Bunker: Slobodan Tišma, književnost i vinil ploče

Singlica bez etikete ili slava mladosti

1.

"Oh, no, my Thelonious!"

"Video sam hrpu singlica ostavljenih pored nekog kontejnera za đubre", to bi bio početak, prva rečenica. Krenuo sam prema kompjuteru da otvorim novi fajl ali sam se zaustavio, pomislio sam da je ipak bolje da uzmem hemijsku olovku iz tašne i da rukom počnem da pišem. Ali kada sam zavukao ruku u tašnu, našao sam hemijsku rastavljenu na proste činioce, što me je zbunilo. Možda je trebalo da se vratim kompjuteru i da ukucam prvu rečenicu ali sam ipak pokušao da sastavim hemijsku - bezuspešno, rasula se i delovi su se otkotrljali pod sto. Đubre! Dakle, da ne bude zabune, sve ovo ukucavam direktno u ćivot svete Ursule, baš koješta. Moram stalno da dajem mašinama razna imena kao životinjama, tako ih se, valjda, manje plašim. Već sam zaboravio šta sam imao na pameti - prva rečenica koja mora da bude udarac i to dobar, akord iz koga će da se rascveta čitava priča. Ali kompjuter je kontejner za đubre, za otpad, za reči koje su đubre, uostalom, kao i ta olovka iz koje je trebalo da isteknu slova. Da li sam video sebe kao nekog klošara koji pretura po tom kontejneru? Reči su stvari koje završavaju u kontejneru ili pored njega, baš kao i ove singlice koje je neko ostavio u nadi da će nekom ipak poslužiti za nešto.

Ali kako su se singlice mogle upotrebiti ako sam bio vlasnik jednog gramofona, te starudije, na kom su se mogle slušati samo longplej ploče, dakle, na 33 obrtaja ali ne i na 45, koliko je potrebno za singlice. No, mogao sam da ih slušam i na 33 obrtaja. Baš me je zaintrigiralo šta je na njima, kakva je muzika u pitanju, ako je uopšte bila muzika. Etikete behu spale, kiša ih je pokvasila, odlepile su se i nekud odšetale ostavljajući gole crne diskove sa upisanim tajanstvenim glasovima, nečujnim zvucima, glasovima koji su sad bili za čitavu oktavu niži, tako da su ženski glasovi postajali muški a muški se pretvarali u nerazumljivo brujanje. Ma, kakvu oktavu, oni su svakako bili dublji ali su, takođe, mogli da budu i viši, histerični, vrišteći. Sve je samo pitanje brzine, broja obrtaja. U svakom slučaju, to su neki drugi glasovi, ne oni koji su zapisani u vinilu. Stojim i dalje pred gomilom crnih diskova. Okolo je sve mokro od dugotrajne kiše. Smrad iz kontejnera se širi ali mi to ne smeta, ne žurim se nikud. Da li me uopšte interesuje šta je na tim pločama? Neka neverovatna muzika, zvuci koji će se pretvoriti u druge zvukove, u šumove, zatim nestaće i sve će se promeniti. Ali reči me danas, zaista, malo interesuju, dosadne reči koje se rvu grčko-rimskim stilom, koje se boksuju kao miteseri, kao nepojmljivi pupoljci zla. Reči u rečenici su kao rogovi u vreći, da upotrebim jednu ruralnu metaforu, ruralnu i infernalnu. A, u stvari, sve reči su iste, pošto je svaka rečenica ćorsokak, tj. rečenica je rupa bez dna, tako da reči propadaju. Ili priča, koliko me interesuje priča, šta ona može još da mi priušti - ono famozno: "Neka nam se ispriča ta priča, neka nam se kaže šta se s njim zbilo." Ali i to me malo interesuje, znam, sve priče su ispričane. Sve priče samo prepričavaju stare dobro poznate priče. Neko, pak, baš to i hoće - da čuje dobro poznatu priču, u stvari, da je sam sebi ispriča, baš kao što smo u detinjstvu voleli da slušamo istu priču po stoti put.

2.

Sećam se davne zimske večeri u Ujvideku kada sam dobio batine od oca zbog jedne singl-ploče. Iako je bio van sebe od besa, kontrolisao se, samo je prislanjao svoje dlanove na moje obraze vičući: "Ovo su šamari, razumeš, šamari, tučem te!" Ali to je bilo dovoljno iako nije ništa bolelo, bila je to uvreda koju mu nikada nisam oprostio. Da li? Zapravo, voleo bih da sam mu oprostio ali nisam siguran da jesam, i to me muči. Prošlo je već više od četrdeset godina kako trune na katoličkom groblju sent Mikloš Panthađi na Futoškoj cesti, moj otac, nesuđeni operski pevač, a ja još uvek nosim u sebi bol, tu sramotnu ranu koju mi je zadao u zabludi. Dapače, raspao se već dole, nadgrobna ploča je naprsla od mraza i pukotina se proširila izlokana panonskim pljuskovima. Ali i sad kao da ga stvorim kako se predveče zatvara u devojačku sobicu iza kuhinje i peva ariju Kavaradosija iz "Toske", ili ariju oca iz "Travijate", ono kad Alfredov otac moli Violetu da odbije Alfredovu ljubav, da se žrtvuje.

Imao sam običaj krišom da ga posmatram. Jednom sam ga video kroz odškrinuta vrata kako plače pošto je otpevao ariju Kavaradosija. Ili nešto mnogo delikatnije: kroz ključaonicu od kupatila činilo mi se kao da ga vidim kako izvodi neke neobične pokrete nadnoseći se nad lavabo, a možda je samo vodio raspravu sa sopstvenim likom u ogledalu pri tom mlatarajući rukama. No, sve je to bila, najverovatnije, moja pubertetska uobrazilja. Sa desne strane, pored lavaboa, nalazila se velika barokna peć sa kazanom za vodu, a sa leve bide pored kojeg je bila klozetska šolja na koju sam još kao dečak imao običaj da se penjem i da gledam kroz prozorčić u otvor svetlarnika u koji su stanari nabacali svakojakog đubreta koje se nikako nije moglo ukloniti, pošto nije postojao ulaz, ili je postojao ali je bio zamandaljen i niko nije mario za njega. Nivo đubreta je s vremenom rastao, tako da se moglo očekivati da jednog dana dospe i do prvog sprata gde je bio naš stan, što se, naravno, nikad nije dogodilo. I sam sam povremeno bacao kroz prozorčić razne sitnije predmete. Svaki put kada bih bacio pogled u otvor svetlarnika, slika bi bila drugačija, konfiguracija đubreta se menjala iz dana u dan, što je bilo zanimljivo. Kiša i sneg su, takođe, istrajno natapali đubre koje je povremeno, što bi se reklo, radilo, tako da se širio težak vonj. No, u svakom slučaju, svetlarnik je bio tajanstveno mesto koje je naročito privlačilo moju pažnju, mračni stožer oko koga se okretalo dnevno-noćno biće kuće i u koji su se poput đubreta slivali iz stanova krici i šaputanja, razni razgovori, pesma, svađe i plač, seksualna vriska i šumovi pražnjenja i prosipanja, slažući tako utvarno tresetište kao sam temelj postojanja.

Pre neki dan kada sam došao kući posle napornog posla, J. me je dočekala sva uplakana, uspaničeno je zavapila: "Dragica je nestala!" Dragica je mače koje smo pokupili sa ulice mesec dana ranije.

"Kako nestala?" - "Nema je, bojim se da je skočila u svetlarnik, zaboravila sam da zatvorim prozorčić u predsoblju."

Onda počinje pomeranje ormana koji je prislonjen tik uz prozorčić tako da se on može tek odškrinuti ali dovoljno da se mačka provuče, pa pentranje na isti taj orman i buljenje u otvor. I u ovom svetlarniku je puno đubreta koje su stanari nabacali, raznih stvari, predmeta za svakodnevnu upotrebu i za svakodnevno trenutno i definitivno odbacivanje. Čini mi se kao da u hrpi vidim neku šapicu kako se pomera ili je to traka paučine koja se vijori na vazdušnoj struji. Čas je to stvarno šapica, čas paučina, nikako ne mogu da utvrdim šta je posredi. J. se takođe penje na orman, gleda ali ni ona nije sigurna da li je to Dragičina šapica ili neka krpa koja leluja. Kao da čujemo mjaukanje, vapaj za pomoć. A onda nam se opet čini da je to neko škripanje koje dolazi iz susednog stana ili kao plač neke bebe.

"Kako da joj pomognemo?" - "Ne znam."

Da li se može ući u svetlarnik iz podruma? Ali ova zgrada nema podrum, bez temelja je. Možda u ovaj svetlarnik uopšte nema pristupa. To je neki zatvoren prostor, okovan zidovima, u koji kada se propadne, nema izlaza. Postoje samo prozorčići za svetlo, za poglede. Strašno. Svašta tamo skapava, rupa je to bez dna koja se stalno pomera, koja hoda levo-desno.

Ali da se vratim toj priči o batinama i singlici. Jednom prilikom sam dobio od roditelja na poklon singl-ploču ali sada se ne sećam kojim povodom. Moguće je da je to bio poklon za neki rođendan ili Novu godinu, ne znam. No, možda su roditelji kupivši mi tu ploču, na posredan način, ispunili sami sebi želju, pošto je na jednoj strani te ploče bila popularna kompozicija iz čuvenog filma "Most na reci Kvaj", filma koji im se, očigledno, veoma svideo. Čini mi se da su bar dva ili tri puta išli u bioskop "Jadran" da ga gledaju. Na drugoj strani ploče je bila neka džez-bluz balada, takođe kao muzika iz nekog filma, odsvirana na trubi uz pratnju manjeg sastava. E, taj bluz me je, jednostavno, opčinio. U njemu je bila sažeta sva neprolazna lepota i slava jedne neponovljive, tek dolazeće mladosti. Ta truba koja pokušava da priča, da peva, koja muca i tiho plače, bila je nagoveštaj i buđenje slobode, osećanja nezavisnosti od bilo čega, tako da je ta muzika za mene predstavljala nešto što ima posebnu, neprocenjivu vredost. Bio sam totalno u transu kada bih je slušao i to slušanje je za mene postalo svojevrsni ritual. Naravno, uvek sam je slušao sam, nije dolazilo u obzir da je slušam u nečijem prisustvu. Muzika iz filma "Most na reci Kvaj" mi se pak uopšte nije sviđala. Radilo se o nekom vojničkom maršu koji je zviždao hor uz pratnju doboša. Bila je to popularna stvar koja se mogla čuti svaki čas na radiju, za moj ukus banalna i glupa. Zvučala je čak kao hor iz neke opere ili operete, tako da je i to mogao biti razlog zašto je prirasla roditeljima za srce. Ona je svojim prisustvom na ploči prljala i unižavala nešto tako veličanstveno kao što je bio taj bluz. Odlučio sam da, jednostavno, odstranim kič sa ploče, jer ne samo što je ta glupa muzika vređala i unižavala nešto što je tako osećajno diralo najdublju suštinu mog mladalačkog bića, nego je taj bluz, ta pesma moje mladosti bila nešto što je moralo da bude od svega izdvojeno i čijem pijedestalu nije moglo ništa ni da se približi.

Jedne večeri kada nikoga nije bilo kod kuće izvadio sam žilet iz očeve mašinice za brijanje i ostrugao onu stranu ploče na kojoj je bila muzika iz filma "Most na reci Kvaj" i ne sluteći kakve će to posledice imati po mene. Posle nekoliko dana otac je otkrio zlodelo. Smatrao je da je to pakost koju sam želeo da učinim njemu i mami, čak je smatrao da zna i razlog: da je to moja osveta zbog toga što nije hteo da mi kupi sličuge od niklovanog švedskog čelika koje sam istrajno kibicovao u izlogu jednog komisiona u Jevrejskoj ulici. Da li nije hteo da mi ih kupi zato što se plašio da ću se na njima slomiti ili zbog toga što su ga blistava sečiva sličuga podsećala na nešto strašno, sam bog će znati. I istukao me je. Već sam rekao kako je samo prislanjao svoje šake na moje obraze vičući u besu: "Tučem te!" U stvari, glumio je. Bilo je to simbolično šamaranje, ali i to je bilo dovoljno. Tim činom ponizio je mladalački ideal koji je oličavala ta pesma, taj predivni bluz. Svojom grubošću povredio je slavu i lepotu mladosti a što je to učinio u zabludi, nije ga moglo opravdati. Danas mogu da shvatim njegovu grešku s obzirom na to da on nije imao oca, tj. ja sam mu bio otac, i nije bio u prilici da se uči na njegovim greškama, tj. mojim, ali šta to vredi. Dodatna nevolja bila je i u tome što se kazna sastojala pored simboličnih batina i u oduzimanju singlice, oduzimanju koje je bilo faktičko i definitivno. Jednostavno, otac mi je oduzeo ploču i negde je sakrio ili je možda bacio. Bio sam još neupućen i neobavešten u tom uzrastu da bih mogao znati ko je bio autor dotične muzike ili ko je izvođač. Možda, čak, nisam ni želeo da znam, pošto je to za mene bila muzika bez imena, bez reči, kao sam pojam muzike. Sada naslućujem da je to mogla biti neka stvar iz filma "Mladić s trubom" koju je svirao, tada tek na početku karijere, mladi Čet Bejker - neka mu je večna slava! Ili je to ipak bio Hari Džejms? Ali i da sam to onda znao, teško da bi bilo neke vajde. Pedesetih godina u Ujvideku je bilo skoro nemoguće nabaviti istu takvu ploču. Ona je, najverovatnije, bila kupljena u jednom od novosadskih komisiona gde se uglavnom prodavala strana roba, najčešće u jednom primerku. Naravno, siglica sa popularnim maršem iz filma "Most na reci Kvaj" se mogla kupiti maltene u svakoj papirnici, ali na tim siglicama na drugoj, B strani, nije bio moj bluz, nego neka druga muzika.

I tako sam izgubio nešto što je bilo otkinuto od samog srca, ostalo je samo sećanje na muziku, ali nisam mogao čak ni da je otpevam ili odzviždim. Ponekad sam pomišljao da će mi otac možda posle izvesnog vremena vratiti ploču, iako bih je odbio sa gnušanjem, ili da ću je negde ipak pronaći, otvoriću neku ladicu i ukazaće se mali crni disk sa crvenom etiketom. Ali ništa od toga.

Bio sam već izobičajio da se u kupatilu penjem na klozetsku šolju i da buljim kroz prozorčić u kaleidoskop svetlarnika. Jednog dan kao da me je nešto gurnulo tamo. Čim sam se promolio kroz prozorčić, na hrpi đubreta u desnom uglu svetlarnika ugledao sam mali crni disk ali bez etikete, kiša beše učinila svoje. Pomislio sam odmah da pokušam pomoću udice za pecanje i najlon kanapa da je izvučem iz đubreta, što je bilo sasvim izvodljivo i da ustanovim da li je to, uopšte, moja singlica, ali brzo sam se predomislio i odustao. Priča je bila završena. Ta ploča mi više nije značila ništa. Želeo sam da zaboravim čitav taj događaj ali i tu muziku koja me je sada samo podsećala na sve to.

Jedno veče, kroz odškrinuta vrata od devojačke sobice, opet sam video oca kako naslonjen na stočić briše suze. Pomislio sam da se možda kaje, da je shvatio svoju zabludu i da oseća grižu savesti zbog nepravde koju mi je učinio, pogotovo zbog toga što su se u to vreme kod mene, koji sam bio u žaru puberteta, počeli primećivati simptomi jedne teške duševne bolesti koja će me uskoro sasvim rasturiti. Ali opet, kao i uvek, radilo se o nečem sasvim drugom.

Nije prošlo ni tri-četiri meseca od tog događaja sa pločom, a jednog prolećnog jutra, u naš stan u Pavlovoj ulici, banula su dva čoveka u belim košuljama sa zavrnutim rukavima i naredila ocu da spakuje nešto malo stvari i da pođe sa njima. Stajao sam još bunovan u pižami u mračnom predsoblju gde je škripao parket pod koracima dva dobro uhranjena bilmeza i prisustvovao neverovatnoj operskoj sceni u kojoj je mama vrištala i molila za milost. Ali sa udbašima nije bilo šale. Rekli su da ne znaju o čemu se tačno radi, da je otac, najverovatnije, osumnjičen zbog krađe nekakvog alata u pozorištu gde je bio zaposlen kao rekviziter. Sa prozora svoje sobe video sam još samo kako oca uvode u jednu "opel olimpiju" drap boje. Mama nije htela da ga pusti, držala ga je za ruke ali su je ona dvojica nekako odvojila, energično ali ne preterano grubo.

Na sudskom procesu koji je kratko trajao ispostavilo se pak da je otac davao poverljive informacije jednoj stranoj obaveštajnoj službi. Osuđen je na sedam godina strogog zatvora i odmah poslat u sirmijumski zatvor na izdržavanje kazne. Kakve je on tajne mogao znati, ni dan danas mi nije jasno, no, možda, ja nisam ni znao ko je, u stvari, moj otac. Ali najverovatnije, biće da je pričao pred nekim nekakve gluposti, bistrio je politiku i taj ga je prijavio, šta drugo? Iznad našeg stana, na drugom spratu stanovala su dva friško useljena oficira JNA, kapetan Banković i poručnik Branković sa kojima je otac ponekad razgovarao na hodniku a koji su, ne zadugo pošto je otac osuđen, počeli da nasrću na mamu iako behu oženjeni ljudi i očevi sitne dečice. Svake nedelje pre podne njih dvojica su kao zaljubljeni mačori-prosci upražnjavali zapevanje u duetu koje je potresno odjekivalo kroz svetlarnik. Kasnije sam saznao da se to pevanje zove jojkanje ili jojkačenje, tako nekako.

Posle godinu dana i koji mesec još, mama je dobila pismo od zatvorske uprave u kom je obaveštavaju da je njen muž R.K. naprasno umro. Ali u to vreme ja sam već bio sasvim uronjen u svoju pubertetsku epizodu, opsednut ludilom: ja više nisam bio ja, ja sam bio neko drugi, samom sebi stran i nepoznat, bar tako sam osećao iako je moj razum ostao netaknut. Ipak, navikao sam se nekako na to i nisam izgubio kontakt sa realnošču. Išao sam redovno u školu, družio se sa vršnjacima, naučio sam da se snalazim iako mi se stalno činilo kao da sanjam. No, to mi je možda i pomoglo da sve te nevolje nekako prebrodim kombinujući plivanje i ronjenje. Sve je to bio samo san u koji sam se sklonio. Na oca sam savim zaboravio. Tek kada sam posle nekoliko godina izronio kao cvet iz morskih dubina, dočekala me je senka crnog sunčanog diska sa etiketom preko čitavog neba, koja me i dan danas lepo muči, krpeći stalno rečenicu u kojoj su sve reči iste a, zapravo, braneći me od ...? Itd. i tra la la...

"Severni bunker", broj 11, jul 2003.