Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (6)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageProducirana umetnost: Severno more je jebeno hladno. Evo tri Holanđanke se 'ladno u kupaćim kostimima složno i ogranizovano zaleću u muljevitu talasovinu. Smeju se, trče, dugo trče po vetrojebini, prskaju desetinama metara dok ne dođu do tačke gde se cele bućnu i zaplivaju. Pogledam sebe. U nepromočivim čizmama, debelim pantalonama, sa tri majice i dve dukserice, beretkom na glavi. I još mi je hladno oko ušiju. Progutam knedlu zimogrožljovsti koja mi zacepi grkljan, stegnem čmar muške izdržljivosti, skinem se i ja i pojurim pravo u Severno more. Posle tri sekunde, već isprskan svojim koracima, kajem se, ali, nema nazad. Otrčim do njih, bacim se u ledeni mulj, promuljam se malo s njima da se zagrejem, ne pomaže. Pobegnem na obalu - dinu poprahšećerenu vitlajućim na vetru peskom...

 

Pre dvesta godine na ostrvu Terschelling u Severnom moru, postojbini moreplovca Barenca, poznatog po tome što nije stigao do Severnog pola, dobrostojeći seljaci koji skupljaju olupine po plaži, izranjaju blaga potopljenih brodova i krase svoje kuće, ili postaju slavni neuspešni moreplovci, jedne lenje letnje nedelje sedoše u kočije i kao karavan se zaputiše od mesta do mesta na ostrvu. Do svake tačke drugi vodič. I na svakoj tački, po jedan pra performans. Ples, pevanje, bauljanje, smejanje, muzika...

 

Pre dvadesetpet godina počinje festival Oerol. U post hipi eri, zone slobodnog ponašanja traže posebnu izolovanost da bi ekspresija tekla na miru od aktuelnih problema. Ulični zabavljači, pesnici propovednici, muzikanti za groš u šešir, mimičari, zajebanti, svi se skupljaju na kratkom sunčanom vremenu atlantske klime i raduju se životu. Danas, sve to isto. Plus sedamdeset predstava, pedeset ljudi u organizaciji, pedeset hiljada posetilaca, sto hiljada prodatih karata, po bicikl za svakog učesnika festivala, samo dva miliona evra bužeta, što je malo, svi se žale, mi smo samo alternativa, holandska verzija Bitefa troši deset miliona... U svemu tome, organizatore ne zanima samo da pozovu poznate trupe kako bi igrale u odabranom ambijentu, već i istinski sajtspecifik art, tj, kreiranje od nule, sa licinom mestu. Šest više manje nepoznatih trupa i grupa pozvano je da rade tri nedelje po slobodnoj volji uz pomoć i nekreativni nadzor organizatora, uz sve uslove za rad i da za tri sedmice stvore predstavu koja će se igrati poslednje nedelje, kada se festival zbiva. Moja supruga i ja bili smo pozvani da radimo sa još sedmoro ljudi koji su svi iz različitih oblasti - pisac, scenograf, plesač, kostimograf, glumac, koreograf... S obzirom na to da su nam pružili sve uslove, kao što su hrana i piće po izboru, samo izdiktiramo organizatorima i oni kupe, isti princip sa potrebnom rekvizitom, smeštaj, kuvaricu za ručkove, i vreme i slobodu za istinsko istraživanje i ponudu da radimo šta hoćemo, organizatori su zaključili da nam onda honorar ne treba. To je za lažno sajtspecifik, ali publici poznate trupe, od kojih neke dobijaju desetine i desetine hiljada evra. Nama su zato organizovali posete muzejima, brodarenje i lov na kozice, učenje mukotrpnog čišćenja ulovljenih kozica ručno - 20 ruku za 4 sata samo 2.5 kile. Pipanje i čerečenje kozica nam se toliko smučilo tako da ih niko nije ni uključio u svoju inspiraciju. Ali, ni gledanje drugih predstava nije bilo mnogo inspirativnije. Prvo, zauzeti igranjem po cele dane, nismo ni stigli da odgledamo baš puno predstava - samo koliko se stane izbrojati prstima jedne ruke - pa mi i nismo ciljna grupa festivala, mi ćemo karte dobiti za džabe. Drugo, sve holandske predstave, pa i one najbolje, pate od boljke koju sami Holanđani zovu handeling. Dajte nam puno rekvizite, puno predmeta i mi će mo ih onda ovako i onako i tamo i vamo i videćete kako mi super znamo sa materijom da baratamo. Materijalističko nagomilatorski pristup tako blizak protestantskom svetu, nije zaobišao ni pozorište. Čak se i u pantomimičarskoj predstavi pravi predmeti smenjuju svakog minuta. Po sceni se vozi pravi Porše. Na veštačkom jezeru postavljena je cela šuma posečenih džinovskih bambusa da pluta i od tih bambusa će tokom predstave biti napravljen čitav brod. Zanimljive su i teme, scenska rešenja i gluma na odličnom nivou, ali nas ništa tu nije pomerilo ispod ili iznad materijalne ljušture tela. A ni nekog preteranog sajtspesifika nisam video. U prošlom veku, još uvek ne znajući šta je to sajt specifik, radili smo predstavu u Bečeju, zamišljenu da tri nedelje istražujemo, nedelju dana igramo, u napuštenoj vili Doroslovačkih, sve još studenti raznih umetničkih akademija. Bez inicijative i učešća profesora, producenata... Trebalo nam je dva i po meseca da napravimo predstavu. Ostali smo bez love i klope, žickali smo za koricu hleba koju smo onda danima čuvali i krišom jedni od drugih lizali, jeli smo opuške cigareta, radili smo radionice sa mladima iz Bečeja, plovili rekom, trčali šumom, napravili zamajan projekat i igrali jedanaest puta, bez ulaznica, umorni, gladni, posvađani i nasmejani. Još jedan sajtspesifik vezujem sa najstrašnije životne uslove. Na bugarsko turskoj granici, imali smo retku priliku doživeti da ne samo mi spremamo predstavu za meštane, već i malobrojni meštani, tridesetak baba i trojica deda, spremaju predstavu za nas. Moram priznati da su njihovi plesovi, pesme i lokalni ritual prizivanja kiše bili umnogome zanimljiviji nego performans po lokalnoj legendi udaje devojke za zmaja i instalacija u napuštenoj školi koje smo mi spremali za njih. I oblaci su se stvarno provalili sutradan. Ali to predivno iskustvo platili smo sa deset dana bez tople vode, pa su, i to samo devojke, mogle da idu u obližnju karaulu da se tuširaju pod budnim očima graničara, stenice su nam padale na glavu dok smo spavali, ja sam imao stodvadeset ujeda buva po bedrima i butinama... Još jedan put, na Staroj planini iznad Pirota, spavajući u šatorima i hraneći se dve nedelje bez trunke mesa, kada nismo pristali da se seminarišemo jer smo hteli da uvežbavamo predstavu koju igrasmo u zalazak sunca na predivnoj livadi, organizator nas je kaznio ukidanjem obroka za ceo taj dan i honorara uopšte.

 

U Holandiji je sve samo ne tako. Program upoznavanja sa ostrvom i ostrvljanima od kojih su se neki i upoznali preko poruke u flaši bačene u hladne talase, bio je preventiva dobro poznate boljke sajtspecifika, a to je zatvaranje u pojedinačne prostore i bavljenje više ambijentom nego sajtom, i zatvaranje prema lokalnom stanovništvu, istoriji i običajima. Uz sav oprez organizatora, toplo iskustvo i istinski sajt specifik rad, ono što nismo uspeli jeste ono što niko od nas i nije očekivao - da razgalimo, a ne samo fasciniramo publiku. Svi su debelom konvencijom i kupljenom kartom zaštićeni od prave komunikacije. Od prilike da i gledanje predstave bude nešto, ili mnogo više od niza materijalnih činjenica opaženih čulima. Već prenatrpanim. Uveliko. Zbog toga i predmetima prenatrpane predstave, nalik umirujućem materijom ispunjenom životu. A duhovnost? Pa to je izvor zarade u Prvom svetu. Na primer. Srednja baletska škola sa Kube radi koprodukciju sa Holanđanima, pod holandskim, razume se, rediteljem. Mlada i svemoćna tela još uvek crnih tinejdžera, dugih vijugavih udova, skočnosti poput buva i leptirske lakoće i mekoće, a lavovske snage, naterana su, ili koreografisana da rade tupave a pravougaone, repetitivne pokrete evropskih prošlovekovnih kontemporari dens koreografija uz živu muziku najsličniju Glasovom od i na brojavanju. Sa druge strane, prezentacija radionice siromašnih tinejdžera iz Bolivije, u Holandskoj produkciji i sa rediteljkom Holanđankom, bolje je producirana u tehničkom i scenografskom smisli od većine beogradskih profesionalnih predstava. Produžio se ovaj esej. Ali, ne odustajemo. Jedan od načina na koji smo postigli međunarodni mir u našoj predstavi sa ljudima iz Kine, Češke, Francuske, Izraela, Nemačke, Holandije i Srbije, bilo je provereno deljenje teritorija i striktno individualni performansi, bez ikakve veze jednih sa drugima, izuzev opšte teme inspirisanosti prostorom i ostrvom. Izdvojiću jedino rad Kineza Ho Fana, koji je svoju predstavicu radio na kineskom jeziku i iskoristio na duhovit i skaredan način publikino ne poznavanje o čemu je zapravo reč. Sa poštovanjem prema kretnjama i zvukovima orjentalnog ponašanja, što još uvek krasi zapadnjake, barem one koji plaćaju karte za pozorište, publika je pomno i ispunjena uzvišenih divljenjem, pratila skarednu pesmicu o poseti prostitutki. On je oslikao licima skoro hiljadu jaja koji je svaki posetilac predstave dobio da bi učestvovao i igri njegovog performansa, razbijanja/ubijanja i sahranjivanja mućaka. A da, i Nemac Silas. On je igrao vojnika Vermahta zaboravljenog na ostrvu već šezdeset godina. Jedna žena koja se izgleda seća toliko dugo, napustila je predstavu posle uperene lažne puške u publiku, dok su se ostali, naravno, smejali i čudili istoj situaciji.

 

Sindrom opterećenosti prošlošću može, koliko i da nam da bolje razumevanje nekog umetničkog dela, može nas i podsetiti na svoja traumatična iskustva i izbaciti iz situacije igre. Moja mala porodica, tada već tročlana, mada je jedan član živeo u trbuhu drugog, bilo smo rasterećeni istorija. Ja sam se opteretio budućnošću. Zamislio sam budućnost niskog ostrva kada se otopi bliska severna polarna kapa. O prevrnutim kućama koje će postati brodovlje, nove Nojeve barke za floru, faunu i ljudstvo ostrva, za nove arheološke ekspedicije koje će roneći otkrivati red i mir u Holandiji na dnu. Publiku sam postavio u omiljeni položaj za njih. Služeći se moralnim kategoričkim imperativnom, da se ponašam prema drugima kako bih voleo da se drugi ophode prema meni, polegao sam publiku na ležaljke ispod dva džinovska kestena prepletenih grana. Oni su bili opušteni davljenici, ja ronilac istražilac, majmun koji skače sa drveta na drvo, pevac još jednog songa na engleskom - everything is so on time, in the Netherlands, everything is so in line, in the Netherlands... cause reason preserves this beutiful prison... Moja supruga i još nerođena beba plesale su po visokim trupcima borova, skakućući poput lemura, vitlajući udovima i održavajući ravnotežu veštinom Šao Lin monaha na treningu po istim takvim balvanima. Na nekim od balvana bila se postavljena i ogledala koja su hvatala sunce i poglede publike. One su plesale sa vetrom, suncem, pevanjem ptica i pogledima publike koja voli da je na distanci. Producenti su organizovali vodiče kroz performanse, koje je publika slepo gledala gde da stane i kuda da okrene svoja čula. Iz kog smera da ih zatrpava, pa makar i lepotom i umetnošću. Samo daj, kad sam već i kartu platio.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement