PanoramaRezoner
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Film - Rezoner

 

Valhalla Rising, Nicolas Winding Refn, 2009

 

ImageNicolas Winding Refn zna da je naše bivstvovanje na ovozemaljskom svetu puno krvi, blata i znoja.Valhalla Rising je remek delo koje razbija sve iluzije vezane za prikrivanje činjenice da se sami rađamo i sami umiremo. Na taj način Refn nas suočava sa istinom koja je oslobađajuća. Svako je odgovoran samo za svoj život, a borba za očuvanje sopstvene duše je neophodan preduslov za sedenje sa bogovima u prostranim dvoranama Valhale.

 

Nicolas Winding Refn je svoju karijeru započeo silovito i munjevito debitantskim ostvarenjem "Pusher" (1996) koji je osvojio ceo svet u roku - odmah. Od tada, njegova karijera se usložnjava neverovatnim nizom filmova koji demonstriraju njegov fantastičan osećaj za zeitgeist. Ako niste bili sigurni kojim sredstvima bi filmska umetnost trebalo da regeneriše i osveži svoj pristup univerzalnim ljudskim temama onda je vreme da otkrijete ovog danskog režisera.

 

Osećaj poštovanja i zadivljenosti koji Refn izaziva kod mene (a verujem i kod dosta filmskih zaljubljenika) je dodatno pojačan činjenicom da je tokom prošle godine - 2009 snimio čak 2 (!) izvanredna filma. Prvo je završio priču o najpoznatijem i najskupljem engleskom zatvoreniku Charlsu Bronsonu u istoimenog naziva "Bronson", a nakon njega se upustio u brutalno poetsko/metafizičko remek delo "Valhalla Rising".

 

Smeštajući priču o teškoćama pronalaženja sopstvenog puta kroz život u eru vikinga koji polako postaju potisnuti nadolazećom novom religijom - hrišćanstvom, Refn smisleno postavlja njen socijalni/kulturni okvir koji mu omogućava tri stvari: otvoreno prikazivanje brutalnosti samih aktera tog surovog vremena, manipulisanje religijskim konotacijama i marketinški trik kojim će privući prosečne gledaoce na nešto što ih podseća na akcioni istorijski spektakl. Umesto površnih čulnih senzacija Refn je ponudio mračnu intenzivnu agresivnost koja svojim sporim tempom temeljno dopire do svih unutrašnjih organa izazivajući psihoterapijski katarzični efekat.

 

One-eye je jednooki mitski ratnik koji služi za gladijatorsku razonodu korumpiranim brdskim klanovima. Držeći ga u zarobljeništvu i tretirajući ga kao besnog psa pripadnici klana zarađuju na njegovom nesalomljivom borbenom duhu koji protkan primalnom, životinjskom agresivnošću i besom lomi sve njegove protivnike. Smešten u minijaturnom kavezu i konstantno u lancima jedini vid ljudskosti prema njemu dolazi iz pravca siročeta-dečaka koji se brine o njemu dajući mu hranu i vodu i čisteći mu rane.

 

Refn od samog starta uvodi paralelni simbolički nivo priče. Zar nisu skoro svi ljudi zarobljeni unutar sopstvenih ograničavajućih okolnosti? Svi mi učestvujemo u gladijatorskim borbama pod patronatom velikih i malih multikorporacijskih gazdi i to na svakodnevnom nivou. Robujemo tuđim interesima skoro ceo radni život trošeći svoju životnu energiju i vreme na poslu koji drugima obezbeđuje blagostanje, a nama samo preživljavanje. Zaista su retki oni koji imaju privilegiju da se samorealizuju kroz posao koji vole i od kojeg uspevaju da žive. Robujući drugima gubimo svoje vlastito dostojanstvo, a preživljavanje postaje podloga za kontinuirani razvoj nezadovoljstva i besa koji postepeno uništava sve ostatke plemenitih nadanja i snova koji se na unutrašnjem planu vezuju za period detinjstva - period kada su sve stvari izgledale moguće.

 

Dečak je alter ego samog jednokog ratnika i predstavlja njegovu najvažniju rezervu snage koju poseduje i čuva - sećanje na sopstvenu nevinost/neukaljanu dušu. Razbijajući tamničarske okove naš junak kreće na put koji je nepoznat kako njemu tako i nama. Vođen samo željom za povratkom kući koja na simboličkoj ravni predstavlja povratak samom sebi tj. svojoj nevinosti - detetu unutar odrasle osobe on na svom putu sreće ratnike hrišćane koji su na krstaškom pohodu u potrazi za obećanom zemljom.

 

Vođeni iluzijama o boljem životu i zadojeni novom religijom oni svoj spas traže unutar formiranog sistema verovanja, a ne unutar sebe. Kao što prate put Isusa ili put svog vođe na kraju završavaju tako što prate i našeg ratnika koji deluje kao da zna kuda ide. Prateći tuđe puteve oni nepovratno ostaju izgubljeni na svome, a naš ratnik je nezainteresovan za vođenje drugih jer prati sopstvenu potragu za vlastitim spasom.

 

Refn sporim tempom punim urlajuće primalne tenzije stvara atmosferu čistilišta kroz koju nas uspešno provlači zajedno sa svojim animalnim junacima. Mučnina, teskoba i strah od smrti su konstantno prisutni, kao i organsko proživljavanje ogoljenih naturalnih nagona. Beskompromisno insistirajući na surovostima kako same prirode tako i naših junaka on ne želi da ponudi ni jednu pilulu olakšanja i zavaravanja. Suočavajući svoje junake sa posledicama sopstvenih izbora on nam kroz pakao nudi ulaznicu za raj - valhalu. Naš junak na kraju filma shvata da put kojim je krenuo ima samo jedan mogući završetak koji donosi mir. Da bi spasio dete u sebi on mora da žrtvuje figuru ratnika.

 

Snimljen u potpunosti u prirodi, sa minimumom scenografije i kostimografije Rising Valhalla asocira na Beketovski komad gde je sve ogoljeno zarad lakšeg uočavanja istine . Na momente podseća i na pristup "vajanja u vremenu " (Refn hronološki snima scene po redosledu odigravanja u scenariju) koji je negovao Tarkovski sa insistiranjem na proživljavanju emocije do kraja u nategnuto dugim scenama. Refn toliko dobro koristi kameru i montažu da imate osećaj usisavanja u atmosferu filma kroz eksplozivne kadrove koji deluju kao da će svakog sekunda da vam prsnu u lice. Morten Soborg, direktor fotografije je koristeći novu "red camera" digitalnu tehnologiju postigao fascinantan estetski utisak balansirajući između ohlađenih kristalno jasnih granitnih tonova ( koji prate realnost događaja) i intenzivno crvenog kolorita (koji je dramski vezan za unutrašnje vizije glavnog junaka ). Tek na velikom platnu možete u punoj meri osetiti svu vizuelnu lepotu ovog filma.

 

Izbor glumaca je očekivano dobar. Mads Mikkelsen je ostvario jednu od svojih najupečatljivijih uloga i to bez ijedne replike u filmu. Njegovo uništeno oko ponovo ukazuje na Refnovo metafizičko promišljanje - dok je naš junak jednim okom okrenut ka spoljnom svetu drugo-zatvoreno oko je okrenuto ka unutra. Na taj način One-Eye ima bolji uvid u sopstvene porive od ostatka likova u filmu. On je jedini na putu ka Valhali jer prati jedini ispravan put - svoj put.

 

Strukturalno film je podeljen u delove koji jasno asociraju na biblijsku terminologiju: bes, raj, pakao... na taj način religijska konotacija koju film eksploatiše dodatno dobija na težini. Refn tretira religiju kao agresivnu, okupatorsku silu koja putem svojih dogmi vrši nasilje nad krhkom i konfuznom ljudskom dušom. Put koji ona nudi je determinisan i isti za sve što je u njegovoj viziji jednako putu ka paklu. Ali onom ličnom koji nastaje kad izgubite svoj identitet i postanete anemična lutka koja besciljno luta po nepreglednim životnim prostranstvima ne znajući više ko je ni šta traži - kao i krvava hrišćanska horda u samom filmu.

 

Pokušavajući da stignu do obećanog Novog Jerusalima oni u stvari stižu u Ameriku. Da li Refn pokušava da nam sugeriše da je Amerika postala nova obećana zemlja, ali lažna? Čini mi se da je simbolika vezana za otkrivanje novog kontinenta izuzetno bitna kao autorev komentar na trenutno geopolitičko stanje. Novi hrišćani puni besa prema svima koji ne razmišljaju kao oni, alavi prema materijalnim dobrima i u pohodu pokoravanja sveta? Meni ovo deluje kao ogoljen prikaz američke politike ogrezle u dijaboličnoj verziji nove konzervativne religije čiji je bog novac.

 

Valhalla Rising je opako zajeban film. Nije za svakoga. Kao ni ulaz u Valhalu.

 

Autor: Mario Eterović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement