Kako je pao Carigrad

Nemanja Rotar: "Poslednja noć na Levantu", Stubovi kulture, Beograd, 2004.

Treći roman Nemanje Rotara (1972) uklapa se po svojoj tematici u istorijske filmske spektakle koji se već duže vreme smeškaju sa bioskopskog platna. Iako se zbog praznih džepova domaće kinematografije "Poslednja noć na Levantu" verovatno neće skoro preslikati na filmsku traku, treba spomenuti da Nemanja Rotar preuzima pero bestseler majstora čijim su se pričama ogrnule holivudske zvezde. I ne samo to: na velika vrata u domaću književnost vraća pomalo zaboravljeni istorijski roman, reformišući isti onako kako su to učinili svetski majstori. Postavlja žanr (melodramatičnu ili triler) potku koja nosi roman i koja ne dozvoljava čitaocu da ostavi knjigu dok ne stigne do kraja, a iza te priče, koja u slučaju Rotara ipak nije sasvim petparačka, piše više nego ozbiljan istorijski roman.

"Poslednja noć na Levantu" opisuje pad Carigrada pod Turke 1453. godine. Kroz sudbine glavnih junaka Nemanja Rotar pripoveda o odbrani i poslednjim danima jedne civilizacije na umoru i jedne nove snage koju ništa ne može zaustaviti. Pažljivo ređajući epizode, ovaj pisac uspeva da naslika uverljivu sliku koja će se kao pečat zalepiti na leđa istorije. Ne napuštajući one kojima povest nije dolelila velike uloge, a koje je odabrao za mamac sa kojim će čitalac progutati istoriju, Nemanja Rotar paralelno piše hroniku oba zavađena tabora: onog pred kojim je poslednji vizantijski car Konstantin i onog pred kojim je opasni Mehmed Osvajač, zajedno sa vizantijskim i turskim plemićima, vojnicima, moreplovcima...

Upravo je pomenuta uverljivost priče najveći domet "Poslednje noći na Levantu". Nemanja Rotar je vredno proučio građu od koje je sastavljena njegova priča i iz tog vrednog istoriografskog rada nužno je proistekla slika koja nikada nije bledunjava. Autor se nije sasvim odlepio od istorije, te se iz njegovog romana mnogo toga može naučiti, a u isto vreme nije čitaoca ugušio nepotrebnim podacima. Treba skrenuti pažnju i na solidnu dramaturšku osnovu veoma složene priče, koja je na kraju ipak takva da se može obuhvatiti jednim pogledom, kako je nekada pohvalno govorio Aristotel o Homerovom epu. Moguće je da se u sklapanju tog užasno složenog mozaika Nemanji Rotaru potkrao nekakav sitan previd, ali ovaj čitalac za tim mestima nije tragao. Pa, i velikom Homeru se desi da zadrema.

Mića Vujičić