Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: O prvoj srpskoj učenoj slikarki

 

Katarina Ivanović u 21. veku

 

ImageVeć iz neobjašnjivo šturih enciklopedijskih jedinica posvećenih liku i delu Katarine Ivanović, mogu se naslutiti kontroverze koju prate ovu umetnicu kao usud kog nije mogla da se oslobodi ni za života ni nakon smrti, ali ponekad baš ono što je prećutano govori zvonkije i glasnije od kakvog neumerenog dranja i busanja u grudi. Ako se poslužimo samo najprominentnijim enciklopedijama, recimo nezamenljivom "Prosvetinom malom enciklopedijom", zbrzanom enciklopedijom "Britanika" na srpskom, pa i neizbežnom Wikipedijom, o Katarini Ivanović nećemo saznati više od podataka da je slikala portrete, istorijske kompozicije, žanr-slike i mrtve prirode. Ne zaslužuje li prva školovana srpska slikarka, ujedno i prva žena akademik u Srba i nacionalna heroina, da bude sveobuhvatnije, celishodnije i primerenije zastupljena u leksikografiji, pa samim tim i u svesti nacije za koju se iskreno borila?

 

Možda odgovor na ovu uopštenu dilemu leži u tome što je dvostruki život umetnice, onaj koji je vodila u samoći svog ateljea i onaj kojim je nesebično odgovarala na zahteve društva, podjednako pretrpeo žrtve. S jedne strane, Katarina Ivanović je kao žensko u neprikosnoveno muškom svetu morala da se izbori za mesto koje joj je - prema nesumnjivoj snazi talenta i uloženog truda - pripadalo, što je podrazumevalo žrtve kakve njene kolege nisu morale da podnose, a sa druge strane, biće da je, žrtvujući se za patriotske interese, ona svoje rodoljublje morala da dokazuje upornije, strastvenije, utemeljenije i odlučnije od onih koji su žnačaj i vrednosti ideja o Naciji i Otadžbini posisali sa majčinim mlekom, grejući se uz vatru pradedovskih ognjišta. Kombinujući ova dva života, Katarina Ivanović je bila, da se izrazimo plastično, raspolućena.

 

ImageLaički gledano, čini se da su njene ideje o vrhovnosti lepote potirale njene ideje o težnjama nacije. Portreti i mrtve prirode stajali su nasuprot njenom istorijskom slikarstvu. Različiti motivi su je rukovodili da se upusti u stvaranje jednog ili drugog. I danas bi njen izraženi osećaj za nacionalne teme stajao nasuprot usložnjenenom višenacionalnom identitetu. Uslovno rečeno: patriotizam nasuprot multikulturalizmu. Da li su mogle ove dve, naizgled suprotstavljene, opcije da se stope u samo jednu njenu ličnost, a da ona ne trpi i ne poklekne? Dvostruki život umetnika je, naprosto, nemoguć. Dvostruki život umetnika je večiti sukob između onoga što objedinjuje lepota umetničkog dela, stvaralačkog nagona i uzbuđenja i onoga što simbolizuje običnost, vulgarnost i ružnoća ljudskog života. I to što je Katarina Ivanović - nakon kratkotrajnog umetničkog uspeha koji ju je uzdigao do kulta nacionalne heroine - pala u zaborav nacije, kojoj je poklonila svoje najbolje umetničke godine, može se tumačiti napola osvetom mediokriteta kojima je ili smetalo sve ono što je postigla ili ih je bilo baš briga, a napola njenim duševnim zamorom.

 

Za jednu umetnicu, koja o svom narodu i naciji uči iz prepeva junačkih pesama, mitova i legendi, mora biti da je bio pravi šok kada je, s obzirom na to da je van matice slavljena kao nacionalna heroina, Beograd nije prepoznao kao nekoga ko je namerio da unese svežinu duvajući nove i drugačije vetrove u nacionalna jedra. Pojava Katarine Ivanović se nije uklapala u ono što se danas zove opštim procesom nacionalnog buđenja ("Mit o nacijama", Patrick Geary). Nesporno je da je svojim proučavanjem jezika, kulture i istorije ona spadala u red "probuđenih" intelektuaca, međutim, svoja iskustva nije mogla tek tako olako da prenese na širi plan, jer i ona, kao i svi slično "probuđeni" intelektualci izmišljaju narod koji proučavaju. Fascinacijama daleke prošlosti, starim svetom i srednjovekovnom državom, oni su stvarali naciju kakava u stvarnosti niti je postojala niti je mogla da postoji. Beograd u koji je kročila sredinom 19. veka je, sasvim sigurno, srušio sve njene predstave o nacionalnom identitetu. Beograd joj nije ukazao poverenje. I kome bi ulivala poverenje žena, uz to još i slikarka, koja ne poznaje nacionalni jezik i, povrh svega, dolazi iz zemlje koja je arhineprijatelj svemu onome što zagovaraju izumitelji tradicije srednjovekovne državnosti oličene u brkatim, mišićavim muškarcima koji oru puteve, hajducima u čijim rukama svaka puška biva ubojita i zlatnim kašikama kojima se služe naši, ali ne i njihovi kraljevi i dvorjani?

 

ImageKatarina Ivanović, kanda, za Beograd tog doba nije bila dovoljno "nacionalno probuđena i osvešćena" da bi se bavila slikanjem kompozicija kao što su Osvajanje Beograda 1806. Da je drugačije, zar bi se bavila portretisanjem trgovaca, a ne kraljeva, careva, voždova i kneževa?

 

Paradoksalno, Katarina Ivanović kao da nije bila potpuno svesna kakav rizik nosi činjenica da je mit o naciji nastao i hranjen zapravo van matice, i to u zemljama na koje matica nikada u istoriji nije polagala teritorijalno pravo. Ideja o nacionalnom jedinstvu i naciji nastajala je, najpre, u velikim trgovačkim centrima u kojima su živele porodice trgovaca nalik porodici Katarine Ivanović, ali i na granici, vojnoj krajini, naseljenom militantima, spremnim da - u zamenu za ono što bi smo danas nazvali visokim stepenom autonimije i građanskih sloboda - poginu za vernost tuđem kralju i caru. Matica se prema "probuđenim" intelektualcima "prečanima" odnosila najčešće sa prezirom. Ima izgleda nešto u stereotipu da su učeni, oni koji govore strane jezike, obučeni po poslednjoj modi, sa manirima uvežbanim u školama za dame i gospodu, drugačije tretirani s jedne, a potpuno drugačije s druge strane Dunava i Save. To je bio slučaj i sa Katarinom Ivanović, ali i sa mnogim drugim školovanim intelektualcima, koji su se drznuli da na izvoru naciona pričaju o stvarnim potrebama i težnjama nacije.

 

ImageČini se da bi Katarina Ivanović i danas bila dočekana u Beogradu isto onako kako je dočekana sredinom 1846. godine, ako ne i gore. Možda grešimo, ali s obzirom na to da se Srbija u 21. veku još uvek nacionalno "budi" i "zaokružuje svoje teritorije", delo Katarine Ivanović, da se sada iznebuha pojavi nekud iz sveta, bilo bi dočekano, s jedne strane, s oduševljenjem nacionalista, koji odavno ne predstavljaju "probuđenu intelektualnu silu", već retrogradnu sablazan koja se ne da upokojiti, a sa druge strane, "mondijalisti" i "nacional-nihilisti" bi njeno delo posmatrali u kontekstu narastanja nacionalističkog zla čije seme je posejano odavno, ali je izniklo krajem 20. veka i nastavilo da raste do danas, prouzrokovavši dovoljno nesreća za dva milenijuma unapred. Prosto rečeno, lik i angažman Katarine Ivanović u 21. veku bili bi ponovo pod znakom pitanja od onih koji se na ovaj ili na onaj način bave nacionalnim pitanjima.

 

U 21. veku, u to smo sigurni, dela Katarine Ivanović postižu isto ono što su postizala u 19. i 20. veku. Njena umetnička autentičnost i nesporan talenat jači od ćudi istorije, ideologija, politike i zahteva društva. Možda je dilema s početka ovog članka neopravdana? Kada se iz njene biografije izbrišu svi slojevi i nanosi vanumetničke prirode, zaista ostaje neideologizovana činjenica da je slikala portrete, mrtve prirode, žanr i istorijske kompozicije, uz nedvojbenu ocenu da su "neke njene slike su među najboljim primerima srpskog klasicizma, poput Portreta knjeginje Perside Karađorđević, Autoportreta i Korpe s grožđem". Ipak, svest o bezvremenosti dela Katarine Ivanović mora biti stalno i uporno ponavljana, kao i ukazivanje na plemenitost, doslednost i ljubav prema umetnosti onih koji su njeno delo spasli i spasavaju od zaborava.

 

O slikarki: Katarina Ivanović (1811-1882) se smatra prvom srpskom slikarkom i nacionalnom heroinom. Katarina Ivanović je u glavnom slikala portrete, istorijske žanr-kompozicije i mrtvu prirodu. Slikarstvo je učila u Beču na Umetničkoj akademiji i na Akademiji u Minhenu, gde je studirala istorijsko slikarstvo. Među njena najpoznatija dela spadaju sledeće slike: Autoportret (1836), Portret mladog muškarca (1837), Grožđe s korpom (1838), Srpski Homer (crtež 1839), Portret Sime Milutinovića Sarajlije (1840), Italijanski vinogradar (1842) i dr. Katarina Ivanović je naslikala ukupno 38 slika. Slike je zaveštala Narodnom muzeju u Beogradu, gde su prenete nakon njene smrti. Godine 1876. izabrana je za počasnu članicu Srpskog učenog društva (danas SANU).

 

Tekst iz kataloga izložbe "Slika u ogledalu - Katarina Ivanović", kojom Narodni muzej obeležava 200. godišnjicu od rođenja slikarke

 

Autor: Srđan V. Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement