Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Profil: Srđan Tešin, književnik

 

Pustinja zvana Vojvodina, komedija zvana život

 

ImageSrđan Tešin (1971) pripada (još uvek) mlađoj generaciji srpske proze. Do sada je objavio jednu dramu, jednu knjigu pesama, dve zbirke kratke proze, četiri romana i jednu knjigu kolumni i eseja. Povod za razgovor je pojavljivanje Tešinovog romana "Kroz pustinju i prašinu" (prvo izdanje na srpskom 2005, drugo 2008. godine) u prevodu na nemački jezik koje je najavljeno za mart 2012. (izdanje "Drava Verlag", Klagenfurt; kod istog izdavača je objavljeno i nekoliko pisca iz regiona kao što su Boris Dežulović, Jovan Nikolić ili prošlogodišnja antologija poezije "Ulaznica" u kojoj je objavljenja generacija srpskih pesnika rođenih posle 1960). "Kroz pustinju i prašinu" je najličnija Tešinova knjiga do sada i roman koji mnogi kritičari smatraju njegovim najboljim delom. Srđan danas, skoro šest godina nakon objavljivanja, sa priličnom distancom može da govori o svom romanu. Osim toga, razgovaramo i o njegovim kasnijim knjigama - provokativnom, angažovanom romanu "Kuvarove kletve i druge gadosti" i zbirci kratkih priča "Ispod crte", njihovoj recepciji, pitanju vulgarnosti i opisivanja zločina u njegovoj prozi, savremenoj Srbiji i novim književnim projektima.

 

Intervju je originalno objavljen na nemačkom jeziku na portalu textfeldsuedost.com

 

Elena Messner: Da li bi mogao da prokomentarišeš tvoje knjige koje si objavio pre romana "Kroz pustinju i prašinu"? O čemu si pisao, zašto si pisao i šta ti to danas znači?
Srđan Tešin: - Rano sam počeo da pišem. Prvu pesmu objavio sam u "Književnim novinama" 1990. godine. I više mi, naravno, nije bilo povratka. Postao sam "pisac koji obećava". Potreba da ne razočaram nekakvu svoju imaginarnu publiku, išla je dotle da sam književnost posmatrao kao strogu nauku: svaka moja napisana rečenica morala je biti potvrđena u nauci o književnsti, estetici, istoriji književnosti i filozofiji. Zbog toga su moje knjige, do romana "Kroz pustinju i prašinu", bile koncepti i konstrukti, naročito roman "Antologija najboljih naslova" koji je napisan u 49 rečenica. Međutim, ubrzo su etička načela, nadvladala moja poetička načela, te sam od pisanja "o ludoriji rata" po Sartru i Joneskuu, došao do toga da sam počeo da pišem o ratu koji mi se odvijao ispred očiju i u kome sam, nažalost, učestvovao kao vojnik. Moralistički iskonstruisane priče o diktatoru, generalu Georgiju Zecowskom, naročito u zbirici pripovedaka "Sjajan naslov za pantomimu" i romanu "Kazimir i drugi naslovi", ustupile su mesto ratnim pričama koje sam doživeo na svojoj koži; priče o imaginarnom mestu M. ustupile su mesto gradovima u kojima sam živeo i čiji sam ritam, život i sunovrat osećao; priče o tome kako ne mogu da napišem roman zbog postojanja zla u svetu, ustupile su mesto priči o tome da moram da napišem roman o ravnodušnosti prema zlu i zlu koje su počinili ljudi sa imenom i prezimenom. Duboki moralni osećaj da moram da se ogolim do gole kože kako bi mi čitalačka publika verovala na reč rezultirao je romanima "Kroz pustinju i prašinu" i "Kuvarove kletve i druge gadosti". Ipak, danas sve manje verujem u reč, rečenicu i priču i ponovo se vraćam pod okrilje univerzalnih kategorija: ens, unum, verum i bonum. Ponovo krećem ispočetka.

 

ImageNa nemačkom se objavljuje roman "Kroz pustinju i prašinu", koji si malo pre pomenuo. Kakve su to pustinje i prašine kroz koje vodiš čitaoce?
- Geografski gledano, mesto u kome živim - Kikinda, mali grad na severu Vojvodine - jeste polupustinja sa velikim stepenom čestica prašine u vazduhu. Istorijski posmatrano, sumirajući najvažnije događaje iz svoje privatne istorije, sa kojih skidam nataloženu prašinu, čitaoce vodim kroz roman, prisećajući se ključnih momenata iz naše bliže, tragične jugoslovenske istorije, kao žedne kroz pustinju. Ujedno, to je i putovanje kroz moju biografiju, koja mi se na mahove čini kao pustinja, lišena bilo čega interesantnog, do otkrića prelepih oaza u toj pustinji; od života bezvrednog kao prašina, do otkrića neprocenjivih stvari prekrivenih prašinom kao u kakvoj zaboravljenoj, tajnoj riznici. Bilo mi je potrebno, kao u onim biblijskim pričama, da se osamim u pustinji, da sa svojih uspomena skinem nanose prašine i da razmislim o tome da li sam svojim činjenjem ili ne činjenjem doprineo opravdanju i porastu zla u svetu. Ujedno, time odgovaram i na pitanja koja se tiču ljubavi i istine. Ako sam zao, da li imam prava da volim, da li sam uopšte sposoban da volim? A to je istina do koje mi je stalo i njoj sam posvetio poglavlja o Sahari i Mediteranu.

 

Kako danas gledaš na tu knjigu?
- Verovatno se to i drugim piscima, kao i meni, dešava da mu čitaoci pa i stručna javnost, za neko njihovo delo, kažu: "Ovo je vaša najbolja knjiga." Poslednje poglavlje romana "Kroz pustinju i prašinu", posvećeno strahovima, književni kritičari su ocenili kao antologijsko i kao nešto najbolje od mene što sam dosad napisao. I, zaista, biće mi potrebno puno snage i volje da ponovim iskrenost i nepatovrenost tih, zašto da ne kažem i tako - ispovesti. Među mojim knjigama ovaj roman zauzima posebno mesto iz više razloga, a najvažniji je taj što sam po prvi put progovorio o ljudima i događajima koji ne dolaze iz literature. Po porvi put sam oslonac svojih priča našao u sopstvenom iskustvu, a ne isključivo u iskustvu čitanja, koje je samo jedan deo mog ukupnog životnog iskustva, a koje, opet, ni počemu nije značajno i posebno, osim što je samo moje i što ga najbolje poznajem. Ipak je to literarna tema kojom samo ja - i niko više - ne može da se bavi, jer je u pitanju ispovest, a ne romansirana biografija. Ujedno, kada se tako kao autor ogolite, više taj postupak ne možete ponavljati iz knjige u knjigu. Biće potrebno da prođe puno vremena kako bih ponovio iskrenost romana "Kroz pustinju i prašinu". Moguće je da se to nikada neće ni dogoditi.

 

ImageImamo utisak da junak, koji putuje kroz Jugoslaviju, koja se raspada, stalno iza sebe ostavlja samo ruine i tužna sećanja, ali je i stalno nailazio samo na ruine (u Istri, na Visu, u Tunisu), a istovremeno ima dosta mesta u romanu, gde ne možemo da se ne smejemo. Šta je to tebi: smeh, tuga i jeza?
- Poglavlja o Tunisu, naročito Kartagini, na najsimboličniji mogući način potcrtavaju moju ideju i težnju da se bavim arheologijom, kopanjem po uspomenama. Ono što objedinjuje sve moje uspomene jesu ruine: od države koja je postala ruina, a čiju odbranu sam se - kao vojnik - zaklinjao svojim životom, do ruina od naših života koji su se urušili pod teretom stvarnosti pa ponovo dizali kao kakva nova građevina podignuta na starim temeljima. Međutim, život nikada nije samo splet tragičnih okolnosti. To je moguće samo u literaturi, kao papirnata konstrukcija. Životi koje živimo mi, ljudi od krvi i mesa, nisu poput života literarnih junaka. Oni su više od toga. I u mom slučaju, priča o mržnji, žrtvovanju ili strahovima ne ide bez priče o ljubavi, dobroti i sreći. Ova knjiga u meni i sad budi onaj neobični osećaj koji vas nadvlada kada odgledate nekakvu strašnu filmsku scenu i smrznete se do kostiju, a odmah potom odahnete i počnete da se smejete, srećni što je vaš junak preživeo užasna iskušenja i što ste vi, uz njega, preživeli pa možete da se rugate sopstvenim strahovima. Ne bavim se pisanjem anegdota i humoreski, samo beležim upečatljive scene iz komedije koja se zove život.

 

Zasto podnaslov "avanturistički roman"?
- U pitanju je, možda neprevodiva, igra rečima avantura i turizam. S jedne strane putovanje kroz biografiju, geografiju i istoriju predstavlja avanturu, a sa druge strane, ja sam, iako pisac, ipak samo turista, koji u Tunisu, Austriji, Hrvatskoj, Mađarskoj i Bosni i Hercegovini, zapaža i ono što se ne nalazi u bedekerima. Avantura se ogledala u tome što sam se upustio u proces pisanja, koji je najviše ličio na pustolovinu otkrivanja najdublje skrivenih tajni, bilo da je reč o uspomenama na ratne doživljaje i studentske dane kojih sam se stideo, do priznanja najintimnijih ljubavnih osećanja prema ženama koje sam voleo i ženi koju volim i kojoj sam posvetio roman. Turizam se ogleda i u tome što, s jedne strane, slavim slobodu kretanja koja mi je bila uskraćena većim delom mog momačkog života, zbog ratova, sankcija, nedemokratskog režima ili nedostatka novca, sve jedno, a sa druge strane, biti turista ujedno znači i imati mesto iz kojeg krećeš na put, imati gde da se vratiš, imati mesto koje je tvoje zbog toga što u njemu prepoznaješ onaj jedinstveni spiritus loci. Iako nisam nikakav lokalpatriota koji se zaklinje u rodnu grudu, ipak sam čovek koji traži oslonac u ženi, mestu kojem živi, biografiji pa i u priči o svemu tome.

 

ImageTi si pisac koji pažljivo bira naslove (i pri tom se očigledno dobro zabavlja). Šta se krije iza naslova tvog romana "Kuvarove kletve i druge gadosti", gde čitaoca vodiš u grotesknu priču o porodici i jednom malom mestu iz Banata?
- Odavno sam usvojio maksimu čuvenog engleskog filozofa Rodžera Bekona koja govori o tome da naslov ima dve funkcije: da objasni samog sebe i da objasni ono što ispod njega sledi. Od svoje prve objavljene knjige, "Pohovani mozak", poigravam se naslovima, variram ih, ponavljam. Često se u mojim knjigama pojavljuju naslovi knjiga koje sam napisao ili nameravam da napišem. U "Kazimiru i drugim naslovima", moj junak, fabrikant testenine, pokušava da napiše roman "Kuvarove kletve i druge gadosti" koji ću, doista, napisati i objaviti godinama kasnije. Ciklus pesama pod istim naslovom, pre romana, objavio sam u časopisu ProFemina. Roman, kao i tih nekoliko pesama, koje više ne pišem niti ću ih ikada više pisati, govore o istim stvarima, samo u različitim formama.

 

Iskren da budem, veoma teško sam se odlučio da napišem priču o užasima koji prate raspad jedne porodice tokom jednog celog veka, paralelno sa raspadima država u kojima je ta porodica živela ne pomerajući se s mesta. A ipak, napisao sam je vrlo lako, za manje od mesec dana, proživljavajući užase teksta na svojoj koži i, da se izrazim pesnički, duši. "Kuvarove kletve i druge gadosti" govore, bez pardona i ustezanja, o dva para blizanaca koji su podeljeni po manihejskim principima: dobro-zlo, žensko-muško, rat-mir, ljubav-mržnja, laž-istina. S tim što je za mene upitno i to kako mi, smrtni i prosti, doživljavamo te univerzalne kategorije. Recimo, pobeda antifašističkih snaga u Drugom svetskom ratu je, sa stanovišta odbrane univerzalnih ljudskih prava, dobro, međutim, represija antifašista nad poraženim je zlo koje se ne može opravdati dobrim postignućima antifašista. Ili, recimo, ljubav koja je ideja vodilja za jednu junakinju, za drugu je čista propast. Šta je onda ljubav? I opet, pokazuje se da u dualizmu ne leži pravi odgovor na pitanje o postojanju zla u svetu.
Dakle, najtačnije rečeno, ono što sam želeo ovim romanom jeste da odgovorim na važno pitanje: da li je ravnodušnost prema zlu veće zlo od činjenja zla?

 

ImageNeki kritičari koji su pisali o tom romanu su rekli da je to preokret u tvojoj prozi. Baviš se u tom romanu i Drugim svetskim ratom i devedesetim godinama 20. veka, ratnim zločinima i zločinima prema ženama. Da li imaš utisak da si se tu bavio temama koje su u Srbiji tabuizirane? Kako je srpska javnost primila tu knjigu?
- Najbolju kritiku ovog romana dobio sam od neimenovane i meni, verovatno, nepoznate ženske osobe koja mi je putem elektronske pošte poslala autentičnu fotografiju svog međunožja tokom menstruacije. Ne kaže se džabe da slika vredi više od hiljadu reči.

 

Ono što formom odlikuje ovaj roman jeste to da je pisan nelinearno, fragmentarno, poput brzosmenjujućih kadrova u nekakvom video spotu. I tom smislu je on nastavak i razradnja moje poetike započete u romanu "Antologija najboljih naslova", koji je u pravom smislu te odrednice roman u fragmentima, i u kome, kao i romanu "Kuvarove kletve i druge gadosti", postoji indeks imena junaka koji defiluju romanom. Po svemu ostalom, čak i po jeziku, ovaj roman se razlikuje od mojih prethodnih knjiga. Morbidnost, grotesknost, perverznost, violencija dovedeni su do vrhunca, do one tačke kada prosečnom čitaocu postaje muka od teksta koji čita. S druge strane, istorija, bilo ona privatna ili naučna, dala mi je povoda da budem upravo tako i toliko drzak i vulgaran. Koloplet zločina započinje i završava u Mokrinu, selu nadomak Kikinde u severnoj Vojvodini. I, naravno, ta knjiga u Mokrinu nije dobro primljena, štaviše, neki ljudi su se prepoznali u ovom potpuno fikcionalnom tekstu i zapretili mi podizanjem tužbe. Ali to su samo anegdote koje prate ovaj roman. Ono što su kritičari isticali u svojim tekstovima jeste činjenica da je roman hrabar i da udara pravo u glavu, jer govori stvarima o kojima nije dovoljno pisano u novijoj srpskoj književnosti: o zločinima nad Nemcima nakon Drugog svetskog rata, o zločinima Sovjeta nad civilima tokom Drugog svetskog rata, o zločinima paravojnih formacija počinjenim tokom ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nažalost, na prostorima sa kojih ja dolazim, istorija se živi. Evo, ne pomerajući se iz Kikinde, promenio sam već četiri države, a moja pokojna baka je živela u devet država, a da praktično nije odlazila iz Mokrina. Zbog ovog viška istorije sam i želeo da moj glavni junak bude fotograf koji će, kroz objektiv, posmatrati život i smrt oko sebe, on drugačije i ne može da voli nego posmatrajući svet i ženu kroz objektiv, hladno i nezainteresovano. Interesantno je da nijedna negativna kritika nije napisana ni u Srbiji, ni u Sloveniji gde je roman objavljen, ali sam zato postao omiljena ličnost za profašističke i nacionalističke internet forume i ultradesničarske stranke, čiji su poslanici u Parlamentu Srbije bacali kletve na mene kao na izdajnika srpstva.

 

ImageTvoja poslednja knjiga "Ispod crte" je zbirka kratkih priča. Iritantno zabavna prva priča, "Tulumbe i smrt" je već prevedena na nekoliko jezika, između ostalog i na nemački. Da li su bizarni događaji u provincijskoj poslastičarnici pa i ostale priče te knjige metafore za savremenu/posleratnu Srbiju?
- Da, interesanto je da je ova priča prevedena na nemački, francuski, engleski i albanski jezik i uvrštena u nekoliko antologija u Srbiji i svetu. Sve to, naravno, nije bilo dovoljno da žiri ovu priču nagradi "Andrićevom nagradom", nego je u besmislenom obrazloženju odluke o nedodeljivanju nagrade konstatovao da "nijedna priča ili pripovest ne sme ići ispod visokog standarda koji za sebe može da ustanovi jedino pisac". Ispada tako da je priča "Tulumbe i smrt", baš o onome o čemu govori, postala egzemplarom bizarnosti u Srbiji danas. S jedne strane, izmišljam priče o sprezi politike i mafije, tajkuna i huligana, mirotvoraca i terorista, a onda me, s druge strane, demantuje stvarnost u kojoj se događa da lokalni mafijaši plaćaju fudbalske huligane da pale granične prelaze, divljaju po prestonici, prebijaju građane ili da osvedočeni pacifista i intelektualac, usput još i direktor nacionalne biblioteke, bude proglašen za teroristu i oteran s posla. Zar to nije dovoljno bizarno?

 

Zamereno mi je na količini nasilja u mojim pričama. A, ipak, mi nasilje, u raznim oblicima, trpimo svakodnevno: od nasilja nesavesnih vozača do političkih egzekucija, od nasilja mediokriteta koji vrše vlast do medijskog nasilja, od nasilja nad nemoćnim, starim, bolesnim, ženama i decom, do nasilja starih moćnika koji bi da žive hiljadu godina pa makar sva mladost ove zemlje izumrla.
Knjiga "Ispd crte" govori o gubitnicima, o onima koji su slomljeni i pobeđeni, ali i o onima koji slave svoj poraz i ponose se njime. Obe grupe su podjednako brojne.

 

Šta trenutno pišeš?
- Trenutno pišem knjigu priča koju sam naslovio "Priče s Marsa", a podnaslovio sa flash fiction. U pitanju je knjiga mikropriča u kojima na vrlo malom prostoru pokušavam da ispričam veliku priču onih koji, ni krivi ni dužni, žive na Marsu. Ponekad su te priče čista fantastika, poput priče "Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?", koja će se naći u antologiji "Starost" koju smo priredili David Albahari i ja, a koja govorio o bezobzirnosti prema starima koje njihovi naslednici vide samo kao mogućnost da profitiraju od njihovog života, a još više od njihove smrti. Opet, priča "Talog", koju sam pisao po porudžbini za nedeljnik NIN, govori o nemogućnosti čoveka da utiče na sopstvenu sudbinu ako se ponaša kao neko ko nije uplatio loto-tiket, a očekuje da osvoji glavnu nagradu. Nedavno sam, za časopis "Koraci" iz Kragujevca, napisao jednu kratku kratku priču koja govori o tome da li je opravdano da se voli krvnik, da li Belona može da voli Marsa, boga rata? I šta moja Belona poručuje mom Marsu koji i u snovima ratuje: "Probudi se, dragi, i ubij svoje neprijatelje. Učini tako i oni će umreti i u smrti živeti. Prokleti, lažljivi, zli ljudi koji znaju koliko te volim." Ovo je duboko ljubavna priča, u kojoj je do granica izdržljivosti doveden ljubavnički odnos. Ljubav je to što pokreće sve pa čak, ma koliko to paradoksalno zvučalo, i mržnju. Ne pišem pod presijom, nikuda ne žurim i ne verujem u to da će istorija književnosti patiti za mnom ako i ne napišem ovu knjigu ili bilo koju drugu. Želim da uživam u pisanju, želim da ponovo poverujem u značaj priče i pričanja makar u onoj meri u kojoj sam verovao u moć priče dok sam pisao "Kroz pustinju i prašinu".

 

Author: Elena Messner
(www.textfeldsuedost.com)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement