigra po zamišljenoj putanji. Odigralo se, zapravo, upravo po planu onih koji su nas pozvali. Radilo smo po ceo dan, za tri nedelje spremili predstavu koja je za nedelju dana igranja unapred rasprodata i mi smo je odigrali četrdeset puta - po suncu, kiši, vetru... Zatim su nas ispratili na aerodrom, ali tu smo uspeli da umaknemo i ostanemo u Amsterdamu još nekoliko dana. U prijateljskoj poseti performerki iz Zrenjanina sa kojom smo u prethodnom milenijumu igrali dve predstave. Ona je uvek tražila više.

 

Za razliku od moje supruge kojoj je ples trans, i mene, kome je to bio eksperiment izazivanja konfuzije u mom i tuđim telima, njeno više odvelo ju je u jedan od svetskih centara kulture, gde je ona, upravo tih dana igrala predstavu o pripremi žene koja će se sa bombom u vagini samoeksplodirati i odneti mnoge živote sa svojim simboličkim porođajem u bljesku božanski pravedne osvete. Uz neverovatno čudesan tektualni podložak Ivane Sajko, gde se tokovi svesti žrtve, dželata, porodilje, dinamitare, žene... prepliću, Sanja Mitrović je eksploatisala surovu telesnost koja teži smrti, a tekst je bio projekcija uz znoj, suze i po malo krvi i smeha. Da li će ikad i jedan umetnički performans ostaviti tako moćan utisak na publiku kao performans maskirane anonimne žene bombe? Prave seksualno bombamstične pičke napunjene plastičnim eksplozivom! Ta pitanja u Prvom svetu su zaista realna. Tamo negde, u njihovim kolonijama, za sada samo tamo, gde su njihove omiljene turističke destinacije, to se i dešava. Zato se u Amsterdamu desilo nešto čak i nama poznato. Spaljene su dve džamije. Ubijen premijer. Prethodno je ubijen reditelj čijeg se imena ne sećam, ubijen ispred kuće jer je snimio performans video. Kakav je to bio video rad zbog koga vredi ubiti nekog? Žena sa povezom preko lica, muslimanka dakle, ali sa povezom samo preko lica, a golih sisa, bičuje se i raskrvavljuje svoje inače skriveno, a sada umetničkim činom demaskirano telo, recitujući stihove iz Kuraana. Smrtonosno moćno!

 

O Amsterdamu je previše pisano i svi već znaju dovoljno. O nenaoružanim policajcima u bermudama na biciklima, o kanalima i samo kanalima, o kofišopovima gde možete ne samo kupiti laku genetski modifikovanu drogu, već i semenje pejotla i drugih psihobiljaka iz celoga sveta, o crvenom kvartu sa toliko bliskim prostitutkama da im vidite dlačice, ostatke od ručka i bol u očima, o sjajnim muzejima gde će vam balkanska emigracija ljubazno uzeti obaveznu garderobu, o niskim kućama sa humanom politikom, ali u kojima su nehumano mali stanovi, o biciklima svuda i lopovima bicikala, koji će u nemogućnosti da skinu lanac koji vezuje točak za banderu, odvojiti i odneti ceo bicikl, a točak i lanac ostaviti, o klošarima, pravim narkomanima koji će vas manijački pratiti satima ako vide da ste izgubljeni turista, o...

 

Ostvro Terschelling na granici baruštine severno od holandskog kopna i opakog Severnog mora, sasvim je druga priča. Kada je oseka, skupi vodič će vas peške sprovesti po blatu do mainlanda-a, a trajekte prati mini sonarna brodica i navodi levo desno kroz mrdavi mulj. Peščana dina u severnom moru mesto je idealnog penzionerskog mira u skrajnutoj kulturi prividno nezavsnoj od protoka vremena. Niske kuće se zakonom grade isto kao i pre petstotina godina, sa džinovskim prozorima bez zavesa, jer, Bože moj, šta ko ima da krije u blagostanju. Dvorišta su pedantna i njima se šetkaju uredno potšišani konji i koze, očešljane patke i kokoške. Slamnate figurice dece obučene u pravu dečiju odeću vire kroz prozore, od spolja ka unutra. Prave dece skoro da i nema. Sva su u školi! I posle nastave ona prave večere uz sveće sa podmetačima od Brojgelovih reprodukcija, imaju probe rok bendova, druže se. Škola im je prva kuća.

 

Upoznavši dvojicu Jermena na prilično nemultikulturalnom ostvru, stigavši tu kao izbeglice i još uvek se boreći za status ravnopravnih po dokumetnima građana, a žarko željni ex-komunističkog društva, da bi sa njima pričali na ruskom i pili u društvu, jer Holanđani piju sami kod kuća, pitali smo ih šta im najviše nedostaje. Oni su jednoglasno rekli da je to osnovno ljudsko pravo da zakolje jagnje koje gaji u dvorištu. Ovde to niko ne sme. Ne sme ni da pomuze kravu i skuva mleko ili napravi sir. Sve mora, svaki izračunati litar procenjenog prinosa krave, predati centrali na sterilizaciju, a posle mleko od svoje krave kupiti u supermarketu. Ispred jednog supermarketa zakucavamo se službenim kombijem u jedan privatni. Svi izlazimo napolje, i umesto psovki sleduje prijateljsko raspitivanje da li smo svi dobro. Dobro smo, hvala Bogu. Lepo ćaskamo iako smo žestoko slupali vozilo, mislim, sad ćemo na piće koliko se lepo solidarišemo i brinemo jedni za druge. Ali, ljubaznost se zaustavlja baš u trenutku kada bi mogla da se razvije u nešto bitno, iskreno, ljudsko.

 

Mi i dalje pokušavamo da se venčamo na ostrvu. Raspitujemo se u opštini, ambasadi, državi... sve je osmišljeno da mi, niti bilo ko drugi, ne može da ispuni svoj pakleni plan i postane građanin Prvog sveta. Jedini nam izlazi u susret protestanski sveštenik na ostrvu. Venčaće nas on u crkvi, možemo da mu napišemo šta da kaže na svadbi, šta god. Kao svaki glumac, čovek traži gažu. Naravno, nikakav državno važeći dokument nećemo dobiti. Kad se setismo da je Luter mastionicom gađao đavola u ogledalu i još ponekih istorijskih anegdota, lako odustajemo od glumatanja bez realih papira i rešavamo da barem spremimo ručak za našu i još jednu trupu sa kojom delimo motel. Tražimo piliće da ih kuvamo u vinu sa suvim voćem. Cele piliće? Da. Sa kostima? Može. Donose nam pola tuceta sveže živinske klanovine i svi se zgražavaju dok ih ja sečem, čerečim, gulim kožu, jer to nikada nisu videli. Ja se zgrozim kada saznam da su svi pilići na ostrvu oboleli od salmonele, ali je to svima okej, jer se samo prokuva meso i nema više bolesti. Dugo perem ruke tonama sapuna i pazim da ne ližem prste. Jebeš takvo kuvanje. A jebeš i bezukusnu poliuretansku piletinu. Kako god da izgleda kao pile, to nije, ili se nije hranilo ničim sa ovog sveta. Ni južnoafričko, kolonijalno bursko vino nije pomoglo, kao ni španske suve kajsije iz staklenika. Neka bude dosta rečeno o prateće festivalskim, tj. producirano životno kulturnim aspektima Holandije. O produciranim umetničkim delima i modelima, u sledećem nastavku.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement