Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (8)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageSan o Evropi: Da sad ja nešto ne davim o ovoj temi, kao i mnogim drugim, reč prepuštam bezimenom junaku mog romana "Supa bez dlaka ko pička bez rezanaca". Nije da se baš u svemu slažem sa ovom književnim likom, ali, mislim da je on sve navedene teme obuhvatio obuhvatnije nego što bih ja: "Neću da ulazim u prepirke iz principa. Zbog toga što je cilj polemike pobediti protivnika, a ja se uvek nadam da sam ja u krivu. Da onaj sa kim polemišem sluša argumente razuma a ne pohlepe, i da nije podli kreten i neodgovorna budala, lopov i lažljivac. Na kraju ispadne da je to mnogo više nego što sam ja i smeo da pomislim...

 

Znate, u predtranzicionim vremenima, u vremenima kada je školovanje bilo besplatno, možete li to da zamislite, jedini koji su sedeli i ćutali u zanimljivim i raspričanim društvima bili su doušnici. Unutrašnji špijuni. A sada primaju platu i penziono osiguranje. Umetnicima su to pravo oduzeli. Zna se ko je bitniji u našem društvu, zar ne? A oni koji su se svađali i najradikalnije iznosili "anti stavove", to su bili policijski provokatori. Sada sve to nije bitno. Svaki je intelektualac konačno bačen iza margine i jedino tu opstojava. U poslu, u politici, u javnosti uopšte, zavladala je glupost. A na Ubiverzitetu? Vi znate to bolje nego ja. Ja svoje kolege ne moram da slušam a vi morate. Uče vas da prepričavate knjige, ako ne i da memorišete od reči do reči, najčešće ako je profiser i autor udžbenika. I da plaćate ispite. To mogu i roboti. Hajde, recite vi meni, šta ćemo onda mi da radimo u takvoj situaciji? Radićemo sve šta nam kažu? Nećemo raditi ništa a da nam prethodno ne narede? Radićemo non stop? Trošićemo non stop? Neće biti igre? Niko neće ništa istraživati? Prirode će nestati? Ceo svet nazvaće se sloboda, jer ništa neće biti slobodno i spontano? Postaćemo roboti? Napravićemo još bolje i kontrolisanije robote od nas da nas konačno zamene?

 

A šta će biti sa književnošću? Pitanje jeste, kako da književnost opstane? Jedan skromni predlog. Šta treba da bude cilj kursa književnosti u srednjoj školi? Ne da deca prazno memorišu istoriju i teoriju koju će zaboraviti, kao i svaku nemotivisanu informaciju. I to prisilnu. Svi sada zamrze da čitaju knjige posle srednje škole i pametnih profesora književnosti. Uglavnom profesorki. Cilj treba da bude povećanje mudrosti i zainteresovanosti za pisanu reč. Da zavole deca da čitaju, da nauče da misle i osećaju kroz tekst. A jezik, kao i telo, jeste instrument. Može biti instrument istine, ili instrument laži. A kad vam neko priča o nečemu o čemu nemate nikakvog pojma, vi ne verujete u mogućnost istine. Zato i ne samo zato, program literature u srednjoj školi ne treba početi klasikom, tako stranom i dalekom savremenom čoveku, posebno mladom čoveku. Ja bih počeo aktuelnom, živom književnošću.

 

Ko je trenutni nosilac KLINove nagrade? Neka i žiri ima više odgovornosti, a neka petnaestogodišnjaci pretresu delo. Mogu i još nobjavljene knjige. Obavezno žive pisce. Mlade pisce! Da ih upoznaju, ubace u mašinu inteligencije mladog neukalupljenog čitaoca. Da deca osete život književnosti i kako se sve može prići književnom delu. I onda krećemo kroz istoriju unazad. Post moderna. Despotov. Pinčon. SF, Filip K. Dik. Dosta. Davičovo "Detinjstvo". Avangarda. Ludilo. Druga godina - Dostojevski. Živi ljudi i njihove priče. Zatim Romantizam. Polet. Intriga. Gogolj! Treća godina. Gete i Šekspir. Obavezno filmovi. Zaljubljeni Šekpir i Romeo i Julija sa Leonardom di Kaprijom. Tit Andronik sa Entoni Hopkinsom. Servantes i Rable. Pohavala ludosti! Previše. Godina mature. Antika! Mitologija. Kosmogonije. Tek tako će mladi steći znanja da se susretnu sa delima od pre nekoliko hiljada godina. Da postupno, tj. normalno stignu tamo, odnosno tada. A ne da se iz svog sveta kojim su i sami zbunjeni bacaju u neke svetove o kojima nemaju pojma, između kojih stoje okeani reči. Kulture i običaji. Kojima mi, navodno pripadamo Jebrobi. Jebroba sada nije Jebroba o kojoj smo sanjali pre milenijuma i odmah posle. Nisu u pitanju samo nemiri i mržnja. To je samo posledica opšteg duhovnog raspada. Potrošena su sredstva za reklamu jebropskog multukulturalizma, tolerancije, humanizma. Mačku o rep. U jebropskom ustavu, lična sloboda, ideja za koju su se Jebrobljani borili hiljadama godina, u Ujedinjenoj Jebrobi, ta univerzalna vrednost već petsto godina, postala je privatno vlasništvo! O čemu mi da pričamo sa Jebrobljanima, tj. mi ni ne pričamo, već naše birokrate pričaju sa administracijom Jebrobske Unije. Do bestraga. Samo kontrole i procedure. I rad od jutra do mraka, a onda potrošnja ili još jedan posao, pa potrošnja vikendom. To su sada jebropske vrednosti. A ne naš san o Jebrobi. Ako smo ikada sanjali o njoj. Ja nisam. Jebroba pamti gore zločine od nas, ali ih bolje krije iza visokog standarda. A standard je isključivo kreditiran. Svi su dužni, a visina plate programirana da niko ne može da uštedi, jer sve se nemilice plaća. A običnog čoveka, tamo kao i ovde, niko ništa nije pitao. A političari govore da on sanja o Jebrobi... Zamislite.

 

U nedavno vreme vaših roditelja, na tekućim računima tekla je i pozitivna dnevna kamata. Hiljade bankarskih službenika su dnevno obrađivali svačiji račun. I ne samo da je bilo kredita. Postojala je ušteđevina. Koja je posle oteta i uložena u rat. Naravno. Ali, uz svu represiju koju su opet činili građani nad sobom, doušnikovanjem milacaji, ali uglavnom zbog profesionalne zavisti. Znate li da je Blejograd bio prvu grad u Jebrobi bez Judova za vreme II Globzloba? Čim su Mutavi okupirali i otvorili iste večeri dve javne kuće, za oficire i vojnike, domaćini su doneli ceo spisak Judova Blejograda i za nekoliko dana svi su bili u vagonima za logore. Okupatori su molili sa plakata Blejograđane da ne cinkare više svoje komšije, da nemaju toliko istražnih organa da sve proveravaju. I Ćelavo ostrvo. To je trebalo da bude unutarpartijski obračun. Ali doušnička manija je toliko uzela maha da se milacaja našla pred previše potencijalnih pretnji. I eto masovnog zločina. Zbog toga što neko zavidi kolegi, ili komšiji. U svom tom ludilu, s vremenom i starenjem diktatora, postojala je barem mogućnost, tj. privid nekakve ekonomije koja se slivala na svakodnevlje običnih ljudi. I to ne samo kod nas. U celom svetu. I siromašni su vozili kola. I onda su ekonomisti Svetske banke digli cene tako da se dve cele plate troše na potrošačku korpu. A za sve ekstra, mora da se zadužuje. I taj ogromni višak vrednosti ulagali su u rušenja autonomnih ekonomija, marketingom, jeftinijim i masovnim, nekvalitetnim proizvodima i naravno, vojskom... Mogu ja da budem pametan koliko hoću, ako i samo ako nema nikoga da prihvati to što imam reći."

 

(Nastaviće se.)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement