Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (11)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageSubkulture užitaka i neužitaka: Sedim u klubu Melin u Zagrebu i izvodim performans Jedan savet jedno pivo, od podneva do tri ujutru. Još u jedanaest sam popio i jedno pivo da se zagrejem i posavetujem sebe. Svako ko mi kupi pivo dobiće mudar savet i pomoć u životu. Na sreću po posetioce, oni uglavnom znaju da savet mogu dati i sami sebi, a uz pivo se mogu i ubediti u njegovu tačnost. Na moju sreću, ja imam pravo na jednu besplatnu gajbu. Tako, ako mi se pojavi neko dovoljno mudar da mi ne može kupiti pivo, ja ga barem mogu častiti i pivom i savetom.

 

Posle petnaest sati i nešto više piva, udrvenjenih guzova i mozga, hodam sat vremena do kuće prijatelja Karla. Ne osećam se prepit, jer, svakog savetoprimca sam, kao i svaki fatalista, morao ozbiljno da shvatim - prihvatim, razmislim, ponudim savet, utehu, ljubav. Adrenalin mišljenja sagorevao je tupi pivski alkohol brže nego što sam se nadao.

 

Španski umetnik Havijer Nunjez Gasko, koga sam već pominjao, izvodio je nesličan performans sa pivom. On ne voli da pije i to mu je bio pokretač da se suoči sa pijanstvom. Snažna katolička svest sazdana od zabrana i prekršaja, suočila se sa ličnom, a ne kulturnom zabranom. Tako je njegovo opasavanje flašama piva i ispijanje dok se ne ispovraća, postalo hit po evropskim diskotekama, gde svi piju umereno i lepo se zabavljaju, osim umetnika koji pati za sve njih. Katolički, zar ne. A ne voli ni da pije pivo. U kulturi pravoslavnih ateista, sumnjivih lakovernika posebno, kojima sa radošću pripadam, pivo je zabava za autora koji sve može, čak i kada neće, ponekad i kad mora, često bez publike, koja se inače može zabavljati i sama. Divim se jasnosti prethodne rečenice.

 

Nikada nisam više izvodio ovaj performans, mada je izazovno upoznati se sa ljudima, koji će jeftino plaćajući dva pića, ipak postaviti pitanja koja ih se stvarno tiču: ljubav, novac, posao, ispiti na fakultetu. Pivo će omehurićati poput svoje pene i zlatni savet se popiti u međusobnom razumevanju.

 

Zagreb najlepše pamtim po žurci uz muziku trubača i srči do kolena u skvotiranom bivšem skvotu, klubu Atack. Posle nedelju dana depresivnog pivovanja uz prateće kulturne sadržaje, jedan od kulturnjaka je izvadio dozu primarnog otadžbinskog ludila - plastičnu flašu majke rakije. Nismo ni stigli gde smo krenuli, a sve se okrenulo na glavce. Ili smo to mi dubeći na trepavicama doleptirali u betonsku podrumčinu gde je šarena, moderno subkulturna mladež, puna želja za putovanjima, ljubavlju, iskrenošću i plesom, ili mi se to sve učinilo od kanabisa, skakala uz muziku made in materina, koju prezrivo ne slušam ni kada moram. Darodavac plastične rakije spazio je gomilu pivskih flaša uredno zagajbanih u ćošku, poređanih do plafona. Razbijena je prva flaša. Kritična masa uz trubače je pokrenula domino efekat razbijačine.

 

U Zagrebu sam bio toliko puta da se više ni ne sećam kada se šta dešavalo. U još jednom, starijem skvotu, po ciči zimi, došli smo u staru kuću bez prozora. Samo improvizovani kartoni ograđivali su pogled od nekoćnjeg radničkog naselja. Zdravo načvakani pokvarenog ekstazija skakali smo uz baterijama hranjenu muziku DisciplinAKitchme i Chemical Brothers. Uskoro, sve devojke iz društva su nestale. Momci su ležali na iščupanom automobilskom sedištu u ćošku i pokriveni dekom, smenjivali se kraj jednog momka. Ja sam, sam, skakao uporno uz muziku želeći da isplešem otrove iz tela i ostanem svestan kako bih sjutra stigao na voz za Beograd, dok mi je i viza važeća. Jedan od momaka priupitao me je da li i ja želim da mi drugar u ćošku izdrka. Nema to veze sa seksom, kaže on, to je onako, drugarski, pankerski. Iako panker još od osnovne škole, sa ovim subkulturnim običajem nisam se još susretao. Morao sam teška srca i postiđen svojom nesolidarnošću da odbijem ovu prisnu drugarsku inicijaciju...

 

Oduvek sam se oduševljavao subkulturnom ozbiljnošću u Zagrebu. Skinshedski su zaista to. Ćelavi su i sve mrze, tuku se, prave sranja. Pisci se ponašaju kao ozbiljni pisci, anarhisti su neuredni i žive po skvotovima noću, na ulicama danju, hiphoperi sede po prometnim haustorima i đuskaju uz muziku sa džinovskih kasetofona. Sve izgleda kao na filmu - odeća, pokreti, stavovi, rečnik. Da ne poveruješ. Svi veruju u svoju subkulturnu identifikaciju. Svi veruju da je kultura moguća. Svi koji su pripadnici jedne subkulture osećaju solidarno se protiviraju drugoj subkulturi. U Srbiji hiphoperi žive u ekskluzivnim kućama, imaju zaposlenja i vode uredan život, skinhedsi rade za policiju, anarhisti su najbolji studenti i okupana deca svojih roditelja. Srbi smo svi protiv svih, a najprotivniji smo protiv bližnjih. Protiv i samog zametka kulture. Još je Laza Kostić pre više od sto godina pisao kako je u razgovoru sa jednim ruskim diplomatom posle Berlinskog kongresa, konkretno posle aneksije Bosne od strane Austrougarske, predložio da bi ova zapadna imperija trebalo sledeće da okupira Srbe. Laza se patriotski pobunio. Pa on je Srbin koji živi u Austrougarskoj. Ne Vas, odgovorio je diplomata, one južno od Save i Dunava. Njima bi dobrodošlo sto godina pod austrougarskom kulturom, da se vaspitaju, valjda. To se još nije dogodilo. Vele ljudi da se i turska imperija raspala kada su se spetljani sa Srbima. Posle toga, niko nije hteo da uzima odgovornost za Srbe. Ostavili su nas domaćim mučiteljima. Oni će to sigurno najsurovije da obave. Da se vratimo u Zagreb.

 

U Zagrebu sam se najviše smejao srpskim komedijama - lezbejskoj travestiji kursa mršavljenja i religioznom času koji je u sred Zagreba učio publiku da se pravoslavno krsti na tako duhovit način da su i posetioci koji su došli da isprovociraju sukob, najradosnije učestvovali u ovoj sprdačini. Još jedna sjajna komedija. Dvojica tipova, mislim Riječana, napuhali su se helijumom iz prsta balonastog tasmanijskog đavola i piskavim glasovima čitali ljubavna pisma koja su im slale razne devojke. Preterano premetanje patetičnog konteksta u ironični. A najviše sam se bio zgadio srpskom pijanom debiliranju nazvanom Idol mladih. I policija u civilu nas je jednom pretresla u parku. I našao sam u kanti za đubre tada još neobjavljen album Eda Maajke, požvakao 2000 žvaka i izlepio celog sebe, suprugu, prostor i nešto malo publike, upoznao divne ljude, spavao po krevetima, foteljama i patosima, osetio distcancu institucionalne kulturnosti, začuđujuću pogotovo za nekoga iz bahate srpsko imperijalističke pozicije, koji kad je rođen to je bila jedna zemlja pa se i danas oseća u Zagrebu kao u Zemunu ili Sarajevu ili Nišu... ali za kraj ću opisati jedan strašan događaj koji ne smem ni da objašnjavam, jer nemam reči, ma koliko se trudio da ih nađem u demaskiranju kulturnih obrazaca. Prolazimo moja supruga, pesnik i gitarista Vuneny-h Nedim i moj kum pevač Straight Jackin-a Ilicom i suprotnom stranom piče trojica ogromnih ćelavaca obučenih u crno, tako energetično i snažno da smo se zahvalili Bogu što smo na svojoj strani ulice. Stotinjak metara dalje stoji tramvaj razbijenog stakla i srča rasuta po ulici. Desetak metara dalje, čovek se na kolenima vuče po pločniku, cepa plakate sa nekog ulaza i njima briše krvavu glavu. Ne bih voleo ovo da vidim, niti bilo ko, više nikad, i nigde.

 

Kraj

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement