|
Kratka istorija kikindskog rokenrola u dva dela
Mali krug (1)
 Rokenrol u Kikindi? U malom, paorskom kraju? Zvuči
šašavo, ali veoma istinito. Sviralo se ovde u isto vreme kad i u
velikim gradovima. I još se svira. Doduše retko. Da Kikinda nije
poslednja rupa na svirali u muzičkom životu, ne govori samo podatak da
je u našem gradu izlazio prvi muzički časopis u Srba "Gudalo" već i da
se u Kikindi svirao, slušao i igrao rokenrol već krajem pedesetih
godina XX veka, baš kad i u velikim gradovima Jugoslavije, Beogradu i
Zagrebu, ali i u Londonu, Njujorku ili Los Anđelesu. Slobodan Vujin je
u Kikindu doneo ne samo prvu vaterpolo loptu, već je i 1958. godine iz
Italije, iz Trsta, doneo longplej i sing-ploče Little Richarda, Billa
Haleya, Little Eve, Peta Bunna, Tommyja Steela… Rokenrol je počeo od
ljudi koji su prvi doneli ploče, koji su ručno pravili gitare i
pojačala (ako već nisu svirali na starim "Kosmaj" radio-aparatima).
Iskreno i spontano: Mesta gde se prvi put čuo rokenrol u
Kikindi su igranke organizovane u "Mikinici", Domu JNA i "Partizanu".
Kasnije su igranke bile organizovane i u salama mesnih zajednica.
"Mikinca", kako se popularno zvao Dom zanatlija, bio je prvi, pravi
hram rokenrola u Kikindi. Svoja umeća su pred radničkom omladinom
pokazivali Sava Adamov, prvi električni gitarista, Pišta Međeši,
trubač, Đula Mesaroš, bubnjar, Flajs, saksofonista, a pevao je Žika
Šoklovački... U "Partizanu" je druga ekipa širila novu modu i zvuk:
Dušan Tornjanski Cuki je pevao, Brane Simić i Vlada Kovačević su
svirali trubu i trombon, Mile Karastanković i Šlezinger klavir, Vujin
kontrabas, Mold Laci bubnjeve...
Bilo je to vreme kada voleti rok, svirati ga, slušati, ili pratiti
rok modu i nije bilo tako jednostavno. Sredina pedesetih je vreme kada
je ondašnja omladina videla da se i na Zapadu nešto dešava. Nakon
torture sovjetskih filmova, pravi šok izazvala je bioskopska predstava
kultnog filma "Bal na vodi". Onda je prvi put viđen film u boji, pun
glamura i, doduše, džez i sving muzike. Potom je došao i rok.
Brzi, moderni ritmovi privukili su i novu publiku, uglavnom iz dve
velike škole: Gimnazije i škole za vaspitače i, za kratko vreme,
igranke u "Partizanu" postale su pravo mesto za zabavu kikindske
omladine. Cuki Tornjanski se seća da je orkestar "Mladost" prvi u
Jugoslaviji svirao "Dajanu" od Paula Anke, a sa kompozicijom "Adam i
Eva" od istog autora, orkestar je na igranci 8. marta 1961. godine
devojkama čestitao Dan žena uz opštu vrisku i ciku.
Međutim, pravoverni komunisti nisu blagonaklono gledali na ove
novotarije sa Zapada. Početkom šezdesetih milicija nije dozvoljavala da
se na igrankama igra rokenrol, čak su u nekim slučajevima išli toliko
daleko da su momcima od popularnih frula pantalona veštim potezima
makaza pravili bermude. Isto se dešavalo i kada su sedamdesetih u modu
ušle zvoncare, koje su, kada su bili izuzetno raspoloženi, čuvari reda
i gradski silosi cepali po šavovima, ili kada su šišali "čupavce".
Usred dana, 1967. godine, u centru grada, ispred Vojvođanske banke,
milicija je javno ošišala Stevana Vojvodića Stiva i Branka Miloševa,
gitaristu i pevača "Svađalica". Boža Šević, znan i kao Boža Šiz, kaže
da su miliciji i profesorima u školama doskakali tako što su pozadi
kosu šišali, a napred, šiške, puštali, kao Bitlsi. Zanimljivo je
svedočenje Matije Gajina, gitariste i pevača "Svetaca". Pošto su džabe
svirali u Mašinsko-tehničkoj školi, koju su pohađali, Gajin i Antal
Sabo, basista, imali su pravo da nose dužu kosu od ostalih učenika.
 Bitka bendova: Nakon početaka, 60, 61. i 62.
godine, doba nevinosti, sponatnosti, naivnosti i iskrenosti, rokenrol,
sredinom šezdesetih, polako počinje da biva profesija. Prvu, pravu
kikindsku rok grupu osnovali su krajem 1963. godine Miloš Iličin Ćilim,
Emil Saks, Laci Moldvai i Stanimir Strajinić Cane. Grupi su dali ime
prema svojim početnim imenima – MELS. Emil Saks, koji danas živi i radi
u Novom Sadu, svirao je solo gitaru, Ćilim, koji danas živi u
Zrenjaninu i svira u tamburaškom orkestru, ritam gitaru, basista je bio
Laci Moldvai, dok je Cane svirao bubnjeve. Laci i Cane, nažalost, više
nisu živi. Ranih šezdesetih, engleska grupa Shadows, čija je muzika
bila pročišćena, puna ritma, savršeno kontrolisana i koju je svako
mogao da sluša, bila je najvažnija grupa u početnom razvoju
jugoslovenskog rokenrola. Tako je i kikindski MELS najčešće, na
igrankama u "Mikinici", svirao pesme Shadowsa. Sve dok u grupu nije, u
leto 1964. godine, došao Stevan Vojvodić Stiv, MELS je svirao
instrumentalnu muziku. Stiv i njegov stariji brat Mirko učestvovali su
na audiciji za pevača koju je te godine organizovao MELS u bašti Doma
JNA, sa sopstvenom kompozicijom "Dance with me". Orkestar Mirka nije
preterano interesovao, ali Stevu Vojvodića jeste. Sledeće, 1965.
godine, MELS je zbog čestih svađa promenuo ime u "Svađalice".
Iste godine u Kikindi je oformljen još jedan sastav "električara".
Kada je prvi put čuo sing-ploču Beatlesa "She loves you", koju mu je
donela sestra iz Nemačke, Matija Gajin je čvrsto odlučio da svira
rokenrol. Matija i njegovi drugari iz škole, Jovan Buter i Antal Sabo,
osnovali su sastav "Plameni". Svirali su, naravno, Shadowse, nastupili
su jednom u Nakovu, a zatim se pojačali i promenili ime. Postali su
"Sveci". Matija Gajin je svirao solo gitaru, Antal Sabo bas, Vojislav
Sivčev ritam gitaru, Vladimir Spremo je bio vokal, a Jovan Buter
bubnjar. Rokenrol u Kikindi, u drugoj polovini šezdesetih, obeležili su
"Sveci" i "Svađalice". Njihove igranke, muzika i rivalitet.
 Pomno su se preslušavale ploče i hit pesme Radio
Luksemburga, skidale melodije i tekstovi, vredno se vežbalo, nabavljala
se oprema."Svađalice" su najčešće svirale na igrankama u Domu JNA, a
"Sveci" u "Mikinici". "Svađalice" su na repertoaru imale uglavnom
mirnije pesme a la Shadows i Beatles, dok su "Sveci" bili rok bend u
pravom smislu. Svirali su pesme Troggsa, Rolling Stonsa, Animalsa... Na
njihovim nastupima, priseća se Matija Gajin, publika se valjala, cepala
košulje, a prvi put u Kikindi je viđen i urnebesan nastup Vlade Sprema,
prvobitnog pevača "Svetaca", koji je u zanosu padao i bacao se po bini.
Rivalitet između "Svađalica" i "Svetaca" dostigao je vrhunac kada je
krajem šezdesetih organizovan muzički duel dve grupe na svirci u
Pozorištu. Svirali su po deset pesama, a publika je glasala koja je
grupa bolja. Pobedile su "Svađalice" za dvadesetak glasova, a kao
nagradu dobile - tortu. Atmosfera je bila usijana, publika je
gromoglasno navijala lupajući o šerpe, lonce i poklopce. Matija kaže da
su "Svađalice" pobedile samo zbog Branka Miloševa, koji je pesme
Beatlesa pevao kao od šale, a bio je i lep i veoma atraktivan za
devojke.
Grupa "Svađalice" raspala se krajem 1968. godine, nakon
što su u JNA otišli Saks i Ćilim. Uglavnom, odlasci u vojsku često su
bili glavni ometajući faktor za normalan rad grupa. Kada je Vladimir
Spremo 1969. godine otišao u vojsku, "Sveci" su tražili novog pevača.
Pokušali su sa Vericom Mesaroš, ali je mikrofon uzeo Matija, a novi
gitarista grupe postao je Marijan Leši. Grupi se priključio i već
iskusan muzičar i nastavnik u muzičkoj školi, Vladimir Kovačević, koji
je nekoliko godina, nakon odlaska iz orkestra "Mladost", svirao u
Zrenjaninu. Ova postava "Svetaca", Matija Gajin - vokal, Marijan Leši -
gitara, Antal Sabo - bas, Jovan Buter - bubnjevi, Aleksandar Karadžin -
klavijature i Vladimir Kovačević - truba i trombon, bila je i najbolja
tokom postojanja grupe.
Osnivač "Svetaca" Matija Gajin je pre odlaska u JNA, krajem 1970.
godine poslednji put pevao i svirao sa svojim orkestrom. "Sveci" su
svirali u sali Narodnog pozorišta, a umesto Antala Saboa, bas je svirao
Miloš Iličin Ćilim, nekadašnji basista rivalske grupe "Svađalice". Tako
je završeno jedno poglavlje kikindskog rokenrola.
 Gitare i gramofoni: Tokom šezdesetih nije se nimalo
insistiralo na sopstvenim kompozicijama. Publika je bila gladna stranih
hitova, jer sem na igrankama i gitarijadama nije imala priliku da ih
čuje. Ploče su se nabavljale u inostranstvu ili se slušao radio. I
pored toga, mnogi muzičari su pokušavali da "prave" sopstvene "stvari".
Sopstvene kompozicije, ali po uzoru na svetske idole, prvi su stvarali
početkom šezdesetih "Šampioni" iz Mokrina, zatim, skoro deset godina
kasnije, "Atomi" iz Banatskog Velikog Sela. Situacija se sredinom
sedamdesetih popravila u korist autora. Mnoge grupe imale su i svirale
sopstvene komozicije. Pesme su uglavnom bile ljubavne, ali su se bavile
i problemom komunikacije, ređale iskustva, opisivale svakodnevicu ili
maštanja. U početku veoma stidljivo, a kasnije uz puno poštovanje
publike koja je vremenom autorske pesme zavolela, iako nikada i nigde
nisu objavljivane, te pesme su ostale mali kikindski hitovi, kojih se
rado sećamo. Bila je to nova, prava prekratnica u razvoju kikindskog
rokenrola.
Kako mnogi kažu, prvi bend u Kikindi koji je svirao sopstvene
kompozicije, sredinom sedamdesetih, bila je grupa "Os digiti" Paje
Borovca, pevača i gitariste, Zorana Savuljeskua basiste i Vlade
Grahovca, bubnjara. Sa pesmom Zizija Kovačevića "Savet", grupa "Mars"
je 1976. godine ušla u finale popularne melenačke gitarijade. Istu
pesmu je svirao i sledeći Zizijev bend - "Zvučni zid". Na gitarijadi u
Zmajevu, decembra 1980. godine, "Zvučni zid" je osvojio prvu nagradu
publike i drugu nagradu žirija. Pored "Saveta", svirali su i "Pesmu o
Titu" i pesmu o tada aktuelnom ubistvu Johna Lennona. Sve tri pesme su
bile balade, a Zizi se seća da su, u trenutku kada su svirali "Pesmu o
Titu", mnogi u publici plakali.
Grupa "Griz i jaja" je nastala od benda "Magla", početkom 1980.
godine. U grupi su Voja Kosić i Feri Sabo svirali gitare, Miša Grbić
bas, Vlada Grahovac bubnjeve, a prateće vokale su pevale Mirna
Radovanović i Vera Žilinski. Na gitarijadi koju je u "Mikinici"
organizovao SIZ za kulturu, "Griz i jaja" su pobedili sa hit pesmom
Miše Grbića "Grizi jaja". Kao nagrada, grupi je obećano da će snimiti
ploču, međutim, to se nikada nije dogodilo. Najveći hit grupe "Yeti"
bila je pesma "Ona ima love". Muziku je komponovao Andrija Šajn Joca, a
tekst je napisao Đura Njagrić. Mokrinska grupa "Krin" je od 1974. do
1978. godine nastupala u najboljoj postavi: Žarko Novakov Žakalj je
pevao, Žika Kulauzov i Miloš Čobanov Čoka su svirali gitare, Milorad
Gavrilov Debeli klavijature, Mile Kulauzov bas gitaru i Cvetko Reljin
Lalica bubnjeve. Žakalj, Žika, Čoka i Lala su 1978. godine u
novosadskom "Studiju M" snimili dve kompozicije grupe "Krin" -
"Dunavski kej" i "Mokrin", koja je imala ubitačan refren: "... rokenrol
tuku na njivi..."
Kada su u gradu počele da se otvaraju prve diskoteke, publika željna
provoda polako je počela da okreće leđa živoj svirci i sluša hitove
koje su puštali Stiv Vojvodić, Arči i braća Grabić. Rok bendova u
Kikindi je, i pored toga, bilo ("Far", "Mars", "Živi zid" "Bonton",
"Formula I"...). Tako je, na primer, 1977. godine, na koncertu u
"Partizanu", grupa "Bonton" (Zoran Milešević - gitara i vokal, Saša
Timofejev - bas, Mika Gurzulov - klavijature i Marjan Pete - bubnjevi)
nastupala uživo, a legendarni disk džokej Arči je u pauzama svirke
puštao ploče. Zabava je, prema rečima Timofejeva, trajala od 5 popodne
do 11 sati uveče. "Bonton" je imao svega sedam uvežbanih pesama, od
čega dve sopstvene kompozicije, koje je te večeri "izvrteo" više puta.
 Akustičari iz "parkića": Ko god je počinjao i učio da svira,
prvo je koristio akustičnu gitaru. Najpre zbog cene, a zatim zbog toga
što se akustična gitara idealno uklapala u ondašnji radnoakcijaški
milje. Nemojmo zaboraviti pevačko zabavljačku tradiciju u "parkiću"
sedamdesetih godina. Sedamdesete su bile idealne za nastanak prvih
akustičarskih bendova.
Maja 1974. godine osnovana je grupa "Maj". Šandor Melank i Radica
Petrović su svirali gitare, Zoran Banković bas, a bubnjeve Siniša
Aleksić Lupus. Sa grupom su pevale četiri devojke: Dobrila Živić, Tanja
Novaković i sestre Snežana i Vesna Zorić. Nastanak grupe bio vezan za
period kada su njeni članovi provodili večeri muzicirajući u parku.
Ipak, "Maj" je imao i "električnu", mušku varijantu pojačanu
klavijaturistom Dušanom Radakom Njonjom, bubnjarima Bucom Nikolićem i
Lalicom (jer je Lupus već počeo da studira u Beogradu) i gitaristima
Slobodanom Vujinom Guletom i Stevanom Vojvodićem. Grupa je trajala
godinu dana, a razišla se kada su članovi otišli u Beograd na fakultet.
Članovi grupe "Far", Voja Kosić i Miša Grbić, takođe su imali
"akustičarski projekt" koji se zvao "Ambrozija". Sa njima su nastupale
sestre Dragica i Mira Jarić, a u novosadskom "Studiju M", 1978. godine,
snimili su pesmu "Balada o prolaznosti". Reči ove balade je napisao
Arsen Dedić, a Miša i Voja muziku.
Krajem sedamdesetih u mađarskom domu i u Velikim Livadama nastupala
je akustičarska grupa "Ave Maria", koja se oslanjala na coutry &
blues muziku. U grupi su svirali: Laslo Santo Laci - saksofon,
Aleksandar Timofejev - kontrabas, Joca Šajn i Slobodan Živanović Bob -
gitare i Zoli Tot - klavir.
Drugi talas akustučara u Kikindi, dogodio se već početkom
osamdesetih. Prvi, veliki koncert, akustičari su imali u sali mađarskog
doma, a zatim, još bolje organizovan, u Narodnom pozorištu, maja 1983.
godine. Tada su nastupili "Nesalomivi", osmočlana grupa nastala 1982.
godine: Zorica Bešlin - klavir i vokal, Jasna Kenžević - vokal, Mirjana
Damjanović - flauta i vokal, Goran Bjelanović Praki, Karči i Dragan
Grbić Aligator - gitare i vokali, Goran Tepavac Krele - bas i Milan
Cvetičanin Meca - bubanj. Osim nekoliko svojih pesama, "Nesalomivi" su
svirali kompozicije Boba Dylana, Joan Baez i grupa Crosby, Still, Nesh
& Young, Pink Floyd i The Band. Na koncertu u pozorištu nastupili
su i Radica Petrović kao solista, duo koji se zvao "Nalog za hapšenje"
(Đurica Grastić - gitara i Đoka Poznanović - usna harmonika), Vlada
Srdić i kantri grupa "Pony express".
Grupa "Pony Express" je osnovana početkom osamdesetih i uspešno je
nastupala na festivalima kanti i blue&grass muzike. U "Pony
expressu" Radica Petrović je svirao gitaru i bendžo, Laslo Santo Laci
gitaru, mandolinu i bendžo, Slobodan Živanović Bob gitaru i bendžo,
Dušan Milosavljević Džulijus gitaru, Janoš Borbelj Eči violinu, Tibi
Labadi bas gitaru i Geza Balaž Gari kontrabas. "Pony express" je
osvojio drugo mesto na Međunarodnom County festivalu u Mariboru.
Neki kikindski akustičari (Praki, Bob, Laci, Tibi, Meca i Jasna
Knežević) sarađivali su sa pozorištem i Šanjijem Kelemanom; komponovali
su i izvodili pozorišnu muziku i učestvovali u predstavama. Jasna
Knežević, Goran Bjelanović Praki i Dragan Grbić su kao akustičarski
trio nastupili u Rijeci novembra 1985. godine prilikom uzvratne posete
Kikinđana u organizaciji Domova omladine Rijeke i Kikinde.
"Parkić" je nestao nakon rekonstrukcije glavne ulice i izgradnje trga 1982. godine.
nastaviće se...
Autor: Vladislav Vujin
(U tekstu je spomenut samo mali broj grupa i članova, tako da molim
čitaoce-rokere, koji se ovde "nisu našli", sačekaju "Mali krug", knjigu
o kikindskom rokenrolu)
|
