Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (10)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageRealnost revolucije: Toliko sam reči i dela potrošio u mladosti, žarko žudeći da promenim svet oko sebe, da ukinem kapital, zločin, šovinizam, rat, eksploataciju, medijske laži... I sada sedim i kuckam značenja, tastaturišem digitalne reči u seoskoj idili. Odjavio sam obaveznu teve pretplatu i crko nam je televizor, nemamo internet a novine nikad i nismo čitali. Igramo se kućne olimpijade - eskiviranje pranja sudova i kupatila, noćno natezanje ćebeta, odvajanje organskog od neorganskog đubreta i kreiranje đubriva od prvog, a pakovanje i slanje u prestonicu ovog neorganskog, čime narušavamo lokalni običaj da se plastične flaše i kese bacaju u potok.

 

Živim apartno od javnog sveta, kome bi, po difoltu, morao pripadati kao, tzv. umetnik, javna ličnost. Da li je iko u stanju da bilo šta razume iz mog života, iz mog pisanja, mojih iskustava di sideo (sa strane, daleke), da čuje reči koje stičem čitanjem knjiga svojih prijatelja ili mrtvih, već u javnosti zaboravljenih, a u školskim programima večito odsutnih pisaca? Zar je to bitno? Kako ću onda raširiti revoluciju koju sam najmanje zamišljao kao pastoralnu idilu? Kako je drugi zamišljaju? A kako će je tek ostvariti? Da li će spoznati da je to revolucija? Koja teče? U koju se ne može ući dva puta? Zar treba da se brigam za druge i njihove svetove?

 

Teozofi su postavljali pet stupnjeva u razvoju duše. Prvi je Ja. Drugi Ja i Ti. Treći Ja i ceo Svet. Posle toga se postaje učenikom, bespogovornim sledbenikom gurua, a posle hiljada učeničkih inkarnacija može se postati učiteljem, kakvih je u ljudskoj istoriji bili jako malo - Višnu, Lao Ce, Buda, Hrist, Muhamed. Da li sam tek stigao do prvog stepena? Ili možda do drugog, jer kao egoistični pisac ne moram čak da pominjem svoju suprugu i naš maleni porod? A nekada sam verovao da se u svojim solidarno zabrinutim antiglobalnokapitalističkim težnjama osećam jedinstvenim sa celim svetom. Bivao sam i učenikom, posebno van škola, a neke ljude sam po nešto i naučio. Sve može kada se napiše. I svetska revolucija totalne pravednosti koja je ostvarena već u svakom trenutku, gde je svako tamo gde zaslužuje, u svojoj iluziji postvarene revolucije iz koje može da izađe samo ako hoće. Ako preduhitri karmu! Kvarnu karmu. Čak i prosjaci, bilo je puno filmova kako im se posrećilo, ili multimilijarderi koji krišom opasno pate zbog svog zgrtaštva, koji poput Baje Patka, ne uživaju kupajući se u trezoru punom zlatnika i novčanica, već čupaju impantirane frizure nad apstraktnim pokazateljima berzanskih gadosti, bez mirnoga sna i iskrene ljubavi u životu.

 

A šta ja znam uopšte o njima? Osim da projektujem svoje tripove, strahove, želje, nade, stavove, ubeđenja i smišljam pričice što su me i učili u školi drame. Zar i treba da znam o bilo čemu osim o sebi i svojim bližnjima? Da budem zadovoljan i zahvalan što mogu ovako da živim? Što ne umirem od gladi i radim skoro šta hoću? A kao povremeni simpatizer budizma ne moram ni da imam želja. To je super! Zar je u tome smisao? A zašto da tražim smisao? A šta je to smisao? Koja je definicija smisla? A šta je bilo šta? U jeziku se je lako izgubiti. A tako je bolno biti iskren. Da li to nekoga možda briga?

 

Jedan od kurseva koji nisam pohađao u školi Književne akademije Tradicija avangarde, bio je Nepoznati čovek. To je večito pitanje književnosti - Kome pišem? Ko je nepoznati čovek koji čita to što pišem. Ući u svest konačnog čitaoca, van svih ličnih pišućih opterećenja sobom piscem, i videti delo iz pozicije neke druge osobe oslobođene od iskustva pisca. Ko je nepoznati čovek? Ja postavljam drugo pitanje? Ma, da li će uopšte iko ovo čitati? Da li će moći da mu bude bitno? Da li će barem moji prijatelji pokazati dovoljno ljubaznosti da ovo pročitaju, jer mi ionako neće ništa o svemu ovome reći? Ili o bilo čemu što pišem. Kako da živim u vremenima kada je lakše naći pisca nego čitaoca? Evo čoveka! Evo novog zanimanja za novi milenijum. Čitalac. Odmah se prijavljujem. Mogu da specijalizujem i čitanje samo jednog autora. Za dobru platu. Možda ću i prestati da pišem. Ionako pišem samo za džabe.

 

Ja sam skroman čovek. Ne jedem hleb al' sam dobar k'o 'lebac. Možeš na hleb da me mažeš. Hleba s 'lebom. Hleba i jezika. Dobro zamešana rečenica. Između trvde korice velikog slova i tačke i vazdušaste sredine značenja. Krajem prethodnog milenijuma, aktuelno je bilo pitanje: da li će, prvo majmun, a zatim kompjuter, moći da šimpanskim kucanjem slova po tastaturi, tj. digitalnim kombinovanje slova ili reči, da li će moći da napišu neki Šekspirov sonet? Novi milenijum donosi novo pitanje starog problema. Da li će neki zaljubljeni tinejdžer pesnik, moći da, nikad ni ne čuvši za Šekspira, napiše sonet identičan njegovom? Da li će njime uspeti da osvoji devojku? Ili profesorku književnosti. Da li će ga profesorka optužiti za namerni plagijat ili će u svom neznanju, u zvezde kovati njegovu genijalnost, prijaviti ga na srednjoškolski konkurs gde će osvojiti možda prvu, možda drugu nagradu, plasiran iza nekog prepisanog hipermodernogmucanja kompjutera, ili će ga svi smatrati za zaluđenu zastarelu budalu, ili... Sve će zavisiti ne koliko od znanja čitalaca, već najviše od neznanja nepoznatog čoveka. A neznanja o književnosti posle pola milijarde objavljenih knjiga godišnje na planeti, mnogo je više nego li znanja.

 

A zašto bih se ja opterećivao svime ovim? Svakako je bolje da pišem o svojim putovanjima i seoskoj idili. A revolucija? Promena svesti sveta? Vrednosti i smisla ljudskog života? To će morati svako da radi za sebe. Makar odustao i od čitanja ovih putopisa. Makar nikad ne pročitao ovu knjigu. Makar nikada ne čuo za nju ili mene.

 

Kraj u sledećem broju

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement