Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Slavoljub Stanković

 

Dvostruki ogled na temu "Književnost i maligani"

 

Prvi tekst je nastao pod uticajem alkohola. Drugi nije.

 

I PISANJE

 

ImageMoj kolega i prijatelj, gos'n urednik, pošalje mi mail sa zadatkom: "Književnost i maligani". Dobro, rek'o, prvo i prvo, neću ni kap da popijem. Drugo, zašto baš meni?! Treće, jedno pivo se ne računa. Padnu mi na pamet moja deca. Moram da pazim šta pišem. Setim se i kolega. Moram da pazim šta pišem. Pomislim i na čitaoce... I otvorim drugo pivo. Jebi ga, mnogo vas je, a ja jedan. Zašto pisci piju? Treće pivo. Možda zato što su nas, kao decu, kod učenja prvih slova lupali po glavi. I nastao uslovni refleks. Udaranje u glavu ispred praznog papira. Četvrto pivo...

 

II PISANJE

 

Pije se voda, piju se sokovi, piju se lekovi, piju se, čak i batine, ali ekskluzivitet na ovaj glagol ima - alkohol. Kad se za nekog kaže da pije, to znači da cirka, cuga, loče, ljušti, cepa, tuče, listi, udara, sabija, eksira, šljema, šika, šljoka… Na polje se ne izlazi bez čokanja. Na njivu se ne ide bez butelja. Na građevinu se ne penje bez zidarskog piva. Piju poštari, piju štampari, piju stolari, piju tesari, piju majstori, piju šegrti. Piju slikari, piju glumci, piju političari, piju novinari. Piju hohštapleri, piju frajeri, piju dame, piju kurve... Otkuda to da onda baš pisci imaju ekskluzivu na tzv. boemsku titulu? Poznato je da su mnogi pisci bili i jesu skloni alkoholu. Padaju mi na pamet, bez nekog naročitog reda (kao što ni oni nisu baš preterano imali reda u tome šta trpaju u sebe) Hemingvej, Bukovski, Miler, Bodler, Kiš, Keruak, Čehov, Đura Jakšić, Antić, Kapor, Trifunović, Radović, Ujević, Dedić, Baretić, Valjarević... Kakva je to čudna veza između književnosti i alkohola? Nešto nije u redu između nas i naše stvarnosti. Skloni smo da iz nje pobegnemo čim nam se ukaže. A i ona često kao da je pijana. Čovek prosto ne može da veruje šta sve može da mu se dogodi. Ipak, siguran sam da odgovor na pitanja zašto se pije i zašto se piše nije ni jedan, ni isti. Neko pije od muke. Neko piše od muke. Neko pije da mu ne bude muka. Neko pisanjem sebi samo stvori muku. Ipak, pisanje se retko pretvara u porok. Opijanje najčešće to jeste. Naravno, i od pisanja se može oboleti. Ali od pijančenja sigurno. Alkohol ume da ubije. Karvera je ubilo previše alkohola. Ume i prejaka reč. Miljkovića, na primer. Ima pisaca, koji ne vole što pišu, kao što ima pijanaca, koji ne vole što piju. I jedni i drugi bi trebalo da poslušaju svoja srca. Ima pisaca, koji nadžive svoje delo. Ima i pijanaca koji, takođe, nadžive svoje delo. Prvi su zbog toga nesrećni, drugi imaju mnogo razloga za slavlje.

 

Ima slavnih pisaca pijanaca. Ali niko od njih nije postao poznat zbog alkohola. Za neke pisce je prava šteta što su pili. Kao što je za neke pijance prava šteta što nisu pisali. Duško Kovačević tvrdi da je u našim kafanama nastalo, ali i nestalo, mnoštvo velikih književnih dela. On je ozbiljan čovek i verujem da zna šta priča.

 

Od loše knjige hoće posle da boli glava. Ali i od dobrog vina. Knjiga ne garantuje umetnost. Kao što ni alkohol ne garantuje dobru zabavu. Među književnim delima ima teških brlja, kao što među alkoholnim pićima postoje remek dela. U knjigama, kao i u pićima, ima neprirodnih sastojaka. Svašta pisci trpaju u svoje knjige, ne bi li što jače opili svoje čitaoce. Među piscima ima mnogo prevaranata. Pijančenje, pak, ne može da se folira.

 

I posle pisanja ima mamurluka. Naročito kad nismo zadovoljni napisanim. I posle pijančenja se javljaju genijalne misli. Jedna od najčešćih je: nikad više. Ima mnogo književnih dela, za koje niko ne zna. Nađu se i pijanstava, koja se ne zaboravljaju. Ni jedno, ni drugo nisu za pominjanje.

 

Ali šta istinski vezuje književnost i alkohol? Nekome se jezik razveže tek kad popije. Nekome se, pak, tad zaveže. Kažu da je u vinu istina. Ne kažu i lepota. Mada alkohol ume da ulepša stvarnost. Kao i knjiga. Nije u svakoj boci duh. Niti je u svakoj flaši poruka. Ne vredi to proveravati. Kažu, svaki čovek, jedna knjiga. Flaša, pak, stane koliko hoćeš. Pisanje je lična stvar, koja hoće da postane javna. Pijančenje je, takođe, duboko lična stvar. Ali nije dobro kad zbog toga dospete u novine.

 

Jedan naš slavni kompozitor kaže da stvaranje umetničkog dela i ono čime se ko udara nemaju vezu. Neko se najede pasulja, pa napiše simfoniju. A drugi samo prdne. Ipak, on svoj album nije onda nazvao "Pasulj", nego "Alkohol".

 

Ja ne volim pravila. Ne volim stereotipe. Ako pisci piju, onda i pijanci pišu. Tako kaže logika. No, stvarnost je, kao što znamo, nelogična. Alkohol ne garantuje pisanje. Samo pišanje. Eto, to ja mislim, ovako, sada, trezan.

 

U Beogradu, 31. decembra 2009. godine

 

Beleška o autoru: Slavoljub Stanković (1968), diplomirani filozof (Filozofski fakultet, Beograd), specijalizovao Oglašavanje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, upisao doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali ih ne pohađa. Radi u jednoj od najvećih reklamnih agencija u Beogradu. Autor je više stotina reklamnih kampanja za renomirane domaće i inostrane robne marke. Napisao romane The Box (po kome se trenutno snima istoimeni igrani film) i Split.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement