Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (9)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageNova profesija novih milenijuma: Jedna od novijih istorijskih pojava na tranziciji dva milenijuma, nisu, kao što biste mogli pomisliti posle ovih putopisa, menadžeri. Njih kroz istoriju imamo puno, do duše, u nešto oštrijim formama. To su logorski kapoi, mučitelji birani iz redova mučenih, da bi najbolje maltretirali i kontrolisane sapatnike ne bi li sami stekli povlastice i moć. To su goniči robova, razni javni izvršioci, dželati... Koje je to novo zanimanje? Brzi odgovor. To su profesionalni političari.

 

U novom milenijumu nisam upoznao ni jednog profesionalnog političara, iako sam u prethodnom sreo i pričao sa nekim velikim facama, što sad nije bitno, osim za moju hvalisavost. Istorijski možemo prepoznati poltičare jedino među dvorskim spletkarošima, ali, ovi su više bili usmereni na glumljenje prema vladaru, a ne prema narodu. Ovo glumljenje prema narodu, koji sve ređe ide u pozorište da gleda prave glumce, i borba za prisustvo u medijima i što više javnih nastupa, jako su nam bitni. U školi drame učili su nas da svaki glumac glumeći lik, ima tajni zadatak. Ima nešto što krije. I to ga čini glumcem. Ono što pokazuje ga samo čini posmatranim. Šta to kriju?

 

Kad god sam izlazio na izbore, a to nisam činio često, uvek sam se pecao na samo jedno obećanje. Milenijumske 2000. godine to je bilo obećanje dekriminalizacije lakih droga, tj. marihuane. Smatrajući da je svaka politika represija, ovo malešno popuštanje prema slobodi stanja svesti bilo je više test pitanje. Naravno, ne da marihuana nije dekriminalizovna, već su isti obećavatori ukinuli i legalni minimum od 5 grama lične doze, koja razdvaja status bolesnika od statusa kriminalca. Ovaj tolerantni zakon postojao je još u doba Tita, i tek se navodno demokratska vlast setila da ukine slobodu koju su i diktature tolerisale. U demokratskom i slobodnom društvu, koje je to samo po nazivu, puno je ljudi otišlo na trideset dana i noći u zatvor ili su dobili i čitave dve godine uslovno, samo zato što vole da puše marihuanu. Čak ne vole ni da kradu, da tuku, niti to čine. Vole da puše opojnu biljku, po predanju izraslu na grobu biblijskog cara Solomona, najmudrijeg čoveka u judeohrišćanskoj istoriji i posle, biljku koja ni ne izaziva fiziološku zavisnost, za razliku od realnih i legalnih kafa, cigareta, alkohola. Biljku od čije konzumacije niko nije umro. Od koje niko nije poludeo ili ne daj Bože, ubio. Mnogo opasna biljka.

 

Na ovom i mnogim drugim primerima, možemo videti nužno profesionalnu, a možda i urođenu lažljivost političara, koja je verovatno i najpresudnija za njihov izbor u zvanje. Možemo videti i istinsku nepravednost pravnog sistema. Zašto je to tako? Zbog čega je politika postala umetnost nemogućeg? Ovu interesantnu tvrdnju omekšaću interpretacijom prilično različitom i veoma jednostavnijom nego što sam je pročitao - ono što političari obećaju, to se nikada ne ostvari. To je umetnost nemogućeg, za razliku od umetnosti mogućeg, koja stvarno ostvaruje delo, najčešće bez obećanja. Međutim, sve te magle nestvarnosti, sa tendencijom da u 21. veku budu još dominantnije, kriju jednu veliku silu koja crno sjaji iza svih laži i nepravednosti politički ogranizovane prevare, u 20. veku zvane država, a sada i država i firma i tržište... polje beskonačne gravitacije, crnu rupu koja samo usisava vrednosti i ništa iz njene beskonačno uvećavajuće i samooplođujuće mase nikad ne izlazi. Ni tračak svetlosti nade. Ni mogućnost vizije da može drugačije. Kapital održava vera u njegovu beskonačnu moć. Vera se, kao i vera u nešto dobro, osnažuje i potvrđuje nedostižnošću cilja - još većeg bogatstva; vodi nagradom na kašičicu i uvlačenjem što većeg broja ljudi, životinja, entiteta, prirodnih pojava... u kombinaciju zarade. Ova fantazma ekonomskog uspeha hrani se rastućom ambicijom, a represija služi da nas non stop potseća na sopstvenu nemoć i robovski status - zakonski i sudski aparat, obavezno školstvo, naoružana policija na ulici koja sigurno neće zaplašiti ni jednog kriminalca, plaćanje poreza - nas kao građane niko nije pitao da li mi to stvarno hoćemo ili nećemo. Pogotovo da li hoćemo da sve te pojave plaćane iz budžeta punjenim našim oporezovanim parama, još i dodatno plaćamo, što je u svačemu slučaj.

 

Profesionalni političari koje trenutno u Srbiji (a slični procenti su i u tzv. demokratskim zemljama) bira jedna trećina biračkog tela, dok dve trećine ni ne izlazi na izbore, ubeđuju nas uporno da smo ih svi mi izglasali i da svi mi moramo da trpimo njihove odluke, motivisane, na žalost, samo njihovom ličnom pohlepom. Da su sve to naši sušti interesi. Laž! Ili što bi rekla narodna poslovica, to ni pas sa maslom ne bi pojeo. Bez masla, mi to još i plaćamo. Da li smo stvarno tolike budale pa pristajemo na sve to? Možemo prepoznati dva moguća politička sistema u kojima neko drugi odlučuje umesto nas. Elitistički i predstavnički. Samoizabrani vladari kao najmudriji, a u praksi najpokvareniji, svojom vrlinom i duhovnom superiornošću zavređuju naše skupo poverenje, i sa njim moraju nositi i društvenu i kosmičku odgvornost. Mnogi će se složiti da je ovaj model prevaziđen. Drugi model čine izglasani predstavnici običnih ljudi, slični tim ljudima. U većini slučajeva pohlepne hulje, sitni prevaranti i nikogovići - istinski predstavnici većine, možemo reći. Ali, njihova vladavina ima smisla samo ukoliko je konstantno proveravana od onih koji su ih izabrali - za svaku odluku, za svako obećanje, hitra smenjivost, a ne imuni mandati. Na žalost, praksa nas uči da nikako i nikada nije tako, već perverzno smućkano na najgori mogući način.

 

Elita najmoćnijih oligarha, vlasnika kapitala, iz senke realno vlada, dok se predstavnici nas, ulaguju njima, ko će više varati one koji su ga izglasali, da bi s vremenom, i on, eventualno, demonijačnim putem dominacije i laži, stekao pravo da postane senkoviti deo piramide zla. Zar mora tako? Zar moć stvarno izmeni ljude? Probudi ono najgore u njima. Kako da živimo ako je svet stvarno ovako, naopako uređen? Čitalac koji ni ne želi razmišlja o ovim predloženim temama, lako će zapuštiti svoj mozak nazivajući me levičarem. Jeste, ja sam levičar. Malo mi je kriv na levo. Kako moja supruga primećuje: Na levo kur! Vidite. Vrlo je lako rešiti sve probleme! Otvorite bilo koju knjigu sa mudrostima i istinama - Bibliju, Upanišade, Vede, Knjigu promena... Sve nam govore da je istina toliko jednostavna da bi se ljudi smejali kad bi je čuli. Hajde da se smejemo malo.

 

Raspuštanje vojske. Raspuštanje policije. Raspuštanje državne administracije. Oko milion ljudi u Srbiji odmah prelazi u direktnu proizvodnju - jednostavno, na njive. Nešto smešnije? Raspuštanje gradova. Još smešnije??? Ukidanje vlasništva i para! Ništa ne možeš da kupiš. Ništa ne možeš da prodaš. Možeš samo da poklanjaš ili razmenjuješ. Utopija? Hoćete najsmešnije? Pustite malo svojoj mašti na volju i ne odustajte lako. Vodite se skromnošću i ljubavlju prema prirodi. Verom, ali ne u pare, već Boga, čije je prvo ime Istina - nema laži. Čije je drugo ime Ljubav, najjača sila u kosmosu, probaj da to prihvatiš i činiš. I čije je treće ime sloboda - puna odgovornost za svoje postupke i totalna nesigurnost u materijalni svet. Da pukneš od smeha. Ili straha. Možemo li zamisliti ovakav svet? Pišite mi svoje sumnje. I predloge. Ako uspemo da poverujemo u jedan bolji svet onda ćemo ga i moći stvoriti. Jer, verujući u zli svet, zlim ga i stvaramo, sami postajući zli.

 

(Nastaviće se.)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement