Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Ijan Mekdonald

 

Ne ustežite se dok pišete

 

Image"Knjiga izgubljenih snova", zbirka kratke proze britanskog SF pisca koji živi u Belfastu Ijana Mekdonalda (1960), u izboru i prevodu Gorana Skrobonje, ekskluzivno je izdanje Paladina, namenjeno srpskim čitaocima kao presek jedne izvanredne spisateljske karijere. Tu su sabrane priče povezane sa najpoznatijim Mekdonaldovim romanima - "Bespuće", "Čaga", "Kralj jutra, kraljica dana", "Žrtvovanje budala" i "Nekrovil", ali isto tako i samostalne pripovesti koje svedoče o neobuzdanoj mašti genijalnog erudite i keltski poetičnog pripovedača.

 

Vaš najnoviji roman Tekija (The Dervish House) nedavno je dospeo u knjižare i njegova radnja smeštena je u Tursku u bliskoj budućnosti. Radnja Vaših ranijih romana takođe je smeštena u "egzotične" krajeve - Keniju, Indiju i Brazil. Šta Vas je podstaklo da napustite angloamerički milje uobičajen za većinu naučnofantastičnih dela i da počnete da pišete romane o takozvanim "zemljama trećeg sveta"?

 

Ijan Mekdonald: - Drago mi je što ste upotrebili izraz takozvane "zemlje trećeg sveta". Deo moje filozofije, koja stoji iza niza romana o novom svetskom poretku, bila je želja da ukažem da je posredi stara zapadnjačka paradigma - a čak ni ta reč nije tačna. Video sam kako u nekoliko prikaza Brazila i Tekije ljudi govore o "nezapadnim zemljama trećeg sveta". Brazil je zapadna država (kako su to napomenuli malobrojni brazilski komentatori), a ni on ni Turska nisu "treći svet". Tuska je šesta zemlja u Evropi po ekonomskoj snazi i šesnaesta u svetu, dok je Brazil sedma svetska ekonomska sila. Opet, jedan od kardinala koji su putovali s papom, uvalio se u nevolje nazvavši Britaniju (moguće je da je mislio konkretno na aerodrom Hitrou) "trećim svetom" - ja mislim da je to kompliment. Tamo se danas sve dešava. Ovo je 21. vek, a ne 20. Na neki način, svet se vratio u stanje u kojem je bio 1707. godine (da odaberemo nasumice neki datum pre industrijske revolucije) kad su svi bili manje-više jednaki po tehnologiji i ekonomskom razvoju. To je ono što Vilijam Fridkin naziva "Ravninom" u svojim knjigama Svet je ravan i Vreo, prenatrpan i ravan. (On više naglašava rađanje globalne srednje klase - uistinu fascinantnog društvenog fenomena - kao istovremeno i najinovativnijeg i najdestruktivnijeg socijalnog sloja.) Pošto ja pišem naučnu fantastiku, više se bavim tehnologijom i načinom na koji je ljudi koriste, te kako ona zauzvrat utiče na njih. Svi dolaze do tehnologije manje-više istovremeno, svuda - ona se samo drugačije distribuira. A to je za jednog pisca uvek zanimljivo. Evo primera - ruralna Indija i dobar deo podsaharske Afrike zaobišli su fiksnu telefoniju i prešli pravo na mobilne telefone - i koriste ih drugačije nego mi. Obični ljudi uglavnom kupuju kredit ili kartice za pozive i oko toga je nikla čitava podindustrija. To je interesantno. Slično tome, na južnoj polovini planete, "nokia" i dalje prodaje veliki broj telefona - zato što ljudi kupuju ono što im treba i ono što mogu da koriste. Mene bi zanimalo da vidim kako bi pametni telefoni mogli da prodru na tržište Nigerije ili Bocvane - kakve bi aplikacije ljudi tamo želeli, i po čemu bi se ruralna upotreba u Nigeriji razlikovala od načina korišćenja u Lagosu. (Trenutno čitam o Nigeriji - zanimljivo mesto.)

 

Brus Sterling je svojoj zbirci iz 1992. godine dao naziv Globalhed, i mislim da to prilično dobro sumira ono što sam ja pokušao da uradim u svojim dužim proznim delima u proteklih deset godina - i mnogo je bolji izraz od "kultur-panka" ili "etnopanka", ili bilo koje druge vrste posranog "…panka" kojim pokušava da se opiše ono što radimo ja, Paolo Baćigalupi, Džef Rajman i mnogi drugi. Dosta više s pankom. Pank je bio brilijantna stvar. Ne možete ga ni taknuti. Jedino što mu se iole približilo, bio je rejv. "...Pank" nije pank po stavu ili vrednostima. To je antipank. Ali Globalhed, e to je već… To je već kao Radiohed.

 

Jedna od stvari koje su me privukle Turskoj (jedna od mnogih stvari - pored toga što trenutno ne želim da pišem o Kini - ona je prošla kroz sve i završila posao), jeste i to što Turska ispituje zapadnjački osećaj krivice zbog kolonijalizma. Oni su imali carstvo, veliko i dugovečno, ali nije bilo hrišćansko, evropsko carstvo. Bilo je muslimansko. To je interesantno. Problematično za neke teorije. Bilo je zverstava i genocida. To je zemlja koja je morala sebe da stvara od samog početka posle raspada Otomanskog carstva - kakve su njene postkolonijalne krivice i odjeci? Naravno, imperijalizam može jednako lako nići i u Kini i Rusiji u ovom 21. veku - pogledajte samo kako se grabe zemlja i resursi u Africi. Naše teorije nisu još dosegle ono što se zaista dešava tamo, u Novom svetu. I dalje razmišljamo kao u 20. veku.

 

Do koje mere istražujete? Svaka od ovih knjiga, serijal Čaga, Reka bogova, Brazil i sada Tekija, odišu velikim poznavanjem okruženja - uključujući i kulturne i političke okolnosti specifične za zemlje o kojima pišete.

 

- To me često pitaju, kao što možete i da pretpostavite. Potrebne su godine rada, putovanja, asimilovanja, to je sve što mogu da kažem.

 

U Tekiji ste uspeli da dočarate sasvim realistično situaciju koja se umalo nije pretvorila u apokalipsu, na samo dve stranice knjige. I Vaša druga dela sadrže koncizne političke komentare, koji naizgled otkrivaju Vaše sumnje u vezi s evropskim projektom. Smatrate li sebe evroskeptikom ili evrooptimistom, i šta mislite o tome hoće li balkanske zemlje - uključujući Tursku i Srbiju - jednog dana pristupiti Evropskoj uniji?

 

- Potrudio sam da se setim šta sam to uradio apokaliptično u Tekiji. Pretpostavljam da mislite na simulirano uništenje Istanbula dizanjem u vazduh tankera s tečnim gasom na Bosforu - da, to bi završilo posao. Taj deo knjige govori o mentalnim zamkama i o tome kako i "eksperti" i "teroristi" podjednako mogu upasti u njih - ako se određena vrsta terorizma ispoljava kroz ubijanje ljudi (umesto, recimo, remećenja svakodnevnog života), onda je ona upala u zamku koja je čini, u izvesnom smislu, predvidivom. Možda mislite na nanotehnološku apokalipsu - ali izgleda da ona od Nekdeta (koji je u osnovi gadna mala bitanga) stvara boljeg čoveka. Nanotehnologija koju nude Sejlan/Bešaran i Lejla u marketingu, nudi suštinski preobražaj - transljudskost koja je smeštena u naša tela, umesto u spoljašnost i proizvode koje koristimo - to je za mene interesantnije od bestelesne simulacije uma. Kopije u kutiji, sa scenografijom oko njih. Zanima me kako to, što nastanjujemo telo, oblikuje - a možda i stvara - našu svest.

 

ImageZar izgledam kao euroskeptik? Možda se te sumnje, koje ste primetili, svode na moje viđenje Evropske unije kroz oči turskih likova. Adnan je prilično naklonjen EU, zato što u njoj prepoznaje priliku za sebe. Ja sam evrooptimist - volim zamisao o tome da živim u izuzetno raznovrsnoj civilizaciji od pola milijarde ljudi koja se pruža od Sicilije do (možda) Islanda i, kao što sam i napisao u predlogu sinopsisa za knjigu, od Aranskih ostrva do Ararata. Svakako sam svestan koliko je Turska ozlojeđena zbog toga što je EU dozvolila ubrzani prijem Rumunije i Bugarske - obe sa znatno slabijom privredom i većim političkim i korupcionaškim problemima od Turske. Dejvid Kameron (britanski premijer Konzervativac - s velikim "K", ne malim kao u Americi - britanski Konzervativci su verovatno više na levici od američkih Demokrata) rekao je pre nekoliko meseci u govoru u Ankari, u vezi s temom članstva Turske u NATO-u, da nije pravo što se od Turske traži da čuva kapiju, ali joj se ne dozvoljava da uđe unutra. Ako Turska pažnju okreće prema istoku umesto prema zapadu, mislim da je to zato što je odbijaju Francuska i Nemačka, pa želi da pokaže svoju političku i privrednu snagu u centralnoj Aziji, suočena sa snalažljivim i samopouzdanim Iranom.

 

I dalje radite kao konsultant za TV mrežu u Belfastu i smišljate ideje za različite emisije. To lično iskustvo ste iskoristili u velikoj meri u Brazilu, a isto tako niste propustili da pomenete i urnebesno-ludu zamisao o rialiti šou emisiji s bombašima samoubicama u Tekiji. Kako balansirate između posla konsultanta i pisanja, i morate li često da menjate prioritete kako biste održavali obe karijere?

 

- Predložio sam gotovo svaku emisiju koju je predložila Marselina. To je sjajan posao. Stalno zahteva vašu pažnju. Omogućava vam da radite s mladim ljudima, što je uvek izuzetno vredno. Zahvaljujući tome, zagnjuren sam u popularnu kulturu. Televizija je sjajno sito za ideje - uspe vam otprilike jedna na svakih šezdeset koje predložite, pa zbog toga vodite računa o onome što se dešava u svetu. Sve vreme mislite o formatu i strukturi. Format i struktura. Šta se dešava, u čemu je opasnost, u čemu je otkrovenje, šta je Treći čin, postoji li neki preokret na kraju? To je sjajna disciplina za pisanje - i za stvaranje ideja. Te dve stvari se upliću i vezuju kao DNK. Vratimo se sad Tekiji - Turska je veoma dobra što se popularne kulture tiče - verovatno zato što je, onako izolovana, morala da je stvara od nule. Svi smo gledali turske Zvezdane ratove i Zvezdane staze (suknje su mnogo kraće, a frajeri mnogo razgolićeniji nego u američkim verzijama) - ako niste, marš na ju-tjub… Ali oni danas imaju neke fantastične TV formate. I jako dobru pop muziku. Kupio sam hrpu toga dok sam tamo boravio. Benzinske pumpe su odlična mesta za to - nađete ono što kamiondžije vole da slušaju u svojim kabinama.

 

Kako birate pojedine kulturne i etničke elemente za svoju prozu? Na primer, odakle Vam legenda o Medenom čoveku u Tekiji?

 

- A ko kaže da je to legenda? Voleo bih da mogu da kažem da sam to ja izmislio, ali naleteo sam na priču na internetu i kad sam jednom shvatio o čemu je reč, znao sam da moram o tome da pišem. Opet, voleo bih da mislim da je moja obrada definitivna (verovatno zato što niko drugi nikada ne bi ni pomislio time da se bavi). Uzeo sam osnovnu premisu (u meri u kojoj se za nju zna), pristupio joj kao da je reč o stvarnoj pojavi, a onda izmaštao čitavo to zdanje oko nje - sve one različite teorije, istorije i pseudoistorije. Isto tako, iako Hurufizam postoji, potpuno sam izmislio sve ono o Sedam slova raštrkanih po Istanbulu (s ponekom idejom ukradenom iz Crne knjige Orhana Pamuka). Ali i Sedam slova i Medeni čovek iz Iškenderuna zvuče kao da bi mogli biti istiniti - a ako postoji neko mesto gde bi mogli biti istiniti, onda je to svakako Istanbul. Za knjigu bi bilo najveće priznanje kad bi se ispostavilo da su oni postali istina - upleteni u mitološko tkanje grada. Nove legende među mnogima kojih je Istanbul pun. Istinite izmišljotine.

 

Vaši izdavači s obe strane Atlantika (Pyr u Americi, Orion u Velikoj Britaniji) štampaju nova izdanja Vaših ranijih knjiga. Možete li uporediti reakciju na Vaše romane danas s reakcijom čitalaca i kritičara kad su se oni prvi put pojavili?

 

- Nadam se da su presrećni i uzbuđeni. Ponovo su štampali Bespuće - moj prvi roman iz 1988. sa zaista izvanrednom ilustracijom Stefana Martinijerea, i njegovog "saputnika" (ne nastavak) Ares Ekspres iz 2001, s podjednako veličanstvenom naslovnicom. Danas je velika razlika u tome što smo globalno onlajn društvo i svi se osećaju pozvani da sve živo taguju i komentarišu, tako da knjiga s Velikim Zajebanim Vozom na koricama mora biti stimpank. Pa, ako vas to navede da kupite knjigu i pročitate je, još ako u njoj i uživate, odlično.

 

Ego-guglovanje je umna masturbacija, ali po onome što vidim na mreži, stičem utisak da, pogotovo sa serijalom o Novom svetskom poretku (Reka bogova, Brazil, Dani u Kiberabadu, Tekija), privlačim mlade čitaoce - što je dobro zbog mnogih stvari - koji deluju iznenađeno kad saznaju da pišem još od osamdesetih. Opet, dobro je ponovo pronaći sebe s vremena na vreme. Dopisivao sam se s Luom Andersom iz Pyra u vezi s ovim - on je otišao na DragonCon umesto na Worldcon, zato što ovaj prvi ima 30.000 članova. A mnogi od njih su mladi i možda se maskiraju u stimpankere, gutaju televiziju, čitaju mange, stripove i vebstripove te koriste društvene mreže, ali isto tako čitaju i knjige. Oni će uzeti sve što je dobro, kad god na to naiđu, jer - baš kao kad sam ja bio tih godina - oni žele samo dobre stvari. Razumeju medije, medijski su agnostici. Lu je jedva uspeo da se izbori s ljudima koji su kupovali na štandu Pyra. Neki od njih kupili su i ponešto moje. Zadovoljan sam. Budućnost naučne fantastike je u bezbednim rukama.

 

Vaša dela bila su nominovana za mnoge prestižne žanrovske nagrade, a veliki broj ste i osvojili. Pored toga što Vam je to svakako prijalo i što ste se osećali počastvovano, da li ste primetili neko značajno povećanje prodaje knjiga posle tih nagrada, i koliko su nagrade značajne za pisce i njihove izdavače na današnjem tržištu knjige?

 

- Vi se to šalite?

 

Jedan od važnih elemenata "pakovanja" svake knjige jeste i ilustracija na koricama. Slikar Stefan Martinijere trenutno radi izvanredne ilustracije za Pyrova izdanja Vaših romana u Americi. Da li se bilo šta pitate pre konačne verzije knjige? Da li postoji interakcija između Vas i ilustratora, i koje su se ilustracije dosad najbolje poklopile s Vašim vizijama?

 

- Kad je reč o Tekiji, tu nisam mnogo učestvovao - samo sam napomenuo da Turci koriste rimski stil umesto arapskog - i bilo je pritužbi. Turci nisu ljudi koji će tako nešto trpeti u tišini. Lu je fantastično predan uređivanju dizajna korica - u stvari, ilustracija je bila gotova pre nego što sam i završio knjigu, i ponešto s nje našlo je svoj put do teksta. Uvek sam veoma uzbuđen dok čekam da mi ilustracija stigne - obično je reč o velikom, debelom fajlu pa gledam kako se on sporo otvara na mom škripavom računaru. Međutim, za sledeći projekat YA (bože, kako mrzim taj izraz) knjige, pregovaramo s Džonom Pikačom. To baš jedva čekam.

 

ImageGolanc ima drugačiji pristup - kod njih se knjiga obraća ciljnoj grupi, ali isto tako i ljudima koji možda čitaju jednu ili dve knjige naučne ili epske fantastike godišnje. To su oni koji imaju Džonatana Strendža i Dr Norela, ili Ijana M. Benksa. Oni će prihvatiti SF ako ga je napisala Margaret Etvud ili Kazuo Išiguro. Njima se dopala nova Galaktika pošto ona nije izgledala kao naučna fantastika. Stoga korica ne izgleda kao SF. Neće poplašiti konje.

 

Jedna stara priča. Jaaako davno, napisao sam roman Srca, ruke i glasovi (Podeljena zemlja u Americi). Veliki Džim Berns je radio ilustraciju, a Džim vas obično pozove telefonom da proćaskate o korici. Prvo što je rekao o glavnom liku, Matembe, bilo je: "Ona je crnkinja, zar ne?" Tako je, rekao sam ja. Somalijske boje kože i crta lica. To je briljantna korica. U Americi je koricu radio Stiv Jul, veliki umetnik, i to je takođe briljantan rad - on tamo radi na osnovu marketinškog prikaza knjige. Malo-malo pa bude tako - ali ovo je bilo početkom devedesetih.

 

Vaša kratka proza svakako spada među ono najbolje što se danas može pročitati u žanru ili slipstrimu. Imali ste tri zbirke priča (ako tretiramo knjigu Kralj jutra, kraljica dana kao roman-mozaik): Snovi o carstvu, Jezicima transa i Dani u Kiberabadu. Vaš izdavač u Srbiji pripremio je originalnu zbirku priča, (odabrao i preveo Goran Skrobonja, prim.aut.). U ovu zbirku ušle su kratke (i ne toliko kratke) pripovetke iz vaših "regularnih" zbirki, ali isto tako i iz drugih izvora, kao što su časopisi, pa čak i internet. Da li se slažete da je ova zbirka - s naslovom Knjiga izgubljenih snova - neka vrsta "najboljeg od Ijana Mekdonalda"?

 

- Upravo jeste tako. Hvala, Gorane, to je dobra zbirka - zanimljivo je kad neko drugi odabere ono što smatra najboljim, umesto da to radite sami. Ima mnogo toga što se čak ni ne sećam da sam napisao. Da li se tamo ovo takođe nekome dopada? Hmm? Volim novele - to je zamašan format, s puno mesa. Lepo je videti Kamen, papir, makaze u zbirci. Mislim da bi mi predstavljalo problem da sve te priče ponovo redigujem - nisam siguran da bih podneo da pročitam dobar deo toga - obično prilično potcenjujem svoja starija dela i malo ih se čak i stidim. Teško bih se odupreo želji da ih ponovo sve ne napišem i revidiram...

 

Što se Vaših budućih planova tiče: najpre, šta ima novo u vezi s verzijom Reke bogova za veliki ekran (po mogućstvu, u 3D tehnologiji)?

 

- Napreduje. I to je otprilike sve što mogu da kažem, ali producent je mlad, revnostan i veoma motivisan, tako da radi na prikupljanju potrebnih sredstava.

 

Kad možemo očekivati Vašu novu knjigu? Pre nekoliko godina bila su najavljena dva nova naslova - Doba gluposti i Ananda. Ima li ikakve nade da ih obožavaoci pročitaju u bliskoj budućnosti?

 

- Ne. Kao što sam već rekao, Novi svetski poredak je završen - pa, možda se pojavi još poneka priča. Prošlo je deset godina otkad sam počeo taj projekat i vreme je da krenem dalje i oprobam se u nečemu novom. Radim na zamisli o nečem zaista velikom, ali videćemo. Samo pođite sa mnom…

 

Nedavno ste Pyru prodali tri knjige iz svog novog YA serijala - Planesrunner, Everness i Empress of the Sun. Je li zaista tačno da je tržište književnosti za tinejdžere toliko veliko da smo suočeni s pravom epidemijom pisaca koji su nekada bili okrenuti odrasloj publici (Ursula Legvin, Nil Gejman, Grejem Džojs, Paolo Baćigalupi, čak i Piter Abrahams), a sada pišu za mlade tinejdžere, i da li taj novi serijal znači da će Vaši stalni čitaoci morati da istrpe sušne godine što se tiče Vaše "regularne" proze? I koliko je zapravo pisanje za adolescente drugačije?

 

- Imao sam ideju koja nikako drugačije ne bi bila izvodljiva - a postavka je bila takva da je omogućila serijal s otvorenim završetkom, dok je glavni lik mogao da funkcioniše samo kao četrnaestogodišnjak. Napisao sam nekoliko priča za YA antologije Džonatana Strahana i nekako su mi se dopale i mogućnosti i ograničenja te vrste književnosti. Volim neposrednost i oštrinu. Zanimljivo je imati u knjizi gledište samo jednog junaka. (Premda će se to promeniti, jer se promeniti mora! U knjizi broj 2.) Još mogu biti odrastao kad je posredi tema i emocija - cela priča i počinje s nekom vrstom pritajene paranoje - kome, do đavola, možete verovati ako vam je poveren najvredniji predmet u svim Poznatim Vaseljenama? Ne ustežite se dok pišete. Stanite iza jednog para očiju. Osetite isto što oseća vaš junak. To je zabavno pisati. Mislim da će to biti zabavno i čitati.
A što se "regularnih" knjiga tiče? Već sam rekao... Ovo je uzbudljivo vreme.

 

Severni bunker, broj 17
Copyright © 2010 Paladin d.o.o.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement