Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Bernard Maklaverti

 

FILM OD PESME

 

"Bye-Child" (petnaestominutni kratki film) koji je napisao i režirao Bernard Maklaverti, po pesmi istog naziva Šejmusa Hinija.

 

ImageProbudio sam se rano, stegnutih šaka i zuba. Beli zglavci, beli zubi. Razlog za ukočenost bila je činjenica da ću režirati kratki film koji sam prethodno napisao. A nisam znao kako.

 

Jedna od mojih najčešćih noćnih mora jesu pismeni ispiti za koje se nisam spremao. Ova mora trebalo je uskoro da postane stvarnost. Pred publikom koju će činiti otprilike četrdeset odraslih ljudi, profesionalaca. Prethodno sam završio vikend-kurs "Režiranje za jednu kameru" - to je bilo dobro - ali dobro onoliko koliko su od koristi škrabotine na zidovima javnih toaleta dečku koji je krenuo u pohod na gubljenje nevinosti.

 

Najkorisnija stvar koju sam na tom kursu naučio bila je važnost pripreme. A moja priprema bila je moja strip tabla. Crtao sam vrlo pedantno - toliko da sam hvatao sebe kako uludo trošim vreme nastojeći da ih nacrtam najbolje što mogu - senčio sam, bojio ih kao dete. Ali, kada se jednom nađem na setu i nastane problem, uvek ću moći da se vratim svom stripu - pokažem na crtež - evo vam scena, to hoću.

 

Ceo projekat osmišljen je nekoliko godina ranije, dok sam jednom prilikom govorio pred publikom o jednoj pesmi koju je Šejmus Hini nazvao "Bye-Child" i o tome kako se ona kao crv umigoljila u neke od mojih proznih dela. Nakon razgovora, jedan mladić, Endrju Boner, mi je prišao i rekao da misli da bi ta pesma mogla biti dobar kratak film i još me pitao da li bih bio zainteresovan da ga napišem pošto je on svakako zainteresovan da ga producira.
"Šta si do sada napravio?"
"Ništa."
Odlično.
"Ako je tako, hoću da ga režiram."

 

Već sam bio napisao scenarija za dva dugometražna filma ("Cal" i "Lamb") i neko vreme sam proveo na snimanjima, ali nisam znao apsolutno ništa o tome kako da slike prebacim "u limenku". Endrju je rekao da je moje jedino da se staram o glumi - i angažujem dobrog kamermana i dobrog prvog AD-a.
"Šta je prvi AD?"
Rekao mi je. Očigledno je znao više nego što je želeo da otkrije.

 

I tako, napisao sam scenario, smešten u zabačeni deo Severne Irske, početkom sedamdesetih, i ispričao priču o nekoliko dečaka koji igraju žmurke i njihovom strašnom otkriću mračne tajne jedne od porodica - i priču o tome kako se razorne posledice zlostavljanja mogu prenositi s generacije na generaciju ma kakve tehnološke novotarije čovečanstvo izumevalo. Zatim smo konkurisali za sredstva, i dobili ih, od Skotiš skrina i Severnoirske filmske komisije. Ostatak novca stigao je od jedne od Creative Scotland nagrada Škotskog umetničkog saveta koju je scenario dobio.

 

Poslali smo scenario glumici koja je bila naš prvi izbor, Suzan Linč (ja sam pre toga već sarađivao s njenim bratom Džonom koji je igrao glavnu ulogu u filmu "Cal"). Suzan je rekla da bi joj bilo veliko zadovoljstvo. I bila je apsolutno genijalna - predivna za saradnju.

 

Pronašli smo lokaciju u Irskoj - prosto smo nabasali na nju u blizini Antrima - pravu trošnu seosku kuću iz scenarija. Prišli smo kući obazrivo, očekujući da nas napadnu psi. Tišina. Pogledali smo kroz prozore i videli da je kuća prazna. Arhitekta kao da je video moju strip tablu - sve crteže, čak i šporet u kuhinji i prozor koji gleda na neurednu baštu. Kuća je napuštena samo dve nedelje pre toga. Ništa na njoj nije menjano 40 godina - tako da je odgovarala našem periodu - kraj šezdesetih, rane sedamdesete. Kasnije smo saznali da farma ubrzo treba da bude prodata i da će novi vlasnik kuću srušiti. Mogli smo da radimo s njom šta nam je volja.

 

Snimanje je trebalo da traje šest dana. Bili smo blagosloveni dobrom glumačkom ekipom i dobrim junskim vremenom. Direktor fotografije je bio Oliver Čizman, a prvi AD Amanda Blek. Oboje su znali da sam početnik - štaviše, konstantno su mi na to ukazivali.

 

Često su me pitali kako se osećam i kako mi se čini. Umesto odgovora ispričao sam stari vic o detetu koje je prvi dan u školi. Glavni siledžija ga zgrabi, sedne mu na grudi, udara ga po licu i viče: "Je l' ti dosta? Je l' ti dosta?" - a klinac plačnim glasom vikne: "Ne znam - ovo mi je prva tuča". Tako i ja nisam znao šta da očekujem. Nisam znao s čim da poredim.

 

Zatražio sam savet od prijateljice koja je bila režiser. Rekla je: "Donosi odluke - nema veze da li su dobre ili pogrešne. Samo ih donosi." To me je podsetilo na jednog čoveka koji je rekao: "Kada naiđeš na račvanje na putu - skreni." Ali razumeo sam svoju prijateljicu. Prvog jutra snimanja imali smo scenu u crkvi i kostimografi su oblačili Suzan da pođe na misu. Paradirala je s maramom na glavi. "Previše mi je kao kraljica na trkačkim susretima", rekao sam. "Gde je ona odvratna pletena roze beretka?" Isprobali su joj tu groznu kapu. "Savršeno", rekao sam i izašao. Tako se donose odluke.

 

Čitav novi set odluka treba doneti nakon što se snimanje završi. Napravio si neke greške. Nemaš snimke ovoga ili onoga. Pa onda počneš da praviš film ispočetka. Bilo mi je drago što je Bert Ils, naš urednik, tamo. Njegovo nenametljivo, uviđavno učestvovanje u postprodukciji bilo je najlepša moguća pomoć. Jednog ponedeljka ujutro, došao je sav uzbuđen i rekao: "Kopao sam u bašti u nedelju i setio sam se boljeg mesta za taj zvuk". Danas (juna 2011) on više nije sa nama, budući da je nedavno umro. Velika tuga. Tokom postprodukcije sarađivali smo blisko i intenzivno, i nikada ga neću zaboraviti.

 

Zvuči kao kliše, ali film jeste timska stvar. Ne mogu da se setim ko je to uporedio pravljenje filma sa građenjem srednjovekovne katedrale - krajnji rezultat je akumulacija arhitekata, zidara, rezbara, bojenog stakla, itd., ali metafora je odgovarajuća. Ideja Endrjua Bonera, moj scenario, uređivački rad Berta Ila na fotografijama Olivera Čizmana, muzika Edija Makgvajera, zvuk Džona Kobana. I ja sam im toliko zahvalan. Ako priča ne uspe, kriv sam ja. Imaćemo barem novi koncept - minijaturnu katedralu.

 

Ali, ima indicija da je uspelo. Nominacija za nagradu BAFTA u kategoriji Najbolji kratki film i nagrada "Najbolji novi režiser" za Škotsku BAFTU su dve fantastične stvari. Jedina nagrada za koju sam ja mislio da bih mogao konkurisati, sada kad se bližim sedamdesetoj, bila je "Najstariji debitant".

 

Prevela s engleskog: Tanja Brkljač

 

Bernard Maklaverti je irski pisac. Rođen je u Belfastu, 1942. godine. Objavio je romane Cal, Lamb i Grace Notes, koji se našao u najužem izboru za nagradu Buker 1997. godine. Autor je pet vrlo popularnih zbirki kratkih priča, od kojih je poslednja Matters of Life & Death. Sam je adaptirao svoja dela i pisao njihove različite verzije za druge medije, pretvarao ih u radio i televizijske drame i scenarije. 1984. adaptirao je tekst romana Cal u scenario za film, u kojem su glavne uloge igrali Helen Miren i Džon Linč, a muziku komponovao Mark Nofler. U filmskoj verziji njegovog romana Lamb, koji je takođe sam adaptirao, igrao je Lijam Nison, a saundtrek potpisao Van Morison. Trenutno živi u Glazgovu, u Škotskoj.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement