Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (45)

 

Lajpciški sajam knjiga, post festum

 

ImageSocijalne mreže poput Fejsbuka su pravo čudo! Nekada se govorilo da čovek nije postojao ako se nije pojavio na televiziji i iskoristio barem pet poslovičnih minuta slave. Kao da televizija, poput opštinskog ćate, izdaje izvode iz matičnih knjiga rođenih. Danas je to, čini se, idealan posao za Fejsbuk.

 

Udaljiću se, na trenutak, od ovih uvodnih rečenica, kako bih u priču uveo glavnog junaka - lajpciški sajam knjiga. Opšte je poznato da je za srpsku kulturu Lajpcig oduvek predstavljao značajno mesto. Od Vuka i Dositeja, do Belića i Petronijevića, Lajpcig je srpske intelektualce privlačio poput najjačeg magneta. Imao sam sreće da od Beograda, preko Frankfurta i Berlina, do Lajpciga putujem sa profesorom Filološkog fakulteta u Beogradu Dušanom Ivanićem, autorom knjige "Srbi u Lajpcigu", te sam se iz prve ruke obavestio o detaljima profesorovih istraživanja srpsko-nemačkih kulturnih veza.

 

Lajpcig je i ovom prilikom postao odredište desetine pisaca koji su na sajam knjiga pozvani o trošku države ili međunarodnih književnih asocijacija i mreža. Izbor zvaničnih predstavnika Srbije je jednostavano objašnjen time što su se u ministarstvu kulture rukovodili akuelnošću i reprezentativnošću prevoda sprpske književnosti na nemački. Za mene je to dovoljno. Ja sam postao deo zvanične delegacije srpskih pisaca zahvaljujući Angeli Rihter i Eleni Mesner; prvoj se zahvaljujem na tome što me je uvrstila u antologiju savremene srpske kratke proze "Anđeo i crveni pas" ("Noak i Blok"), a drugoj što je prevela moj roman "Kroz pustinju i prašinu" na nemački i, kao moj literarni agent, upoznala me, još na sajmu knjiga u Beču, sa vlasnikom "Drava Verlag" Peterom Vizerom, sjajnim austrijskim izdavačem, sa kojim sam, nedugo posle lajpciškog sajma, krenuo u neizvesno književno preduzeće.

 

E, na ovom mestu se vraćam Fejsbuku. Pre odlaska u Lajpcig, na Fejsbuku se, gle čuda, baš na mom profilu, povela žučna, na momente čak i nekulturna rasprava o tome koji je vrag ovaj ili onaj pisac pozvan na sajam, ko će u Lajpcig ići samo da mu dupe vidi put, ko je muljao sa sredstvima fonda namenjenih predstavljanju srpske književnosti, ko je kome smestio, ko koga iz inata nije stavio na spisak, ko je Alfa a ko Omega čitavog projekta i slične gluposti, da bi se na kraju, jedan mlađahni pisac veoma čitane treš-literature našao pametan da zaključi: "E, niko se vala nije okoristio od međunarodnih sajmova knjiga! Niko nije napravio nikakav posao i potpisao ugovor o izdanju svojih knjiga u svetu." Na ovu njegovu opasku odgovorili su mnogi među piscima kojima je Fejsbuk postao osnovni vid komunikacije, a sa kojima sam ja, eto, prijatelj, u fejsbukovskom smislu te reči. I upravo na ovom mestu, videvši to svojim očima, mogu da kažem da je interesovanje za naše pisce bilo toliko da se retko ko iz delegacije pisaca vratio u Srbiju bez sklopljenog predugovora ili ugovora za objavljivanje svojih dela na nemačkom ili nekom drugom evropskom ili svetskom jeziku! Eto jedinog pravog odgovora na dilemu sa Fejsbuka i ko da se nisu ni desili onih pet minuta slave pisaca-komentatora. Možda upravo zbog toga i nema negtivno intoniranih napisa u medijima nakon Lajpciga. Iako izbegavam kvantifikatore i kvalifikatore u rečenici: valjda je svima sada sve jasno.

 

A to kolike su književne zvezde naši pisci najbolje se vidi van Srbije. Recimo, medijska "potera", tokom svih sajamskih dana, za Davidom Albaharijem je bila tolika da je na koncu on završio sedeći na "Plavoj sofi" čuvene medijske mreže ZDF, namenjene za intervjue uživo sa najvećim piscima današnjice! Ni drugim piscima iz Srbije nije nedostajlao medijske i svake druge pažnje, a zanimljivo je to što ih je, zbog suprotstavljenih poetičkih i političkih stavova, nemoguće zamisliti zajedno, u jednom kadru.

 

Dakle, i pre nego što je obznanjena lista učesnika, povela se žučna borba za "prestiž" u tome ko će sočnije opljuvati organizaciju nastupa ovdašnjih pisaca u Nemačkoj. Igrom slučaja i sam sam se našao u tim prljavim vodama. Čak su i pojedini mediji lametirali nad sudbinom književne reprezentacije pa su se tako u jednim dnevnim novinama, uz prilično glup tekst, pojavili i kometari tipa: "Važno je da ste pozvali klasike poput Tešina, Vidojkovića i Mladenovićeve, a niste pozvali..." Možeš misliti?! Kao da učešće na lajpciškom sajmu knjiga daje potvrdu bilo kome za minuli književni rad. Ispalo je da ko nije pozvan - ne vredi ni pišljiva boba kao književnik. Da li treba da kažem da to nije tako i da nema previše onih koji bi izgovorili takvu bedastoću? S druge strane, zaista treba biti toliko zloban i surevnjiv pa reći da je nastup Srbije u Lajpcigu bio uzalud protraćen novac i vreme! Ne, naprotiv: srpskoj književnosti je - i pored svih objektivnih iskliznuća - nedostajao upravo ovakav upliv u evropske književne tokove, poslove, scene... Naš štand je baš zbog toga bio uvek posećen, i od zvaničnika i od radoznalih posetilaca, programi su održavani u kontinuitetu i okupljali najraznorodniju publiku, a to je, zaista, najvažnije. Čak i to što su naši pisci u Lajpcig stigli različitim putevima je dobro: time se ukazuje na vitalnost i demokratičnost scene u Srbiji, ma kako ovo strašno i jeretično zvučalo u glavama ostrašćenih književnih delatnika. Evropska kniževna javnost mogla je da se upozna i sa onim što su za njih priredili Ministarstvo kulture i organizacioni odbor, ali i sa onim što su uradili Traduki, "Beton" i agilni pojedinci koji stvaraju na nemačkom i srpskom jeziku podjednako. Stručna, pre svega nemačka, javnost je zadovoljna našim nastupom, zašto se ne bismo i mi radovali tome?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement