RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Razgovor

 

Miroslav Savić je proglasio smrt performans umetnosti

 

ImagePlastelin: Mišo, za početak, kaži mi kad si počeo da se interesuješ za performans art?
Miroslav Savić: - Od početka, od kako sam se suočio sa istim. a to se sve dešavalo u SKC-u, početkom 70-ih. Meni je to izgledalo kao konačno rešenje pomirenja tehnikalija u različitim umetnostima. Sve imaju neke svoje strukturalne posebnosti koje samo zamagljuju i zatvaraju stvar a ne primiču definitivno zajedničkom poreklu, nekom meta prostoru u mozgu ili u kosmosu. Tada su ga izvodili svi, uglavnom likovni umetnici, ali bitno je bilo da su teme bile intermedijalne i nisu obavezivale na tehničke savršenosti već na suštinu problema. I lepo se uklapalo u muziku.

 

Misliš da je performans bio logičan nastavak filmske umetnosti u vidu pokušaja objedinjavanja više umetničkih formi?
- Pa mislim da je i film tada bio vrlo eksperimentalan i tehnički namerno osiromašen. Estetski se potpuno sve to uklapalo a pojava video formata je takođe snažno uticala na to. Tako se video, koji je tehnički bio alat TV-a, u stvari koristio filmski, kao nemontirana traka - dokument - što je bio trend i u filmu. A već sam pominjao Lori Anderson i njene filmove koji su se morali uživo dorađivati govorom i muzikom.

 

Da li je ona bila jedan od umetnika koji su odgovarali tvom tadašnjem pristupu performans artu?
- I da i ne. Mislim da je bila malo prepatetična ali u svakom slučaju autoritet. Više su mi se dopadali "primitivniji" likovi, kod nas Raša Todosijević, od stranih Šarlemanj, Palestajn.

 

Koji su najznačajniji performans radovi koji su obeleželili modernu kulturu - po tebi?
- Teško mi je da razdvojim ono što je meni bilo dostupno i blisko od svetskih trendova, to se unekoliko razlikuje, razlikuju se Evropa i Amerika u to vreme ali bilo je zaista neverovatnih primera. U Evropi se više išlo na telesnu komponentu, najradikalniji je bio neki nemac kome sam zaboravio ime koji je sebi odsecao po komad kite i umro je na kraju, više nije imalo šta da se seče. U Austriji su bili čuveni Teatar Misterije i Herman Nič koji su u nekom zamku pravili totalne orgije sa gomilom mesa i krvi donetih iz klanice i dosta su podsećali na neku sektu.

 

Amerkanci su bili praktičniji i to što su radili polako je prelazilo u zvaničnu umetnost, u main stream. Lori Anderson je na kraju postala pop a Robert Wilson, koji je takođe bio performer i koga sam gledao u Beogradu postao je reditelj i scenarista u pozorišnom kontekstu. Radikalniji nisu dugo trajali jer su instistirali na strogim postavkama. Preživeli su samo ovi koji su se adaptirali među koje ubrajam i Marinu Abramović čiji radovi me nisu fascinirali ali jeste njena sposobnost da se nametne i da uspe u svetskim razmerama. Ali to nema veze sa kvalitetom rada, to su neki drugi kvaliteti i to je strašno važno mesto, ne samo u vezi sa našom temom, u svemu iza uspeha ne mora stajati neka velika umetnost i obrnuto.

 

Ali da li je značajan taj uspeh po tebi i ako jeste zašto?
- Pa ne znam, bio bi mi značajan kada bi bio posledica rada i kada bi bio obznanjen od strane drugih koji bi to vrednovali a ne lobiranja. Međutim, svi uspesi za koje znam delo su lobija i to mi je odvratno.

 

Šta je bila tvoja ideja - cilj - filozofska pozadina zbog koje si se ti bavio performansom?
- Ništa posebno, bilo mi je zanimljivo dok je postojala scena za to a ona se ugasila već negde u drugoj polovini 70-ih. Sećam se kako sam se glupo osećao u nekim kasnijim prilikama, kao da je sve palo s Marsa.

 

Šta si pronašao u performansu kao dobitak za svoju sopstveni umetnički rad?
- Intimnost gesta, neobaveznost tehničkog aspekta izvođenja, uslovljenost da sa što manje sredstava postigneš što bolji efekt ali ne kao utisak već efektnost realizacije. "Manje je više".

 

Kako si se pripremao za performanse?
- Pripreme su morale da se odvijaju u glavi i teoriji rada, a fizičke pripreme samo u slučaju nekih zahtevnih situacija. Kada sam radio u Rimskom bunaru nisam uspeo da realizujem spuštanje onako kako sam želeo jer nisam imao adekvatnu podršku a za to bi trebalo da se pripremam nešto kao za skok padobranom, kako su mi objasnili u nekom paraglajding klubu. Tako da ponekad mora i to da se radi ali mislim da nije suština u tome.

 

Da li pratiš i danas tu scenu na svetskom nivou i kako ona izgleda u odnosu na same početke i 70-te?
- Ne pratim jer verujem da je mrtvo. S vremena na vreme čujem za po neki rad ljudi koje poznajem ali ništa sistematski. Ta je stvar imala smisla samo u vremenu u kojem je nastala isto kao što su i druge umetnosti u to vreme bile drugačije nego danas. Performans je bio nov i samo se u tome razlikovala njegova sudbina. Ostale su umetnosti preživele zahvaljujući dugom trajanju i inerciji i doživele ovo danas, perfomans je mutirao i utopio se u klasične žanrove. On je definitivno promenio sliku umetnosti ali nije preživeo jer je bio nedovoljno velik

 

Misliš da su i ostale umetnosti "klinički" mrtve?
- Manje-više ali imaju šansu da dožive bolja vremena. Mislim da je važna komponenta performansa bila skandaloznost. Danas je to predmet žute štampe, života uopšte.

 

ImagePrisustvovao sam tvojoj "realnoj akciji" koju si imao sa Mr. Pušićem pod naslovom "Oda Beogradskom Berberinu" za koju su ljudi mislili da je performans, ali ti si rekao, pre sadnje platana, da performans više nema smisla i da je ovo što vi radite realna akcija.
- Pa ja mislim da je u Beogradu u ovom trenutku skandalozno zasaditi platan.

 

Mislim da si ti u stvari preneo i jednu dublju/intelektualnu poruku vezanu i za poziciju same umetnosti danas oličene u proglašavanju smrti performans-arta.
- Ali nije poenta u tome. Mi smo zasadili jedno drvo i to je sve. Ipak, to smo javno uradili, objavom mesta i vremena što je trebalo da referiše na nešto što je performans nekada bio. ali više nije i mislim da smo to ljudima jasno stavili do znanja. Dakle, danas je performans sve što neko najavi da će da izvede, čak i podmlaci političkih stranaka to uzimaju za metod političke borbe. Sećam se vremena kada je bilo potrebno objasniti razliku između performansa i "zvaničnih" formi umetnosti jer je dolazilo do brkanja u kriterijumima. Sada, obrnuto, mora se naglasiti da to što može ličiti na perfomans ne mora to nužno i biti. Nove forme umetnosti jednostano ne mogu više računati na stare resurse a performans jedan od njih, čak prilično vulgarizovan neodgovornošću primene. Zato ga je bolje ukinuti ("ubiti") i istraživati šta je to što će biti forme budućnosti. Performans neće.

 

Kako te je zatekla odluka gradske vlade tj. Đilasa o seči platana? Misliš da je i to bio performans?
- Nije zbog pobuda da se izvede. Tu smo na onom klizavom terenu kao u slučaju 11. septembra i Štokhauzenove objave da je u pitanju najveće umetničko delo ikada.

 

Sa mnogih aspekata to je tačno, gigantski land art sa posledicom izmene srca jednog od najvećih i najvažnijih gradova na svetu. Ali pobude za to svakako nisu umetničke, posledice mogu ličiti na to. A za prave pobude mi i ne znamo osim ako verujemo debilu kakv je George Bush. Đilas dolazi iz istog miljea, i on je pre isto to što je Bush nego umetnik. U njegovom slučaju znamo da je u pitanju građevinski lobi i gomila kinte koja uz to ide tako da nema čak ni te male upitnosti o razlozima i temi. Sve je prilično ogoljeno a posledice su slične 11. septembru, potpuna devastacija jednog od najvažnijih delova grada. Ne daje mnogo nade da će i ubuduće biti drugačije ili bolje, svako će u svojih 15 minuta slave gledati da se ugradi i napravi nešto za sopstvenu korist. Ničeg sličnog sa umetnošću tu nema. Naprotiv, umetnost je davanje i razmena, čim se otimanje pojavi ona nestaje.

 

Oko čega ste najviše diskutovali ti i Mr. Pušić tokom dogovaranja oko cele akcije sadnje platana?
- Ako se dobro sećam nismo nešto mnogo pričali u vezi s tim, složili smo se da to treba uraditi i ništa više od toga.

 

Da li je ova akcija poziv na građanski otpor, ali ne preko kompjutera već realnim činjenjem?
- Da, naravno da bi kopiranje tog "performansa" predstavljalo odličnu stvar za sve koji se osećaju bedno zbog činjenice da se ništa ne može promeniti u ovako jadnoj situaciji, kada je sve otišlo dođavola i svi se mire sa svim. To i daje prostor Đilasu da radi šta god mu je po volji. Ali da se ne zavaravamo, destrukcija je uvek superiorna u odnosu na konstrukciju i trebalo bi da nas bude kao Kineza da bismo anulirali glupost Đilasa. A on nije sam.

 

Imamo li šanse da nešto promenimo?
- Mislim da nemamo osim da promenimo sebe, nabolje. To nije malo ako uspe.

 

Pričali smo danas na temu psa kojem je neko planirano odsekao šape i ostavio ga pored kontejnera da umre u kontekstu potvrde tvoje izjave da je realnost premašila skandaloznost performansa?
- Moram da priznam da mi je mostruoznost tog gesta neshvatljiva. Ne razumem "šta je pisac hteo da kaže". Mislim da će toga biti sve više jer su i film i drugi "saopštavajući" mediji do te mere komercijalizovali takve i slične prizore da oni čak slabo i šokiraju. Mad Max kuca na vrata, nema zezanja.

 

Da li smatraš da su brutalni performansi opravdani? (ako se sećaš skorije je bio onaj tip što je izgladnjivao psa do smrti, a ljudi su u okviru galerije gledali tog psa koji umire/ne vidim razliku između monstruznog zločina od danas i ovog "rada") Imaju li umetničku vrednost?
- Mislim da nemaju i to zato što udaraju na najjednostavniji način, tamo gde je efekat poznat. Umetnost po meni podrazumeva određenu distancu u odnosu na ono što se radi. Ta distanca nije otuđenost ili nezainteresovanost već pokazatelj da se umetnik dovoljno udaljio u odnosu na temu - da može da osmotri sa svih strana i da može da vidi šumu od drveća. Toga nikad nema kada se igra na tu vrstu senzacije. Onda se opet postavlja pitanje: da li je koncentracioni logor vrhunska umetnost toga žanra?

 

ImageMislim da se došlo do toga - da danas sve može da se nazove umetnošću, pa i koncentracioni logori. Posledica gubitka kriterijuma i ukusa?
- Pa oba su deo istog procesa. Obezglavljenost razvoja umetnosti koja dovodi do gubitka svakog kriterijuma.

 

Da li ćeš i dalje da radiš "performanse"?
- Ne verujem. Ali se i ne zaričem, suviše sam često demantovao samog sebe zarad okolnosti koje se menjaju. Mene više interesuju povećanja malih stvari a to pre pripada nečemu što bi se zvalo spektakl. Videćemo.

 

Kako će se razvijati savremena umetnost - u kojem pravcu?
- Očit problem je da umetnosti ima previše i na sve strane i da se sa tom količinom, kao i u drugim oblastima, previše obrazovanih, previše pametnih i sl. ne snalazimo sasvim dobro. Svi tome teže a kad se desi onda ne znaju kako postupati dalje sa tim.

 

Generalno, čemu god da težiš kao da posle ne znaš kako sa tim dalje. Na to mi liči cela civilizacija mada ne znam koliko imam pravo da to tako zovem kada znamo samo za manji deo sveta i ono što se u njemu dešava. Ali generalno, mislim da će umetnost sve više biti zloupotrebljavana jer je taj prostor slobodniji od svega drugog i tu se može proturiti sve i svašta bez sankcionisanja. To je izuzetno loše. Umetnost bi se mogla povratiti samo u slučaju da se opet nađe neko ko će je podržavati (država, mafija, bankarski sitem, svejedno) i tada će jedna manja ekipa ljudi imati priliku da redefiniše stvar i povuče je u određenom pravcu. Ovako će ova kanalizacija da se mulja po kolektoru sve više jer je i govana sve više. Videćemo.

 

Autor: Mario Eterović

 

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement