Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Književnost i horor

 

Ko se boji straha još?

 

"We have nothing to fear but fear itself."
F.D.Ruzvelt

 

ImagePiter Marfi, glas straha, pevao je o slepim miševima koji napuštaju zvonik, ostavljajući za sobom mrtvog-nemrtvog Belu Lugošija, lice straha. Isti taj glas, opsednut vampirizmom i jezom gotske hladnoće, kasnije je ludički poetizovao strah od straha (Bauhaus - In Fear of Fear, Mask, Beggar’s Banquet Records, 1981). Tako bismo od Mine Harker, koja bezglavo pokušava da utekne demonski rafiniranom Vladu, stigli do nekakve moguće Mine Harker koja se upinje da pojmi šta je meta (iza) lica straha, dakle šta je strah po sebi, čega se, do đavola, zapravo plašimo?

 

Psihoanaliza će napisane i zapisane strahove neretko tumačiti kao ovaploćeno, re-kreirano nesvesno, čime bi sam proces pisanja bio ni manje ni više do psihoterapija, put ka izlečenju i oslobođenju. S jednom napisanim zauvek smo se obračunali, smestili smo ga iza stilizovanih, verbalnih rešetaka, opredmetili ga i poslali u naručje onima koji će da ga pro-čitavaju. Tekst straha upravo je tekst duše koja se straha lišila. Umesto nas, od straha će umreti Mopasanov Lepi Sinjoles, dok će Stokerov Renfild završiti s one strane razuma. Put straha, kako vidimo, može biti put koji vodi ka drugoj strani - života ili svesti, posebno je pitanje.

 

U poetici Edgara Alana Poa, strah je utemeljen u realnosti, moguće ga je rastumačiti i objasniti. Strašno je time još strašnije, bliže čoveku koji je rastrzan u kovitlacu strahova. Za Lavkrafta je sve ono što postoji meta stvarnosti koju živimo, esencijalna strava - ovozemaljski život je samo maska kojom je užas zaklonjen. Kada ne bi bilo objektivnih pojavnosti i formi, ostali bismo sami s nepojmljivim koje je svakome od nas neshvatljivo i od koga se umire. Onaj koji želi da zakorači izvan datosti, neće preživeti Lavkraftove nakazne svetove. Paradoksalno, jedna ovakva koncepcija temelji bivstvo na strahovima, dok ne dopušta bivstvujućim da prežive suočavanje s užasima koji opstoje izvan vidljivog.

 

Možda je Strah najefektnije ispisan u svetskoj literaturi kroz Penivajza Stivena Kinga. Formula njegovog postojanja jeste ova: Ja sam Strah(ovi). Zato je Penivajz klovn, biće iza maske, lice iza lica, nešto drugo od onog što bismo želeli da bude i nešto drugo od onog što možemo da zamislimo. On je sve ono što (Lavkraftovim) eonima plaši Čitaoca, iščašeni superstrah, strah svih strahova, Frankenštajnovo čudovište, Gorgona, on je i Here comes Johnny!, ali i svaka pa i najidiosinkratičnija fobija koju je locirala nauka o duši prethodnog veka.

 

Da li je moguće optužiti literaturu za izazivanje straha? Klasičan primer mogla bi biti sudbina teksta jednog Velsa, koji je drugi Vels pročitao na takav način da su Amerikanci poverovali onome u šta je nemoguće verovati i krenuli Bilo Gde, gonjeni neizdrživom panikom. Aristotel, pak, u definiciji tragedije priziva strah i sažaljenje. Prava tragedija, kaže on, morala bi da ih izazove. I ponovo smo u lavirintima psihologije (ako smo ih uopšte napuštali) - samo izazivanjem straha i sažaljenja, tragedija ispunjava misiju i kreira finale katarze. Ponovo bi literatura trebalo da razreši nedoumice koje joj nisu svojstvene i imanentne, te da menja čoveka, čineći od njega nešto više no što je inače sposoban da bude.

 

Ukoliko vratimo autonomiju literaturi, nećemo li se susresti s najstrašnijim od svih strahova kojeg pisac može da doživi - sa strahom od Teksta? Nemilosrdan dok plaši svog Čitaoca, nije li Pisac prepušten samom sebi u trenucima u kojima se ono što je napisao, poput pomenutog monstruma Meri Šeli, ustremi ka njemu? Neki, poput Flobera, lamentiraju već nad mukama stvaranja, plašeći se svakog sledećeg reda koji žele da napišu. Drugi (kao Kafka) pozivaju u pomoć, traže onoga koji bi mogao da uništi njihov Tekst, jer oni sami nemaju dovoljno hrabrosti da se s njim suoče, ili kao Gogolj nasrću na Tekst-čudovište, bacajući ga na lomaču na kojoj će sagoreti i njihov Um.

 

Prepuštenost literarnom strahu je uvek samo prepuštenost literaturi. Zapisanost ljudskih užasa i trauma ispituje ekstreme čitalačkog bića, proizvodeći mračan kontekst u kome se rastvaraju raznorodni čitalački senzibiliteti. Rezultat na planu stvarno-fikcionalno može biti samo nerešen: ponekad je ono što čitamo strašnije od onoga što živimo, ponekad je, na našu nesreću, sasvim obrnuto. Literarna strava, o njoj govorimo, večno je zabravljena između povezanih korica, sa svim onim što imaginacija stvara. Pomisao da bi moglo da bude i drugačije, najstrašniji je deo svake priče o strahu.

 

Srđan Srdić (Severni bunker)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement