Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Hrana i književnost

 

Oskudni ručak Leopolda Bluma

 

ImagePremda je prema svojim junacima umeo da bude surov na zastrašujuće maštovite načine, Džejms Džojs je odista predano brinuo o njihovoj ishrani: od svečane trpeze u pripoveci "Mrtvi", preko sličnog gastronomskog okupljanja povodom Božića u Portretu umetnika u mladosti, do kasnih noćnih obeda u Fineganovom bdenju, Džojsovi junaci troše velike količine hrane. U skladu s tim, jedan od retkih preostalih oslonaca u životu Leopolda Bluma, glavnog protagoniste Uliksa, tiče se njegovih prehrambenih navika. Taj život jeste ispao iz zgloba, možda i nepovratno, ali je uprkos mnogim detaljima koji upućuju na nered i pometnju obeležen uzornim prehrambenim običajima i urednim obrocima. Takav je i njegov šesnaesti jun 1904: čak i u svojoj tragikomičnoj antiodiseji, dok uglavnom besciljno tumara Dablinom ne sa željom da se vrati kući već zato da bi što duže ostao izvan svog takozvanog doma, Blum će kakve-takve koordinate imati upravo u skromnim ritualima doručka, ručka i večere. Upoznajemo ga, uostalom, upravo u kuhinji, dok priprema svoj jedini neizgnanički obed toga dana. U skladu s tim, i prvi podaci koje dobijamo o njemu tiču se njegovih gastronomskih sklonosti:

 

Mora se reći da je gospodin Leopold Blum rado jeo unutrašnje organe životinja i živine. Voleo je gustu supu od živinskih iznutrica, bobičave želuce, punjeno pečeno srce, odreske džigerice pržene s prezlama, prženu ikru bakalara. Više od svega voleo je ovčije bubrege sa roštilja, koji su njegova nepca darivali finim, lakim ukusom blago parfimisanog urina. (IV, 67)*

 

Ovako detaljan popis Blumovih omiljenih jela gradi naglašenu fizičku protivtežu ezoteričnim uzletima Stivena Dedalusa, koji u prethodna tri poglavlja, sputan džinovskim krilima svojih umetničkih ambicija s teškom mukom i istinskim gađenjem pokušava da korača po tlu. Blum, s druge strane, čezne za visinama u kojima se kriju nedokučive lepote Vagnerovih harmonija i Šekspirovih stihova, ali obema nogama čvrsto stoji na zemlji: o tome najbolje svedoči upravo njegov želudac. Stoga u kuhinji, sasvim prikladno, on ne razmišlja ni o engleskoj renesansnoj drami ni o nemačkoj klasičnoj operi, već o bubrezima. Njegova dobrano zapuštena telesnost, poodavno lišena užitka kako u bračnoj tako i u svim drugim posteljama, pronalazi oduška u mašti, u kojoj se seksualne fantazije vrlo često dovode u vezu s hranom. Simbolički i konkretno, to je u ovom poglavlju najočitije pokazano u sceni u mesari, gde se Blum divi "šunkama" svoje izazovne susetke i potom po izlasku iz radnje podešava korak prema njenom, da bi još neko vreme uživao u istom prizoru. Blumov doručak koji će uslediti - kada se bubreg iz njegove mašte materijalizuje najpre u tiganju, a potom u tanjiru - biće raskošan gotovo koliko i njegov voajerski doživljaj.

 

Ručak, međutim, neće. Taj skromni obed biće simbolički pandan opustošenosti njegovog braka: samo čaša burgundca i sendvič s gorgonzolom. To je ručak čoveka koji jede ne da bi uživao u jelu, već zato da ne bi bio gladan; ručak koji treba da premosti nekoliko dugih sati između dve podjednako tegobne obaveze u vidu doručka i večere. Tu negde oko ručka upoznajemo i jedan potpuno nov, nakon onakvog doručka prlično neočekivan Blumov stav prema hrani: on je se gadi. Gadi se hrane, kao što se gadi svog bračnog života, koji ga je i poterao na ulicu da na njoj od jutra do duboko u noć troši svoj šesnaesti jun, e da bi nevernoj supruzi Moli ostavio što više vremena za sastanak s ljubavnikom, a sebi što manje mogućnosti da o tom neverstvu razmišlja. U skladu s tim, u Džojsovoj arhitektonici strukturne i suštinske povezanosti s Homerom, epizoda u kojoj je središnji događaj Blumov ručak (Osmo poglavlje romana), odgovara epizodi sa Lestrigoncima. Lestrigonci su ljudožderi, i taj podatak simbolički nagoveštava razloge Blumovog negativnog stava prema hrani. Hrana je i ovde blisko povezana sa seksualnošću - ovoga puta u negativnom kontekstu Molinog preljubništva. Nejasno je ko će koga simbolički pojesti u tom bračnom trouglu - no i bez obzira na mogući ishod, Blum mučninu oseća unapred.

 

Ta mučnina prisutna je od samog početka epizode. Tu Blum s lakom odvratnošću posmatra kako "devojka umackana šećerom trpa pune kašike krema dečaku iz redova Hrišćanske braće" (VIII, 162), pa onda na svoj karakteristično nepredvidljiv način počinje da razmišlja o proizvođaču "bombona i slatkiša za Njegovo veličanstvo kralja", da bi se odmah potom opsetio i engleske himne: "Bože. Čuvaj Našeg. Sedi na prestolu i sisa crvene žele bombone dok ne pobele" (VIII, 162) Tako u svesti čoveka čiji je život zanimljiv, pa otuda i podnošljiv, dobrim delom i zbog toga što ne zna kuda će ga povesti sledeća misao, Bog i Kralj bivaju blasfemično povezani motivom proždrljivosti. No to nije kraj Džojsovog bogohuljenja: proždrljivost se potom pretvara u krvožednost, u trenutku kada jedan pripadnik Udruženja mladih hrišćana tutne Blumu u šaku letak na kome su ispisane reči: "Oprani krvlju jagnjeta". Ovaj se tada doseća krvožednosti države i crkve: "Rođenje, himen, mučeništvo, rat, postavljanje temelja za zgradu, žrtvovanje, žrtva-paljenica bubrega, druidski oltari." (VIII, 162) Lestrigonci iz podrazumevanog naslova ove epizode tako dobijaju neočekivano osavremenjeno obličje, a Blumova naklonost prema hrani preobražava se u gnušanje nad kanibalizmom.

 

Odvratnost koju u svom neprolaznom mamurluku Stiven Dedalus oseća spram posvemašnje duhovne niskosti ovoga sveta ima, dakle, svoj pandan u Blumovom gađenju nad pojedinim fizičkim aspektima tog sveta. Ako su Blum i Stiven telo i duh jednog bića, onda to biće u vreme Blumovog ručka oseća snažan nagon za povraćanjem. Tu ne pomaže ni pokušaj da se altruističkim gestom prema životinjama misli skrenu sa onoga što mu je pokvarilo apetit: Blum baca malo kolača galebovima, ali ga njihova proždrljivost podseća na to da ove ptice nisu romantični vitezovi neba i vode, već prenosioci ogavnih zaraznih bolesti. A onda se u nezaustavljivom metonimijskom toku svesti doseća i veneričnih bolesti, kao i mogućnosti da neku od njih njegovoj supruzi možda baš u tom trenutku prenosi njen ljubavnik Bojlan.

 

I ko posle takvih misli može da ode na ručak? Samo onaj ko mora, da ne bi umro od gladi, ili onaj ko ne zna šta bi i kuda bi sa sobom, kao Blum u jalovom nastojanju da pobegne od lascivnih prizora u kojima glavnu žensku ulogu igra njegova supruga, a glavnu mušku vulgarni, bezosećajni Blejzis Bojlan. Stvari se neće popraviti ulaskom u restoran, u kome zatiče sledeći prizor:

 

Muškarci, muškarci, muškarci.
Sede na visokim stolicama pored bara, sa šeširima zabačenim na teme, za stolovima viču da im se donese još hleba, besplatan je, kao vuci proždiru bljutavu hranu, oči im iskolačene, brišu vlažne brkove ... Nova isporuka mikroba. Čovek sa dečijom salvetom umrljanom sosom i zadenutom u košulju halapljivo je gutao supu. Jedan je pljuvao na svoj tanjir; polusažvakan zalogaj: nema zuba da ga žvakažvakžvaće. (VIII, 180).

 

Takva slika sasvim uverljivo pokazuje kako i zašto neko ko je samo nekoliko sati ranije tako nesputano uživao u prženim bubrezima za doručak, može poželeti da postane vegetarijanac. Ni to, međutim, više ne može biti rešenje: Blum je dosegao takav stupanj odbojnosti prema bilo kakvoj hrani, da ga čak i od vegetarijanskih poriva odvraća pomisao na neprijatni miris luka.

 

Odbijanje hrane jedan je od retkih vidova autodestrukcije koji se mogu dovesti u vezu s Leopoldom Blumom, čija neutaživa žudnja za životom prkosi svim nedaćama kojima ga taj život obilato obasipa: kao da samoubistvo oca, smrt novorođenog sina i lagani raspad braka samo jačaju njegovu svest o dragocenosti i neponovljivosti života. Trenuci koji prethode njegovom ručku na dan šesnaestog juna trenuci su krize i kolebanja, u kojima se on svojim nihilističkim gnušanjem nad niskošću ljudske egzistencije opasno približava stavovima Stivena Dedalusa. Zato je i lek za kojim poseže sasvim u skladu s takvim raspoloženjem: poput Stivena, koji svoje gađenje prema svetu pokušava da spere alkoholom (čime ga, dabome, samo uvećava), i Blum iz restorana kao nezdravog poprišta odurne ljudske halapljivosti odlazi u pab, i naručuje čašu burgundca. Usput odoleva iskušenju da naruči i sardine: u tome mu neosporno pomaže prvi gutljaj vina, ali i prisećanje na nadimak "Skuša", kojim su ga zvali u detinjstvu: proždiranje ribe za nekog ko je nosio takav nadimak bio bi svojevrsni čin kanibalizma. Zato Blum, čija se priroda očito odupire lestrigonskim nagonima, naručuje sendvič s gorgonzolom. Kao pomoć u tom odupiranju, u svest mu pristiže nežno prisećanje na davni ljubavni doživljaj s Moli, i tu postaje jasno da je njegovo trenutno gnušanje nad hranom zapravo gađenje nad seksualnošću. Blejzis Bojlan bio je u tim podnevnim satima previše prisutan u njegovim mislima; s njim i pomisao na Molino neverstvo, a otud i na seksualni čin kao nešto pogano i gadno. Seksualnost i glad blisko su povezani, kako u Homerovoj priči o Lestrigoncima, tako i u Blumovim razmišljanjima u pabu Dejvija Birna. O tome najbolje svedoči njegova isprva tako romantična uspomena:

 

Plameno mu vino zastalo na nepcima, pa ga progutao. Burgundsko grožđe izgnječeno u muljačama... Skriveni u gustoj paprati na Hautu. Pod nama zaliv, usnulo nebo. Niotkud ni glasa. Nebo, Kod Lajons Heda zaliv je imao purpurnu boju... Meka i hladna od miomirisnih ulja njena me ruka dotakla, pomilovala: gledala me netremice. Ja u zanosu ležim nad njom, pune usne razmaknute, poljubio sam je u usta. Njam. Blago mi je gurnula u usta kolačić topao i sažvakan. Bljutava masa koju su njena usta izmljackala slatka i opora od pljuvačke ... Vrelo sam je dirao jezikom. Poljubila me. Poljubljen bejah. Predajući se sva, mrsila mi kosu. Ljubljena, ljubila me je.
Mene. A vidi kakav sam sada.
Pribijene, muve su zujale. (VIII, 187).

 

Blum, dakle, pokušava da od vulgarno putenih i kanibalističko-destruktivnih konotacija hrane pobegne u davnašnju romantičnu uspomenu, da bi na njenom kraju pronašao istu napadnu seksualnost propraćenu mučnom spoznajom da je on pred njom - naročito u sopstvenom braku - potpuno nemoćan. Dodatno mu se pri tom rugaju i one dve muve priljubljene u činu parenja uz prozorsko okno, pa Blum na brzinu guta poslednje zalogaje svog tako demonstrativno aseksualnog sendviča i hita na ulicu da što pre umakne svakoj primisli o hrani i njenim mogućim simboličkim značenjima. Prva osoba, međutim, koju će ugledati po izlasku iz paba jeste upravo Bojlan, bezbrižni ljudožder čiji je plen tog popodneva gospođa Blum. Vegetarijanstvo, shvata Leopold Blum u tom trenutku, možda i nije najdelotvorniji lek protiv bračnog neverstva. Bez razloga je i bez učinka uskratio sebi pravi obed, ostavši napola gladan nakon neželjenog sendviča s gorgonzolom - a večera je tako daleko. Dalja od nje jedino je Molina postelja, nedostižna kao Itaka.

 

Autor: Zoran Paunović (Severni bunker)

 


* Navodi iz romana dati su prema izdanju: Džejms Džojs, Uliks, Geopoetika, Beograd, 2003.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement