Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dragoslava Barzut, dobitnica nagrade "Đura Đukanov"

 

PISANJE - POS'O KAO I SVAKI DRUGI

 

ImageDragoslava Barzut, kritičarka, novinarka, blogerka i pesnikinja, laureatkinja je literarne nagrade "Đura Đukanov" za 2011. godinu, koju dodeljuje Narodna biblioteka "Jovan Popović" iz Kikinde. U obrazloženju odluke žirija stoji da se njen "rukopis od pristiglih istakao autentičnim glasom ženskog urbanog pripovedača koji suvereno vlada formom kratke priče. Iako rodna diferenciranost nije presudna za kvalitet ove proze, ona ukazuje na put kojim bi se žensko pismo moglo kretati u našoj književnosti. Primetno je da je reč o zaokruženom autorskom rukopisu koji je koherentan u svojoj tematskoj heterogenosti. Ispitujući položaj samosvesne mlade žene u savremenom, urbanom okruženju, Dragoslava Barzut problematizuje književnu feminističku tradiciju dodajući joj lični, osoben ton."

 

Plastelin: Imate za sobom značajan književni opus. Kako ste počeli da se bavite književnošću?
Dragoslava Barzut: - Pretpostavljam kao i većina književnih radnika/ca, preko čitanja. Prvi književni angažman van institucije fakulteta bio je u okviru Neolita, centra za novu književnost u Novom Sadu, kada su me Maja Solar, Siniša Tucić i Bojan Samson pozvali u uredništvo zbornika nove novosadske poezije "Nešto je u igri". Moj dosadašnji književni opus je većim delom blogerski i poetski (performans).

 

Od početka mi je bio interesantan spoj književnosti i web dizajna: Code is poetry. Jedan vaš Kikinđanin, a moj kolega sa faksa, zanimao se za blog i preneo to interesovanje na mene, tako je sve počelo. Svakodnevno angažovanje na blogu pomoglo mi je da steknem naviku pisanja. To su uglavnom kolumne ili eseji u kojim odgovoram na sve i svašta, od pitanja: "Da li je sajber seks prevara?" do toga "Da li nam trebaju književnice koje se iz trenda prave aktivistkinjama?" Priče iz "Zlatnog metka" su nešto sasvim drugo, one nisu blogerskog karaktera. One su za korice knjige.

 

Na tribinama i u tekstovima predstavljeni ste kao samosvesna mlada žena koja feminističkom aktivizmu daje lični pečat. Koliko je Vaš angažman u saglasju sa Vašim književnim radom?
- Na moje tekstove, kolumne i priče teško je nalepiti jednu nalapenicu, na primer "feminizam". Imalo bi tu da se lepi i cepka, o-ho-hoooo. Ja imam praksu da lepim po svom laptopu razne nalepnice koje me podsećaju na neki period ili označavaju za mene nešto važno, tako je i sa onim što pišem.

 

Smatram da aktivizam ne sme da bude pokriće/opravdanje za lošu književnost. Kada govorimo o razlici između spisateljice i aktivistkinje, u stvari govorimo o razlici između literature i ispovesti, dokumentarnosti i iluzije. Naravno, oni se sažimaju i ponekad ih je teško razdvojiti. Čini mi se da se tu radi o samosvesti žene o sopstvenom radu, da li ona "pristaje" da bude feministkinja ili to odlučuje njen rad? Jer, šta ćemo sa onim ženama koje "zadužuju" feminističku tradiciju, a odbijaju da sebe odrede kao feministkinje? To su žene koje žmure pred pretpostavkom da je književnost "politična" i da spisateljice imaju sopstvenu književnost, čiju su istorijsku i tematsku koherentnost, kao i umetnilčku važnost, zatamnjivale patrijarhalne vrednosti koje dominiraju našom kulturom.

 

Kada se pomene ženska književnost većina je sklona da pomisli na nekakvo sladunjavo štivo koje piše žena o ženama za žene i eto ga problem. Feminizam nije u tom smislu "ženska" stvar. Kao da još uvek ne možemo da razdvojimo biološku od psihološke i kulturne polnosti.

 

Šta je najveća prepreka mladim ljudima koji odluče da se bave književnošću?
- Nepostojanje materijalne podrške. Ne piše se iz hobija, to je pos'o kao i svaki drugi, ono - ustaneš, skuvaš kafu i sedneš, i radiš do pet. Svi se uvek istripuju kako je to nešto usputno. Bio je letos u nekom hrvatskom nedeljniku dobar tekst o izrabljivanju "spisateljskog dara" (www.nacional.hr/clanak/115715/stop-izrabljivanju-hrvatskih-pisaca)

 

Na koje načine ste se do sada obraćali, uslovno, javnosti?
- Osim bloga i književnih časopisa gde sam objavljivala svoje tekstove, tu su nastupi na Poezinu i klabingu najpre u Malom klubu akademije, Žici, a danas u BIGZ-u. Postoje razni festivali i radionice... i mnogo toga lepog i korisnog.

 

Gde povlačite granicu između javnog i privatnog?
- Živimo u vremenu erozije anonimnosti. Više ni ne računam na mogućnost izbora između javnog i privatnog. Sve privatno je potencijalno javno. Socijalne mreže prepune su intimnih dnevnika koji nikome nisu zanimljivi. Danas postoji problem u čitaočevom pokušaju da se u javnom pronađe i privatno.

 

Kratka priča ili roman, pitanje je sad?
- Ja sam za kratku priču. Apsurdno je da je za mene kratka priča prostor koji me ne ograničava i ne obavezuje na trajanje, ona je samo naizgled skučena. Kratka priča je kao soba nasuprot romanu koji je grad. To je soba oskudno nameštena, ali soba u kojoj se osećate kao kod kuće, onako kako se nikada ne biste osećali negde u gradu, napolju. U njoj zatičete predmete koji za vas imaju drugačiju, posebnu vrednost, a ne samo puku upotrebnu.

 

Dovoljno je da uhvatim/izaberem nekoliko trenutaka, ovlaš ih dotaknem, ne zadirući u prostranstvo koje se nalazi iza tog trenutka. Nastojim da suptilno naslutim svet iza i ostavim ga tako, čitaocima na radost ili brigu. Zbog preuzimanja odgovornosti za ukradene, izvučene, iščupane situacije to je vrlo hrabra forma. U kratkoj priči se u svakoj rečenici mora osećati prisustvo izabranog trenutka.

 

Sa druge strane, to je i dalje samo priča koju možete da konzumirate u prevozu, uz jutarnju kafu ili na puzi za ručak, na wc šolji ili dok čekate u redu.

 

Šta je presudilo da se odazovete na konkurs za književnu nagradu "Đura Đukanov"?
- To je nagrada koja se dodeljuje za zaokružen prvi rukopis. Njena specifičnost je što ona podrazumeva zreo rukopis od nekoga ko tek počinje da piše. To je prilično težak zahtev. Za mene je to bio izazov. Presudan je bio i rad žirija u prethodnim godinama, to su imena iz sveta književnosti koja ja poštujem i u čiji vrednosni sud verujem.

 

Koliko Vam je poznat opus mokrinskog barda Đure Đukanova?
- Nažalost, ne mnogo. Đura nije upisan u istoriju. Ne znam koji su razlozi zbog kojih je opus ovog, pre svega zanimljivog i autentičnog pripovedača, skrajnut, ali znam da se možemo potruditi da njegove pripovetke dođu do čitalaca. Nagrada u njegovu čast je najbolji način da mu se mladi autori/ke približe.

 

ImageKako Vam je prijala dodela nagrade u Kikindi - i sama nagrada, naravno?
- Prijala mi je svakako. Ljudi iz kikindske biblioteke potrudili su se da sve prođe u najboljem redu. Ja sam iz Vojvodine, odrasla sam tu, to je atmosfera i ambijent koji mi najviše prijaju.

 

Šta Vam je sledeće u planu?
- Planiram da skupljam materijal za roman o životu polupismenih žena iz malog vojvođanskog mesta, ali sve je još uvek u nacrtima. O svim tim ženama koje su ostale bez muževa koji su im za života džigericu vadili i dušu jeli, ali koje u danima svog udovstva kao mantru ponavljaju "a bio je on dobar".

 

S obzirom na struku (profesorka svetske književnosti) da li biste radili u srednjoj školi u manjem mestu - ili to mora biti veliki grad?
- Ako bih radila kao profesorka književnosti odlučila bih se za manje mesto. U maloj sredini jedan čovek može da uradi mnogo na podizanju svesti i senzibilisanju ljudi, po principu misli globalno, deluj lokalno. I više me privlači rad u malom mestu.

 

U jednoj od priča u nagrađenoj zbirci "Zlatni metak" skrećete pažnju na jedan veoma uvrežen običaj - da otac ćerku oslovljava sa "sine". Kako komentarišete tu praksu?
- To bi ćerki trebalo da laska jer je otac oslovljavajući sa "sine" izdiže na pijedestal na kojem stoluje sin. Što je neviđeni bullshit pogotovo što je u nas običaj da se to oslovljavanje smesti u ovakav kontekst: sine, hajde molim te dodaj mi ovo ili ono, ili uradi ovo ili ono... Najpre ih oslovljavaju sa sine, a onda ih kinje ako se one zaista i ponašaju kao sin.

 

Odakle naslov "Zlatni metak"?
- To je malo nespretno izabran naslov jer ima militaristički prizvuk, što svakako nije bila namera. "Zlatni metak" je bukvalni prevod engleske sintagme Golden bullet koja označava zlatnu dozu heroina koja je potreba za samoubistvo. Moja želja je bila da se zbirka zove "Najduži je poslednji sat plus bonus track" ("Najduži je poslednji sat" je pesma Block out-a inače grupe koja je obeležila jedan deo mog odrastanja). Međutim, pošto je to bilo suviše opširno rešenje odlučili smo se za "Zlatni metak" koji i jeste bio radni naslov. "Zlatni metak" je priča koja govori o liku koji odlučuje da umre tako što uzima preveliku dozu heroina i time sjebe sve planove svojoj devojci.

 

Kako vidite sudbinu književnosti na ovdašnjoj sceni?
- Ovo je prilično teško pitanje. Ono što bi mi pričinilo satisfakciju bila bi rehabilitacija književnika/ca koji nisu upisani u istoriju, kao jedno temeljno preispitivanje književne tradicije. Tu mislim i na Đuru Đukanova, ali i na Jelenu Dimitrijević čiji putopisi prožeti ironijskim odnosom prema patrijarhatu i zanimljivim opisima žena u haremu, kao i njeno interesovanje za život turskih žena, mogu da ispoliraju nepravedno zapostavljene prevoje ovdašnje književnosti.

 

Pod terminom "ovdašnja scena" podrazumevam region, postjugoslovenski kontekst u kojem danas imamo politička i poetska razmimoilaženja. Neko sa strane mogao bi da pomisli kako ovde postoji dinamika, međutim, ako i postoji neka dimanika, ona je jalova jer ne postoje dijalog i razumevanje.

 

Kao nešto pozitivno izdvojila bih ovogodišnju dodelu NIN-a Slobodanu Tišmi, ne kao favorizovanje same nagrade već dovođenje u fokus pisca koji može da ponudi drugačiji pogled i pomeri granice fleksibilnosti čitaočeve percepcije. Fleksibilan čitalac je ono što nam je preko potrebno.

 

Autorka: Gordana Perunović Fijat

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement