Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (7)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageAlbanija - šokovi kulturne korektnosti: Čovek se najlakše šokira nečim što mu je, zapravo, blisko. Jer, svako putavanje traži različitosti. Ja sam, ne želeći da služim vojsku, završio fakultet i magistarske studije, svake godine vadio novi pasoš, a upisao sam, mada nikad nisam bio ni na jednom predavanju i Odsek za albanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tako sam dve godine kasnije, ne znajuću ni jednu reč albanskog, stigao, letom iz Budimpešte, u Albaniju. Iskoračivši iz aviona na tiranskom aerodromu šokirao sam se albanskim policajcima sa istim uniformama kao srpskim, a prizvedenim u Kini. Ovo je bio tek početak zone sumraka.

 

Svake noći u hotelu u kome smo odseli treštala je živa turbo folk muzika, potpuno istih melodija i aranžmana, samo pevana na albanskom jeziku. Međutim, najveći horor je izbio na poslu. Po projektu Evropske kulturne fondacije, tim voditelja pozorišno komunikoloških radionica iz Srbije, Bugarske i Velike Britanije bio je poslat da vodi radionice, takozvani trening trenera sa mladim glumcima i kulturnjacima iz Albanije i sa Kosova, koji predstavljaju isključivo Albanci. Straobalni miks za početak novog milenijuma. Delegacija sa Kosova diže frku. Oni i nisu znali da će im neki Srbi voditi radionice, da su oni i po godinama stariji nego bi trebalo da budu po projektu, pa sada mi mlađi njih nešto da učimo, da su oni mislili da će ovo biti neka koordinacija za fandrejzing... U celoj frci ja počinjem da koristim nekorektne argumente: ako hoćete da radite, radite, ako nećete vraćajte se u Prištinu. Odmah sam ja kriv i javno ukoren. Najodgovornija osoba, pozorišna rediteljka iz Beograda, odmah se razboljeva i provodi skoro sve vreme samozaključana u svojoj sobi. Voditeljica iz Velike Britanije, plaćena šest puta više po danu nego njene balkanske kolege, očijuka sa jednima, drugima, trećima i četvrtima, mašući svojim sisama kao smirujućim argumentom političke korektnosti i međunacionalnog slaganja, ako ne sloge. Prvi put vidim pravo patrijarhalno ludilo. Nešto izglasavamo, ne sećam se šta, a kad realni muški glavešina, dvometraš sa tridesetdevet godina i majicom Warchild spušta svoju ruku preko ruke direktorke prištinskog Centra za savremenu umetnosti niko više sa Kosova ne diže ruke. Protestuju kada im ja puštam video za jedan performans sa raznim snimcima policijskog nasilja, i nad Srbina u Beogradu i nad Albancima u Prištini. Odakle meni pravo da koristim te snimke? Kosovci dolaze u delegacijama na manje od pola radionica, rade nevoljno. Najzbunjeniji su mladi tiranski glumci sa nekoliko predstava i svetskih festivala iza sebe, vođeni fenomenalnim rediteljem i profesorom Aljtinom Bašom. Na kraju, skrajnuti u foaje Narodnog pozorišta u Tirani, izveli smo i prezentaciju koja je od strane odabrane matore elite bila prepoznata kao rad na glumačkoj predizražajnosti i oprostili smo se uz suze Albanki sa Kosova.

 

Kada nismo na radionicama, jurimo starim mercedesima koje svi voze na muljevito more među meduze, igramo fudbal, multinacionalna ekipa protiv ekipe nacionalista i pristvujem pravom žaru da se izbori pobeda, pijemo holandsko pivo i italijanska vina, preporučuju nam da ne probamo ništa lokalno. A šta sam to lokalno sreo? Sipanje limuna u čorbe sam lako usvojio i dan danas praktikujem umesto sirćeta. Ono što nisam usvojio jeste nalivanje maslinovog ulja preko svega - testenine, heba, mesa, salata, krompira, supa... Još jedna od mnogih politički nekorektnih izjava - jedino su albanski kelneri gori od crnogorskih. Ne samo da kasne sa pićima, nego se i svađaju sa vama kada pogrešno donesu, neće da vrate zbrkanu narudžbinu... jedino rešenje koje smo videli od domaćina jeste biti još bezobrazniji i ne vaditi pare na sunce dok nisi obasjan zadovoljstvom pića izvojevanim svađom. Ipak, mogao bih slobodno reći da su bunkeri najautentičnija i najzastupljenija pojava u Albaniji. Nema mesta na koje možete stati, sesti ili leći, a da vas ne vidi barem jedan bunker od sedam stotina hiljada, izgrađenih kineskim čelikom i betonom. Snimljen je i film General Bunker krajem prošlog milenijuma u kome je prikazan događaj kako je Enver Hodža po obavljenom impozantnom poslu, stavio u bunker projektanta i gađao bunker iz svih raspoloživih oružija. Bunker je izdržao, ali čovekovi nervi nisu. Danas su smislili način za njihovo uklanjanje, mada to ne rade često. Bunker se napuni automobilskim gumama i zapali. Kada se beton usija, poliva se ledenom vodom i puca. Komadi se sklanjaju, a armatura seče. Jednostavno, zar ne? I tako sedam stotina hiljada puta.

 

Lutajući Tiranom, smoren stranim pićima i hranama, poželeo sam da probam nešto lokalno. Ušao sam u prvu poslastičarnicu i naručio baklavu. Nikad nisam pojeo goru balkavu u životu. Ali zato, sa Skenderbegom je potpuno drugačija priča. Ne sa konjakom. Od njega sam povraćao, ali zato kip Skenderbega u Tirani! Svaka prestonica se diči svojim konjanicima. Beograd Knez Mihailom, Zagreb čak dvojicom, Tomislavom i Banom Jelačićem, Budim svojim generalom na konju koji gleda na jug, prema pustoj Turskoj... Kada bi se ti bronzani konjanici sukobili, Skenderbeg, nabildovan kao He-Man sa isukanom sabljetinom od tri metra, sve bi im glave otfikario i uši iščupao. Ispod kipa, bugarski voditelj radionice Stefan i ja ulazimo u mermerom popločanu menjačnicu. Ekipa u dubokoj pozadini iza šaltera nas snima i pita za poreklo. Bugarin, odgovara Stefan, Srbin, odgovaram ja. Ustadoše oni, mirno priđoše, i čovek nam na najperfektnijem British English ponosno saopštava da je on rođak Hašima Tačija. Okej, kažem, ja nemam toliko poznate rodbine i drago mi je zbog toga. Znaš li ko je zavadio Srbe i Albance. Ne znam i nije mi jasno, ali neću odbiti da čujem priču kad već još nismo dobili svoj razmenjeni novac. Albanci su kao časni starosedeoci sa dobrodošlicom prihvatili slovenska srpska plemena u petom veku. Dopustili da na njihovom Kosovu izgradimo državu i kulturu, čak smo se zajedno borili u Kosovskoj bici, kaže on. Ali Turci, oni su nas zavadili. Zahvaljujemo se na raskravljujućoj priči i razmenjenom novcu, taman pomislim da će nas i na piće pozvati, ali zadovoljni svojim ex-katedra nastupom, kratkotrajni mermerni domaćini se vraćaju u dubinu i ćute. Međutim, na piće nas je pozvao jedan anonimni pijanac i nije odustao dok nismo sa njim popili još nekoliko piva. Svašta nam je pričao. Da ako njegovi desničari ne pobede na izborima, da će biti građanskog rata, da su oni svi super organizovani solo drinkeri, da moramo da se družimo... Kasnije sam na vestima čuo da desničari nisu pobedili i da se ništa nije desilo, što je uglavnom i posledica svake priče o politici. Bilo bi nekorektno da ne pomenem marihuanu u Albaniji, jedno od ne turističkih atrakcija, ali atrakcije poznate u andgraundu Srbije, Evrope i Sveta. Čuvenu "šiptarku" tamo niko ne puši, barem ga mi nismo upoznali, ali smo bili u prilici da nam nude da kupimo čitav kamion. Odoleli smo i tom iskušenju gužvajući avionske karte u džepovima.

 

Poslednje večeri bila je kolektivna žurka uz veselje, piće i ples, druženje i zabavu. Kako glupa rečenica. No, na napitoj i zabavnoj žurci, i ja povremeno puštam muziku i šta ću drugo nego Straight Jackin, bend mog kuma, koji, Bože zdravlja, peva na srpskom jeziku. Svi plešu i ne bune se. Dobro raspoloženom i zaigranom prilaze mi organizatori i govore kako nije baš korektno što puštam muziku čije su reči na srpskom jeziku. Kažem ja, nek slobodno pušta muziku ko hoće i kakvu hoće, evo, ja nikada nisam čuo bend sa Kosova, dajte da čujem, zanima me, volim muziku, ako ništa drugo... Dok ja objašnjavam, muzika Straight Jackin zamenjena je sa Prodigy i svi su bez problema nastavili da đuskaju i uz engleske reči, a ja, i ne samo ja, ostao sam pokunjena žrtva političke korektnosti. Politička korektnost je glupava apstrakcija koju niko ne može valjano ni pojasniti. Nju izgovaraju ljudi. Šta nam kazuju upozorenjem da nešto nije politički korektno? Oni zapravo vitlaju zastavom preventivne cenzure prema mogućnosti da neko bude uvređen. Da li je neko stvarno uvređen, to stvarno i nije bitno. Time pozivanje na političku korektnost sankcioniše slobodno izražavanje emocija i misli, jer svaka emocija ili misao bi uistinu mogle nekom biti uvredljive i uznemiravajuće. Posebno su uznemiravajuće i opasne nekorektne poruke erotskog i humorističkog tematskog korpusa, a to su zapravo najveći pokretači ljudskog duha - erotika i humor. Političku korektnost je najgluplje primeniti na umetnost, jer prava umetnost i ne može biti ništa drugo do iskrenost izražavanja života - pravi osinjak nekorektnosti. Politički korektan, na primeru drame ili romana, mogao bi biti samo jedan lik. A zbog čega bi neka osoba, ili lik, izražavala baš političku korektnost? Čovek/Žena koji/a se krije iza političke korektnosti, najsrećniji/ja bi bio/la da se ništa ne dešava. Da svi budu korektni i pasivni, tj. ništavni. Ništavni prema osnovnom ljudskom pravu ili nagonu da se pobune, ili samo požale. Da pre svakog svog delanja pitaju prisutne i odsutne šta je u redu da sada izreknu ili urade, bez ikakve samosvesti, spontanosti ili iskrenosti. Svaka kultura, subkultura ili zajednica, puna je sopstvenih kontradiktornosti, problema, pojedinaca zadovoljnih i nezadovoljnih, ali, politička korektnost bi da nas nauči da je sve uvek u redu. Da nije ništa. A živeti u bilo kom društvu jeste nelagodnost, jeste kompromis, jeste stalna borba za veća prava, srećniji, zdraviji, bolji, bogatiji život. A ne borba za ništavnost političke korektnosti. Zbog čega onda uopšte pozivanje na ovaj glupi i neosnovani argument?

 

Jasno je da politička korektnost želi da ukine ne samo slobodno, već ponašanje uopšte. Ali pravi razlog moramo pronaći u onome šta politička korektnost krije. Koji je jedini argument koji se priznaje kao jasno pobijanje političke nekorektnosti? To je politička nužnost. Ministar koji ne isplati penzije ili dečije dodatke, slaže javnost ili sistematski radi protiv želja i života građana, ne čini ništa politički nekorektno, već nužno. Argumentom nužnosti svojih postupaka osoba na vlasti izbegava svaku kritiku i odgovornost za posledice. Ali zato ismejati ili etiketirati takvog ministra kao lopužu, stoku, kretena, zločinca, đubre (ovde nema još ni jedne psovke), vrlo je politički nekorektno. Lako je zaključiti da osoba koja se poziva na političku korektnost štiti i maskira političko ekonomski zločin nad stanovništvom, koji u ime političke nužnosti sprovodi vlast, navodno izabrana od strane naroda, ništa ga ni ne pitajući - ne apstraktnu imenicu narod, što je jeziku političara bitno, već živa ljudska bića sa svojim brojnim obavezama i nedaćama.

 

(Nastaviće se.)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement