Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Aleksandar Gatalica

 

Traktat o velikom Modiljaniju

 

ImageNe tako davno do ruku nam je došla brošura dvojice istorijskih fariseja i duhovnih sitnosopstvenika koja ima nameru da ocrni velikog Modiljanija. Tužna sudbina neke Hanke Zborovske, što je spominju ova dvojica artističkih starinara, dokaz je za pogrešnu tvrdnju odmah u početku: da velike ličnosti nemaju pravo da koriste male i nevažne životne storije za svoje krupne i plemenite ciljeve i da značajni ne smeju da se poigravaju beznačajnima, koji osim nevažnosti ionako nemaju šta da izgube. Hanka je - napisali su davne 1925. Antoan de Per-Visoa i Dominik de Ponet - još početkom dvadesetog veka obolela od čudne bolesti koja je njenu glavu izdužila do nečovečnih granica. Majstor ju je pronašao, u tri navrata portretisao i potom napustio. Upravo tako. Pošli smo i mi - pedeset godina kasnije - istim tragom, samo što smo malo ozbiljnije pretražili bolničke kominikee i izveštaje lekara specijalista. Saznali smo da mala, čak i za poljsku literaturu nevažna spisateljka Hanka Zborovska nije bila jedina obolela. Sa istim ili sličnim simptomima genetskih poremećaja, na koje medicina tek danas baca nešto više svetla, pronašli smo u pariskim stacionarima s početka stoleća još dvadeset tri slučaja. Nije bilo mnogo potrebno pa da pomislimo kako je i ostale bolesnike portretisao veliki Amadeo Modiljani. Počela je odmah potraga za majstorovim izgubljenim delima. Uvereni da se veliki Italijan poigravao i sa drugim beznadežnim slučajevima, baš kao što je iskoristio i Hankinu nakaradnost - mi nismo odustajali i kada je sve govorilo da zaostalih dela nema. Kao što je velikog Šarla Morasa (nećemo ni ovog puta kriti naše divljenje prema njemu) interesovala samo svrha politike, tako je i nas obuzimala jedino svrha istrage. Morali smo pronaći te slike, crteže, skice; isprva nismo znali šta tražimo. U pismima Žane Ebitern, poslednje slikareve drage, videli smo mogućnost da je bilo još portreta neizlečivih. Neka pisma pisana Modiljanijevom rukom rođacima u Livorno potvrdila su isto. Utvrdili smo datume, okolnosti i motive sa kojima je verovatno naslikao dva obolela vagabunda sa pariskog pločnika, bračni par klošara, nepoznatog bankarskog službenika, jednog oficira Jevreja, tri moreplovca, neku modiskinju...

 

Ali avaj, ni jednog platna nije bilo. Veličanstvena i beznadežna tama brutalno nas je, baš kao i Morasa, suočila sa pitanjima porekla osrednjosti i propadljivosti. Strašno je bilo naše oklevanje i beznađe sve do momenta kada smo odlučili da od pukih posmatrača postanemo igrači u ovoj zakulisnoj igri oko portreta nakaznih bolesnika... Neverovatno je kolika nas je snaga potom obuzela, kakva ničeovska odlučnost da okrenemo leđa senilnim normama i kao dva istaknuta pojedinca stvari uzmemo u svoje ruke. Odlučili smo, otkrićemo sada, da se poigramo Amadeom Modiljanijem, kao što se on igrao tajanstvenim bolesnicima pariskih klinika. Rešili smo da obavezno dovršimo ono što je on, pravo govoreći, morao da uradi. Njegovim metodom, sa njegovim potpisom sačinili smo sedamnaest portreta neizlečivih s početka dvadesetog veka. Odmah smo se dali u potragu za starim platnima, razapetim na ramove pre šezdeset i više godina, prošlovekovnim bojama, starim kičicama. Iz ondašnjih patoloških kartona sabrali smo iznenađujuće mnogo fotografija ljudi sa izduženim glavama i počeli da radimo. Da je to falsifikat, nije nam palo ni na pamet. U nama je tekla plava modiljanijevska krv. Mislili smo kao on, delali kao on. Pronašli smo našu Žanu Ebitern koja nas je strasno volela obojicu, obilazili sanatorijume i slikali nove bolesnike; počeli smo čak i iste droge da upražnjavamo kao Modiljani. Radili smo pakleno od januara do septembra 1974. godine, kao pravi đavolovi učenici. Slikali smo surovo mimikrično poput dva kameleona sa ostrva Galapagos i dela su nastajala jedno za drugim: u magnovenju, kako mora biti, nejasne svesti šta zapravo činimo.

 

Kada je rad bio okončan i mi se probudili iz halucinantnih stanja, tako neprimerenih za samosvesne, ostali smo zapanjeni pred galerijom portreta koju smo sačinili. Bio je to uistinu novi život Amadea Modiljanija, varali smo se misleći da je to pravi početak i za nas. Pariska modiskinja u zelenim i karmin tonovima sedi zamišljena ispod natpisa "plise". A glava joj je izdužena, vrat loman, čelo kao klještima uhvaćeno. Potom dve skitnice sa Monmartra. Čupave glave nalik na kokosove orahe pijano su približili jednu drugoj. Nekoliko mornara u prljavo marinskim tonovima i taj oficir Treće republike sa nakazno izduženim jevrejskim crtama lica. Boje, linije, prizori - sve je bilo upravo savršeno, no brodolom naših nastojanja već je bio na vidiku.

 

Nikada nismo saznali kako su nas otkrili, nikad nismo prihvatili da su nas osramotili. Naš Modiljani sada se po galerijama prodaje kao bezvredan, baš kao što se dvadesetih onaj Modiljani nudio u bescenje. Rublike čitalaca u Mondu i Liberasionu zasute su gnevnim pismima ljubitelja umetnosti protiv nas, a mi smo mirni i spokojni. Tišti nas misao da u novom veku niko neće pisati o Paskalu Foržeu i Sebastijanu le Turiju, jer su naše slikarske karijere već okončane. Ipak, teši nas saznanje da će se naša modiljanijevska dela tokom godina priljubiti uz majstorova kao gvozdena piljevina uz magnet, poput kancera na meko tkivo i niko najzad neće znati da smo ih sačinili mi. Kad izdajnička osrednjost već bude udavila dva valjana slikara koji su na putu volje za moći želeli da idu do kraja, o Portretu dva vagabunda ili o Modiskinji pod natpisom "plise" pisaće se više nego o Hanki Zborovskoj u sedećem stavu. Zato smo sačinili ovaj testament, našu slikarsku oporuku koju, znamo, neće pročitati niko.

 

25. januara 1975. godine,
o pedesetpetogodišnjici smrti Amadea Modiljanija,
malog igrača sa ljudskim sudbinama,
bez mnogo zahvalnosti bilo kome

 

Paskal Forže
Sebastijan le Turi

 

Za prostu 1975.

 

Beleška o autoru: Rođen je u Beogradu 1964. godine. Diplomirao na katedri za Svetsku književnost 1989. godine. Pisac, prevodilac sa antičkog grčkog i muzički kritičar. Kao pisac pojavio se u srpskoj književnosti 1993. godine i do sada objavio jedanaest knjiga, među kojima: Linije života (1993), Naličja (1995), Mimikrije (1996), Vek (1999), Kraj (2001), Euripidova smrt (2002), Beograd za strance (2004), Dijalog sa opsenama (2006), Dnenik poraženih neimara (2006). Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na deset evropskih jezika. Kao prevodilac, prvi put preveo dve antičke drame na srpski jezik (Alkesta i Ifigenijina smrt u Aulidi), kao i pesničku zaostavštinu pesnika koji nisu potpunije prevođeni (Mimnermo, Solon, Sapfa). Kao muzički kritičar, pisao kritike za dnevne listove "Glas Javnosti" (2000-2002) i "Večernje novosti" (od 2002). Aleksandar Gatalica je oženjen i ima jedno dete.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement