Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Vladimir Arsenić

 

Zaretova priča

 

ImageSedeli smo u Farmi to veče. Bilo je mrtvo, mislim da je bio ponedeljak. Goša, Tant i ja smo cepali jednu stranu šanka i ljuštili pivo i špricere preostale posle dobrog vikenda, a Zare je nalivao sebe i nas, didžejisao, praznio piksle i služio preostale goste. U pitanju su bila dva para, očigledno u potrazi za zgodnim mestom za priču i nesmetano ljubljenje u polumraku. Slušao se neki težak bluz na kome se insistiralo zbog kiše. Veče se vuklo, fliper u uglu je ponovo bio u kvaru, Marli nas je ravnodušno posmatrao sa zida. U jednom trenutku Zare reče:
"Nestalo piva!"
"Jebote, šta ćemo sad!", reče Goša.
"Snađite se, volovi", reče Tant koji je bio teški špriceraš.
"Bolje ćuti, video sam da ni belog nema bog zna koliko", dobaci mu Zare.
"Imamo dve opcije: da se razilazimo ili da pređemo na rakiju", rekoh stidljivo, nadajući se da će se svi odlučiti za ono prvo.
"Rakija!", viknuše Goša i Tant uglas.
"Sranje", pomislih.
Zare svečano izvuče četiri nejednake čašice, zaštitni znak kafane i otvori bocu.
"Mišina voćka", reče omirisavši čep.
"Kako to gordo ili gorko zvuči", rekoh i stresoh ramenima pri samoj pomisli na prve dve čašice koje moram da popijem da bi piće postalo prijatno.
"Šta je, debeli, usro si se?", dobaci Goša.
"Aha, serem ti se po licu", rekoh spreman za malo verbalne akcije.
Nije prihvatio.
Zare je završio nalivanje i podigao čašicu. "Salud, govnari!"
"?!", pogledah začuđeno. "¿Hablas espaňol?", izgovorih jedinu frazu na španskom koju sam znao.
"Hablam ti sestru, budalo. Naučio me Hoze."
"Ko?"
"Šta sereš? Ne znaš ko je Hoze?"
"Ne znam, mame mi!"
"Jebote, čoveče, Hoze ti je bio najveći potrošač Mišine voćke u istoriji kafane. Legenda. Urugvajac, inače. Ne seri da nisi upoznao Hozea?"
"Daj, sjaši. Ako kažem da nisam, onda nisam. Seti se da tri godine nisam bio tu."
"A, da, zaboravio sam. Onda u redu. Otvori uši jer sledi priča o Hozeu, voćki i ljubavi. Spreman?"
"Naravno."
"Al', prvo da nazdravimo!"
Podigosmo čaše i otpismo.
"Koji otrov!"
"Tek ćeš da čuješ. Zipa vamo!", to je bio Zaretov znak da priča počinje.
"Veče ko ovo. Nigde žive duše, ako ne računaš ove mlade što nemaju gde da se 'vataju pa dolaze ovde. Ja sedim sam za šankom, pušim, skuvao kafu, dao sebi još pola sata pa da rasterujem marvu, kad neko ulazi na vrata. 'Ola!', viče najčupavija spodoba koju sam ikada video. Mršav, farmerke, stara vijetnamka, neke polupocepane patike, vidim da je blago dobiven. To znam jer sve pijane budale koje uđu u ovu kafanu, obavezno zapnu o stepenik. To je pravilo. Mislim da ga niko, pa ni Kum i ja, kad uspemo u čuturu, nije omašio. Ja mu klimnem glavom. On napravi dva tri koraka, onda stane, okrene se oko sebe, proveri kakva je situacija sa stolovima i kad je valjda skonto da će biti sam, pođe ka šanku. 'Sranje', pomislih. 'Ovaj će da mi sedi do sutra.' Dok stavljam pred njega čistu pikslu, smišljam taktiku kako da ga se rešim. 'Izvoli?', kažem najneljubaznije što mogu. On nešto odgovara, što ja, naravno, ne razumem, ali shvatam da mi to isto govori, ili možda kaže šta bi pio, dan-danas ne znam. Po hiljaditi put u svom životu psujem školu i Ruse, kud ne učih engleski krv ti, al' šta ćeš, bio sam parni, neparni su učili svetski jezik broj jedan, a mi Šuru i Vanjku sa babom Rujarom. Pokazujem mu rukom na pivo, on odmahuje glavom. Pokažem mu vinsku flašu, onu što mi stoji za ukras, on opet maše glavom. 'Kafa?', to se valjda tako kaže i na njegovom jeziku. On odmahuje glavom. Jebiga, viski nemam, votke nestalo za vikend, jebem ti ponedeljak krvavi, setim se Mišine voćke. Izvadim flašu ispod šanka i stavim pred njega. Posle ovog će sigurno da ode, smeškam se u sebi, trebalo je odmah to da mu ponudim. 'Rakija?', kažem razgovetno. On me pogleda začuđeno. 'Srbijan viski', kažem. On klimne glavom i pokaže mi da uzmem i ja. Ja odmahnem glavom, a on sklopi ruke kao da moli, a ja šta ću, naspem i sebi. 'Danijele Fernando Irbarez', reče i pokaza prstom na sebe. 'Zare', rekoh bodući se palcem u grudi. 'Salud, Zare!', reče on i to je bio prvi put da tu reč čujem uživo. Mislim, čuo sam je i ranije na TV-u, ali mi je niko pre toga nije izgovorio u lice. Bio je to nekako lep osećaj i tip poče da mi se sviđa. Znam da je glup razlog, ali jebiga, dobar ko i svaki drugi."
"Ma daj, ne seri! Svaki put ubaciš novi detalj u priču. Ej, Debeli, veruj mi na reč, čuo sam priču o Hozeu, jebeš mi sve, jedno dvadeset puta i svaki put, ali svaki put, bila je drugačija."
"Slušaj, majmune, ako ti se ne sluša, a ti idi. Ako ćeš da slušaš priču, ima da ćutiš i da ne sereš. Jasno! Gde sam stao? A, da...", tu se predomisli i zapali cigaretu, povuče dva dima, zagleda se u neku neodređenu tačku i, nakon minut-dva, nastavi.
"Zarakijali smo se to prvo veče Hoze i ja, bogami skoro do zore. Tu sam nekako skontao da je iz Urugvaja i onda smo se zajebavali na temu fudbala. Ja sam ređao sve urugvajske fudbalere koje znam tipa Frančeskoli, Fonseka, Rekoba, Forlan, a kad bih promašio i pomenuo nekog Argentinca, on bi se namrštio i samo otpljunuo. Jebiga, nije to bio neki razgovor, on je nekoliko puta u toku večeri pitao 'Ana?', što meni tada ništa nije značilo, ali smo se smejali ko ludi ne razumevajući se nimalo i, bogami, napili smo se ko ćurke. Nikako mi nije bilo jasno odakle on ovde, u jebenom Zrenjaninu, u jebenoj Srbiji. Čoveče, svet je pred tobom, a ti dolaziš u ovu usranu zemlju, to sam mislio i pio s njim. Ne znam šta je on mislio, ali znam da se opasno teturao kad smo se rastali."
"Čekaj, tek sad sam skonto", rekoh. "Čovek se uopšte ne zove Hoze. Što ga ti tako zoveš?"
"Nemam pojma", reče on. "Od te večeri, za mene je on Hoze, a ni sam ne znam kako sam mu zapamtio puno ime i prezime. Al', ako oćeš priču do kraja, nemoj da me prekidaš, može?"
"Važi."
"Elem, počeo Hoze da navraća često, svako veče. Postao mi inventar u kafani. Pio je isključivo Mišinu voćku. Ispočetka mi bilo žao čoveka. Jebote, u toj rakiji ima garant i govana. Samo Mišin ćale, tamo na ranču, zna šta stavlja u kominu. Nudio mu ja i Mišine dobre rakije, krušku i kajsiju, ali Hoze ih samo lizne i kaže: 'Zare, rakija.' Ja onda sipam voćku koju sam ionako dobijao mufte uz svaku kupljenu bocu kvalitetne rakije. Al' dobro, mani to. Sad i mi to pijemo. Nego da nastavim. Znaš malu Sandru?"
"Koga?"
"Sandru. Onu malu što je često visila ovde, a par puta mi vikendom uskakala kao konobarica, kad me ovaj smrad ispali", pokazao je rukom na Tanta. "Ne znaš? Jebiga, mala je skroz ok. Jednom mi je spasla kafanu. Upali neki smradovi, skinsi, šta li su. Počeli da razbijaju krigle u dvorištu i da prave sranja, al' je mala uspela da ih smiri. Na kraju smo se svi zajedno zapili, a konji su još i platili inventar koji sam im zaračuno po dvostruko višoj ceni. Ko ih jebe, majmunčine. Dakle, ta Sandra ti je super cica i ono studira u Beogradu, govori jezike i to. E, ona nam je bila glavni izvor informacija o Hozeu. Valjda je i njemu dosadilo da stalno ćuti, a ona govori engleski, malo italijanski i njih dvoje se siti ispričaše. U stvari, ona je pokušavala da mu pomogne."
"U čemu?"
"Ma čekaj, jesam ti reko da me ne prekidaš!"
"Ok, izvini."
Zare zapali novu cigaretu i nastavi.
"Hozeova priča je mračna čoveče, mnogo mračna. Mislim u početku nam se činilo da je to sve simpatično. Čovek se zaljubio i došao u grad za ribom, ali ono kako je završio i to... Ipak, da ne preskačem. Hoze je rođen u Montevideu, ali je kao žešće talentovan tip, došao u Barselonu na studije. Mislim da je u pitanju neka likovna akademija ili neki kurac sa crtanjem. Dakle, u Barsi upozna malu Anu, Budinu sestru. Znaš Budu iz grada, a sećaš se da je mala Ana bila Bazarovo lice godine ili već nešto tako. E, Ana ti je otišla za Pariz, al' je završila u Barsi kao foto-model, i to pravi. Pričo mi Buda, bio mi par puta, pilo se i priča da je mala skroz ok. Ali mi Hozea nije pominjao. Hoze, budala luda i zaljubljena, doš'o u Barsu i tamo je negde, na nekoj žurci, sreo Anu i ono zatreskao se ko magarac. Sad, razumem ga. Mala je stvarno lepa, ali baš da zbog nje potegneš put od Barse do Zrenje. Kako bilo, nije Sandra uspela da provali šta je bio pravi povod njegovog dolaska, ali valjda je skontao da će Ana biti tu kad on dođe. Buda mi kaže da mala nije dolazila kući poslednjih deset godina. Stalno familija ide kod nje, ona se u zemlju nije vraćala. Jednom rečju, Hozea je navukla i on došo. Naravno, usput je spičio gomiletinu para. Nije imao za kartu nazad za Barsu, pa je piso matorcima i čeko kintu, a dotle je uzeo sobu u Mistralu. Jebote, u najvećoj rupi na celom svetu. Mislim dođeš iz Barselone u Zrenjanin i onda još spavaš u Hotelu Mistral, sa minus sedam zvezdica. Bar mu je Farma bila blizu. A iz kafane mi nije izbijao. Svako veče dođe i samo vikne 'Zare, rakija!' Eksira na brzaka jednu pa drugu pa onda pita, ali pazi svako veče, a to je trajalo dugo možda mesec dana, možda duže, svako jebeno veče posle druge rakije, on pogleda u mene onim svojim glupavim, uvek polupijanim očima, govedo ono urugvajsko i pita 'Ana?' 'Nema Ana!', kažem mu ja i nazdravim. 'Salud, Hoze!' 'Salud, Zare', kaže on pomirljivo i pokaže rukom na čašicu. 'Rakija!' I tako sedi i ćuti ko mulac. Nekad dođe Sandra, malo priča sa njim. Onda on ode. Ja je pozovem i pitam: 'Šta kaže budala?' Pazi ti ovu priču sad. Dakle, Ana, koja kol'ko ja znam, nije smrad, ni puna sebe, već jedno normalno čeljade, rekla mu je, valjda videći da joj se ovaj ne skida sa vrata, da će biti u Zrenjaninu tokom septembra i da on, ako je zaista voli, treba da dođe za njom. Njemu su svi govorili da je Ana otišla u svoj rodni grad i da ne znaju kad će se vratiti, pa budala reši da krene za njom. Kad je stigao u Zrenju, nije znao ništa osim Aninog imena i prezimena. Naravno, stigao je kasno uveče i bazao ulicama pijući po kafanama, to bar nije bilo skupo, i na kraju večeri završio u Farmi. Tad smo se upoznali.
Sandra mu je pomogla da se snađe u gradu, da nađe Aninu gajbu, odnosno gajbu njenih matoraca, da se razočara i da se konačno propije do daske. U tome mu nije pomogla, nego je to sam, ali mislim da je već prve večeri bio svestan da ga je cura namagarčila. Ipak se nadao. Pazi, da se ne lažemo, ja maloj ništa ne zameram, budala je budala, bez obzira što je meni Hoze bio drag. U to vreme sam sreo Budu i ispričao mu o Hozeu. Rekao je da će preneti Ani, a sam nije o tome ništa znao. Ja mu reko da navrati do Farme, ali njemu valjda bilo neprijatno, šta li. Ok je on momak, mi smo zajedno išli u školu, ne u isti razred. Ej, ti krv, i to je davno bilo.
Sad počinje mračan deo priče."
Tu Zare zastade. Pogleda oko sebe, kao da očekuje da će u tom trenutku iz nekog udaljenog kutka kafane izaći neka spodoba, neko pakleno čudovište. Možda se to samo meni učinilo. Ipak, pili smo svašta to veče. Posle te značajne pauze, Zare zapali novu cigaretu i nastavi priču.
"Hoze je dolazio gotovo svake večeri tokom dvadeset dana. Onda je počeo da izostaje. Ne bi ga bilo po dve-tri večeri onda bi se pojavljivao u sve jadnijem stanju. Sandra nije mogla da mi kaže ništa o tome. Kad sam je pitao kad će on za Barsu, ona mi je rekla da se posvađao sa matorcima i da sad čeka lovu od nekog rođaka koji mu je nešto dužan, ali da ima problema i sa lokalnom bankom jer oni teško prenose kintu. Jebiga, oni su Evropa, a mi smo govna. Ne znam kako se snalazio za lovu, ali kod mene je uvek plaćao. Častio bih ga ja tu i tamo i nisam mu naplaćivao ko ostalima, ipak je pio ovo smeće, ali nikada mi nije ostao dužan. Pio je isključivo voćku, pa sam ga naučio i to da kaže. Sad je naš dijalog imao dve replike više. Međutim, kad bi dolazio, kao da nije bio sam. Odjednom bi se trgao i rekao reč dve na španskom, a zatim bi nastavio kao da se ništa nije dogodilo. Ipak, strah mu se video u očima. Pio je, ako je to ikako bilo moguće, sve više.
Poslednji put kad sam ga video, mislim kad mi je bio u kafani poslednji put, doneo mi je neke crteže da pogledam. Bili su divni i zastrašujući u isti mah. Na njima je bila Ana, mislim nju sam prepoznao, ali je pored nje bio i neki lik potpuno izobličen. Ako si gledao Grad greha, onda znaš onog izobličenog tipa iz priče sa Brusom Vilisom. E tako nekako je izgledala ta spodoba, samo što je imala Hozeove oči i bila mršava kao on.
Čuj, Hoze je pio ko da ga đavo goni, možda ga je i gonio. Tako je pio uvek, ali nikada, nikada nije bio na smetnji. Znaš kakvih sve ima pijanaca. Onih koji viču, onih koji plaču, onih koji pričaju mnogo, onih koji se tuku, a Hoze bi samo povremeno pitao 'Ana?' i kad bih ja odmahnuo glavom, on bi nastavio da puši, pije i daje ritam nogom, povremeno bi lupkao prstima po šanku. Ali tih večeri, a naročito poslednje noći, bio je strahovito uznemiren. Pored onog pričanja sa utvarama, puštao je i neke krike, pa bi se nekontrolisano i glasno zacerekao. Zatim bi potpuno utihnuo, a onda bi iz njega grunuo jecaj, težak kao kišno nebo. Sandra nije bila tu, a u kafani opet, ko za inat, nikog ko govori bar neki normalan jezik, pa i ja udario po rakiji, po voćki, u nadi da ćemo se tako razumeti i da ću možda nekako uspeti da mu pomognem.
U neko doba, sećam se, jebote, iz zvučnika je ko naručen išao Nil Jang, Cortez the Killer, znaš stvar, mislim one solo deonice iz uvoda i oni ludački ljubavni stihovi, a sve u vezi sa Latinskom Amerikom, mislim, ko ne voli tu stvar, marš iz kafane."
Zare je već bio prilično pijan i nije bio jedini. Glava mu je pala. Učinilo mi se da sam čuo jecaj. Mislim, možda sam čuo jecaj, i sam sam bio već dotučen alkoholom, a Tant i Goša su bili kao dve spodobe zažgarenih očiju i otvorenih usta. Zare se trže. Zapalio je novu cigaretu.
"U neko doba, ostali smo sami u lokalu, on ustade izvadi kintu da plati. Ja mu kažem: 'No way, Hoze!', i odgurnem mu ruku. On se zahvali i krenu ka Mistralu. Naravno, zapeo je za stepenik, zateturao se, ali je ostao na nogama. Došao je do vrata, onako prebijen u struku, pritisnuo kvaku i okrenuo se da me pogleda. Čoveče, taj izraz lica nikada neću zaboraviti.
Više ga nikad nisam video. Sandra mi je pričala da je čula da je otišao, a ja ne znam, Debeli, jebeš mi sve, da li je uspeo da ode. Razumeš, on je ovde stigao u pakao. Nama je lako, mi smo se navikli. Pratio sam crnu hroniku u svim novinama, ali nikada se njegovo ime nije pojavilo. Mislim, znam da je glupo što mislim da se nije izvukao, ali to lice, to je trebalo videti."
Neko vreme smo ćutali. Čašice ispred nas bile su prazne. Zare, koji se malo prizvao svesti, podiže flašu da nam dospe. Ja odmahnuh rukom.
"Ma, daj ne seri!", to je sve što je rekao.

 

Autor: Vladimir Arsenić

 

Biografija: Vladimir Arsenić (1972), kritičar i prevodilac, magistrirao je komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Radi kao bibliotekar u Zrenjaninu. Objavljivao poeziju u više časopisa. Piše književnu kritiku za e-novine.com i booksa.hr, a kritičke tekstove objavljivao i u "Betonu", "Danasu", "Think Tanku" i "Peščaniku". Prvi prozni rad objavio jeu časopisu "Severni bunker'. Urednik je časopisa "Ulaznica". Član redakcije ulcinjske "Plime". Prevodi sa engleskog i hebrejskog.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement