Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Uz Bunker posvećen maliganima

 

La Littérature Libertaine

 

ImagePre dvadesetak godina, jedan vešt i inteligentan novinar postavio je Glenu Bentonu, samoproklamovanom satanisti i lideru po zlu poznatog benda Deicide, pitanje čije težine verovatno ni sam nije bio svestan: Zar nije sva ta priča o Đavolu na izdisaju? Sve je isto, zar ne? Da na svetu nema ničeg novog znao je i Propovjednik, nas interesuje radikalna persistencija jednog opšteg mesta, kao i mogućnost njegove kreativne nadgradnje. Benton pre dve decenije nije bio manji šarlatan nego što je to danas, ali odgovor koji je dao na ovako neprijatno pitanje ne odiše patetikom jeftine marketinške kampanje. Po njegovom mišljenju, ključ za tumačenje odnosa čoveka koji stvara bilo šta i Đavola nalazimo u moći.

 

Ljudski duh je u vlasti najneobičnijih poriva. Tako je govorio Bataj, ontolog erotizma. Mi bismo duhu dodali i telo. Izgleda da je literatura savršeno utočište za sve te duhove u vlasti najneobičnijih poriva. Na jednom drugom mestu, govoreći o svom favoritu, Markizu, Bataj iskazuje sledeće stanovište: Knjiga „120 dana Sodome“ izražava sav užas slobode. U tom složenom paradoksu prepoznajemo metafiziku Pojma; užas slobode očevidno naglašava amnestiju od ma kakvog morala. Sad je jasno da je odnos literature i Đavola, oca svakovrsnih poroka, simbiotičkog tipa (Akutagava tvrdi da je Đavo doneo duvan u Japan. Njegova tvrdnja izvire iz usmenog predanja, priče svih priča.) Radi se o prostornom planiranju: arhitektura literature podrazumeva totalne slobode onog koji piše, ali i onih koji su napisani. Nigde diferencijacija književnog teksta od stvarnosti nije lakše uočljiva: bezbožnici koje je Markiz stvorio jesu zamislivi, posebno postlogorskoj civilizaciji, ali većina njihovih radnji nije moguća u objektivnim okolnostima. Ludačkoj imaginaciji se isprečila fizika. Na sreću.

 

ImageU pismu prijatelju iz 1782. godine, Markiz je zabeležio: Ti bi hteo da čitav svet bude ispunjen vrlinom, a ne osećaš da bi sve propalo onoga trenutka kada bi na zemlji ostale samo vrline. Pisci koji su saučesnici Poroka zapravo brinu nad ustrojstvom sveta. Benton je bio u pravu, takve ingerencije ne dopadaju nemoćnima. Šta bismo sa svetom iz koga bi bili izuzeti Svidrigajlov i Pečorin? Da li da oduzmemo pravo glasa (pravo pisanja) Bukovskom i Jakšiću, uživaocima Poroka? Ako spalimo poročne knjige sa knjigama poročnih autora, da li smo se ogrejali na jezovitoj hladnoći sterilne, jednodimenzionalne utopije u kojoj ostajemo?

 

Kakav je život poročne literature, pismenog svedočanstva o bolesti (rekao bi Barouz)? Njega konstituiše čudna solidarnost kakva postoji među grešnicima, primećuje de Prada. Cenzorske zahvate izvršene nad Golim ručkom ili Rakovom obratnicom danas tumačimo kao frojdovsko potiskivanje. To što su ove knjige danas smatrane klasicima književnosti prethodnog stoleća, to je trijumf slobode nad represivnim licemerjem. U čitaocu koji uživa Goli ručak, traktat o Algebri Potrebe, pronalazimo zavisnika o životnim radostima i nesputanostima. On je na strani humanizma, ne tupog konformističkog hedonizma kom je za leđima seksualna revolucija-devolucija.

 

ImagePoročni pisci i njihovi grešni čitaoci, ujedinjeni i razuzdani, demijurški intervenišu, ukidajući nelagodu na koju ih osuđuju pretpostavljene socijalne zakonitosti. Prepuštajući se mefistofelskom naslađivanju u poroku, oni se sele, napuštaju ono što im je propisano, zarad egzaltacije u nesputanoj čulnosti. Vesela efemernost zasenjuje obećanu večnost, a prisutne i uhvatljive lepote zamenjuju nejasna nadanja.

 

Čini nam se da se o poroku može pisati sa priličnom lakoćom. Samo jedan pogled u rečnike sinonima ukazuje na čitavu leksičku kulturu i tradiciju, na nesumnjivu zapitanost nad iskazivanjem poročnosti (sama reč poročnost ima četrdesetak sinonima, finih semantičkih nijansi). Čak i kad je kontekst u kome se ona izgovara izrazito negativan, obuzetost njome, emfatična strastvenost sa kojom joj se prilazi, dokazuje opsesiju čoveka suštinom sopstvene prirode. A dokle god je na putu preispitivanja ljudskosti, Pisac zaslužuje svoje ime. Đavo s tim ne mora da ima nikakve veze.

 

Autor: Srđan Srdić (Severni bunker)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement