Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (46)

 

Izbrijana starost

 

ImageZa mene, koji sam do juče živeo u uverenju da imam jaku i bujnu kosu s mističnim moćima poput Samsona, pojava prvih sedih vlasi u zulufima izazvala je, ne strah već - gađenje. Biti star u 21. veku! Pa to je, u najmanju ruku, odvratno. Sama pomisao na to da će me Starost uskoro strogo upitati - Gde ti je bila Mladost? - izaziva mučninu.

 

Odrastao sam uz oca sportistu, kome sam u jednom romanu nadenuo nadimak Banatski tigar. Njegovi mišići, naročito bicepsi - bili su poput Popajevih kad se najede spanaća, a ramena i grudni koš široki poput onih koje ima Džoni Bravo. Zdravlje se podrazumevalo, a strah od starosti je bila nepoznanica i često predmet sprdnje. Onda, kako je vreme prolazilo, i moj otac je postajao bleda senka mlađeg i snažnijeg sebe. Porodična nesreća i zdravstvene nevolje od njega su načinile mršavog čiču koji se sebično plaši starosti i umiranja.

 

Davno, toliko davno da se više ne sećam šta me je to - da upotrebim lep starinski izraz - inspirisalo, napisao sam pesmu Ja sam mrtva žena. "Ja sam mrtva žena / i zaista nema potrebe / da čekaš u redu za kupanje: / smrt je voda koju bojim. / Eliot je svoj život / izmerio kafenim kašičicama, / meni su još juče / popili pamet, / a mog čoveka koji se / plašio mesa / pojeli su sopstveni / gladni snovi." Izmeriti život kafenim kašičicama? Pa zar to ne znači da se živi na kašičicu, odmereno, natenane? Da li snovi, strepnje, želje, naročito one neostvarne i jurcanje za njima, čine život uzbudljivijim, samim tim zanimljivijim i opasnijim pa, ako hoćete, i kraćim? Da li sam to želeo da kažem ovim stihovima?

 

A šta li sam tek pesmom Bila je zgodno devojče hteo da kažem, teško je reći: "Bila je zgodno devojče / ova debela trudna žena / s krevetskim čaršavom / među prstima / i teškim grudima / na ivici postelje. / Već silno zapahnjuje mirisom / da pre bi se reklo / kako je sav oplođen i / vazduh mlitavi oko nje. / Tako, po krevetu razlivena, / uči da pleše tango / i uživa opijum, / a trbuh joj Magarica / natovaren svetim moštima. / Sečem kao jatagan, / gledaj me, ženo. / Miševi po tavanu / merkaju spremljenu kolevku, / a ovo je ipak / moja najveća briga: / Nemoj da rodiš mog oca." Da li sam se uplašio saznanja da je i moj otac smrtan? Da li sam se, posmatrajući ga kako stari, uplašio smrti? U trećoj pesmi iz nikada objavljene zbirke pesama (naslovljenog istovetnog kao i moj roman - Kuvarove kletve i druge gadosti), oca sam nazvao Kron što proždire svoju decu. Stareći i umirući, naši očevi nas, zapravo, jedu. Sa njima nestaju i najbolji delovi naših tela koje su nam otkinuli, odgrizili, odsekli. Smrt očeva je smrt sinova koji postaju očevi koji će jesti svoju decu kao što su radili i ovi pre njih, i ovi pre njih, i ovi pre njih...

 

Jedna digresija: Kad je državana televizija 1980. godine objavila vest da je umro Josip Broz, moj tata, čovek u punoj snazi, u godinama koliko sad imam ja, rekao je besno kroz suze: "Pa što nije umrla ona baba Ljubinka, ima stotinu godina! Valjda je red prvo bio na nju pa na našeg druga Tita?!" Otac je, kanda, oduvek prezirao smrt i starost.

 

Ne verujem u starost. U to me je, pre svih, uverila očeva mladost koja mi je još uvek pred očima. U to me uverava i popularna kultura uz koju sam odrastao. Dve rokenrol pesme sam, prosto rečeno, obožavao. "Mora da je strašna gnjavaža u životu / Mora da je grozna gnjavaža u životu / Mora da je jeziva gnjavaža u životu / Doživjeti stotu, doživjeti stotu..." "Bijelo dugme" se 1980. godine sprdalo sa onima koji bi da žive stotinu godina. "Moj kofer skidaj, idite samo..." Bregović i Bebek poručuju svima onima što bi da žive poput Metuzalema: "Nema frke, ko baš želi da uči jogu, kamasutru, zen, neka čuva nerve, kosu, zube, ten, ali, burazeri, ja vam nisam baš za to." Dabome. Rokenrol je sve samo ne zdrav život i jabuka na dan. Prva asocijacija na osamdesete su plastika, veštačke boje i ukusi, polivinil, skaj, sintetika... ali i panični strah od AIDS-a, holestorola, infarkta, šloga... U modu ulaze aerobik, džoging, bilderi, teretane... Mišićava muška tela, preplanule plavuše zategutih zadnjica, večno nasmejane porodice iz američkih predgrađa. Presija reklamnih ponuda za kupovinu preparata za jačanje kose, beljenje zuba, zatezanje kože, uvećanje grudi, uklanjanje maljavosti, smanjenje kilaže, eliminaciju znoja i zadaha...

 

"Doživjeti stotu" je prava pesma za mene, iako je nisam čuo sto godina! Verovatno više nije politički korektna. Ako je osamdesetih to bila moda, sada je imperativ - gotovo krivično delo ako se oglušiš o zahtev da se živi zdravo i živi večno, na zemlji - ne u rajskim vrtovima.

 

Druga sprdačina od pesme je mnogo duhovitija: "Već je post'o sasvim star / Organizam stek'o kvar / A nije znao šta je prava stvar / Od rada se ubio / Zube je pogubio / Ali žene nije ljubio." A onda, kao grom iz vedra neba, usledi legendarni savet starkeljama: "Kupio je Gerovital / Popio je ceo litar / Ali ipak nije post'o hitar." Eto, već tada, 1978. godine, braća Vranešević i njihova "Laboratorija zvuka" posumnjali su da laži farmakodiktatora ne vrede pišljiva boba i da jedini spas od starosti leži u ovome: "Ljubite bez razlike / Supruge i svastike / Udovice, razvedene / Mlade cure, zrele žene / Dok vam je još vreme..."

 

Iako su Bosanci iz prethodne hit-pesme tvrdili da ko nije ljubio Bosanca nije zapravo ni ljubio, dekadentni Vojvođani su u mantri "dok vam je još vreme" ukazali na srž - muškog, mačo - problema: strah od starosti je strah od onemoćalosti, strah od toga da neće moći da ti se digne na sve, baš na sve, što živi i diše!

 

I upravo na ovom mestu dolazimo do glavne misli ovog teksta: pojava sedih vlasi u kosi preneće se i na ostale maljave delove tela. To je moj najveći strah! Strah da ću završiti na operacionom stolu poput svog oca kome su odstranili prostatu! Da ću poput kosmatih momaka iz novodadske grupe "Griva" žalosno konstatovati da sam: "Nekad [...] mogao triput na dan! / Nekad sam mogao često..." Jedan oblik orgazma nazvan je Le petite mort, malom smrti - a to je onaj jedinstveni slučaj kada se ljubavnik onesvesti na vrhuncu užitka. To je jedina smrt koju priznajem i volim! Šta da se radi, umreti se mora, ali zato se, u inat starosti, sede vlasi i sede stidne dlake mogu jednostavno ukloniti mašinicom i brijačem. To je jedini lek, to je najbolja kura, to je najopravdaniji hirurško-estetski zahvat! Ništa proteze i vijagre. Zbogom starosti, najgora bolesti! Ćelav sam, pa šta?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement