Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (5)

Da li je kritika minoran žanr?

Kritičari i istoričari književnosti pišu o pisanom, knjige o knjigama. "Besmisleno je prevideti tu ontološku izvedenost, a još besmislenije uzdizati čin tumačenja iznad čina pronalaženja", tvrdi Džordž Štajner. U bezbroj varijanti se, od sedamnaestog veka do danas, ponavlja maksima da je: teško stvarati, lako suditi. Da li je kritika, uistinu, minoran žanr?

Grčka reč kritikos, krinein znači suditi. "Kritika znači sud, a sud pretpostavlja kriterij presuđivanja, a kriterij pretpostavlja pojmovno mišljenje, a pojmovno mišljenje pretpostavlja odnos sa ostalim pojmovima, na koncu, jeste sistem ili filozofija", kaže Benedeto Kroče. Ovom zahtevu bi se moglo štošta prigovoriti, a osnovna zamerka odnosi se na poistovećivanje filozofije sa sistemom. Teorije kojima se danas služe kritičari mnogo su skromnijeg obuhvata: i kad su inspirisane filozofijom, pa i onda kad su pozajmljene od raznih disciplina nauke o čoveku. Činjenica je da je većina današnjih pristupa literaturi inspirisana drugim disciplinama. Da li je potrebno da kritika bude proizvoljna i nenaučna? Još je Cvetan Todorov govorio da nema nauke o književnosti, jer je književnost svuda i van književnosti, pa valja izučavati ne samo književne tekstove, već sve tekstove. Međutim, i sam Todorov pravi razliku između, recimo, izveštaja o stanju na tekućem računu ili telefonskog imenika, od onog što nazivamo, poezijom, prozom, dramom u širom kontekstualnom značenju. Moderna kritika odbacuje sud, jer lepota i vrednost ne podležu nauci, a filozofirati se može povodom ma čega. Kritika ima pravo da pretenduje na naučnost; ona polazi od već sastavljenog naučnog aparata i tako prilazi delu, pozivajući se na neku od disciplina nauke o čoveku: na lingvistiku, na psihologiju, na sociologiju i dr. Univerzitetska kritika je takva. Zahtevi novinske kritike su drugačiji, od takvih kritičara se traži široko obrazovanje, poznavanje različitih poetika, a najpre poštenje.

Dileme oko suštine kritike su brojne. Rolan Bart kaže da je kritika anamorfoza i da sankcija krtičara nije smisao dela, već smisao onog što on o delu kaže, a to znači: ako hoćete da saznate šta samo delo kaže, čitajte samo delo. "Sva kritika je kritika jezika", pisao je Vitgenštajn. No jezik je dosta problematičan, danas više niko ne veruje da je on neutralni medijum kroz koji se svet ukazuje, niti da je pasivno sredstvo za izražavanje misli. "Sam mislilac nikada ne može reći svoje najbitnije", veli Hajdeger. Reč upućuje, ali ne otkriva. Za Adorna je umetničko delo zagonetka koju samo njegov tumač, a nikako njegov autor, može da odgonetne, a to odgonetanje istina skrivenih u metafore i jeste funkcija kritike. Pol de Man piše o paradoksu kritike: "Svi su kritičari osuđeni da kažu nešto sasvim drugačije no što su nameravali da kažu." To nije uvek tačno, ali nas upućuje na tumačenje kritike kao književne vrste, a možda su baš zbog ovoga najcenjenije kritike onih koji pre svega stvaraju književna dela. Podjednako je teško stvarati, koliko i suditi.