Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Nedim Sejdinović, književnik na privremenom radu u novinarstvu

 

ZANAT NAJSTARIJI

 

ImageNedim Sejdinović, generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine, rođen u Tuzli 1972. godine, novinarstvom se bavi od 1992. godine, od kada živi u Novom Sadu, gde je uređivao nedeljnik "Nezavisni". Do sada je objavio tri knjige: "Hodočašće viška", "San svakog upaljača" i "Zatvorski sindrom". Očigledno je na delu "Hemingvejev sindrom" - pojava da novinari objavljuju knjige, a književnici pišu za novine, sledeći tako Ernesta Hemingveja, koji se paralelno bavio novinarstvom i književnošću.

 

Plastelin: Šta je starije - književnost ili novinarstvo, čime ste prvo počeli da se bavite?
Nedim Sejdinović: - Naravno, književnost je prva. Najstariji zanat. U novinarstvo sam kročio preko književnosti, objavljujući književne prikaze u magazinu "Nezavisni" počev od sada već davne 1992. godine. Tadašnje vreme i okruženje bukvalno me je nateralo da se bavim i drugim temama. Preko društvenih, došao sam i do političkih, čak dnevno-političkih. Nikada, međutim, sebe nisam doživljavao kao novinara. Ali, činilo mi se, a i danas to mislim, da je nemoralno stajati po strani u tragičnim vremenima. Oglašavati se, kako bi se sačuvalo tih, kako bi rekao Vojislav Despotov, "deset deka duše". Književnost nije transcedentna delatnost, a izdvojena pozicija, koja teži da bude superiorna, u svakom vremenu se zapravo zasnivala na protivljenju bilo kakvim društvenim promenama. E sad, što se sve to tako odužilo valjda nisam kriv ja.

 

"Zatvorski sindrom" je Vaša druga knjiga. Kako je nastajala? Odakle naslov?
- Pa, upravo je to taj međužanr, prozvod shizofrenije čoveka koji se bavi novinarstvom i književnošću istovremeno. U pitanju su novinski eseji koji tematizuju našu stvarnost, pokušavajući u njoj pronaći i prepoznati mehanizme večne i beskonačne ljudske gluposti. I primitivizma, naravno. Zbog toga oni tako "očijukaju" sa antropologijom i psihologijom. Kada sam sve te tekstove, koje sam objavljivao od 2003. do kraja prošle godine u raznim novinama i na internet-portalima, skupio na gomilu, pomislio sam da bi od toga mogla nastati knjiga. Veliki deo tekstova sam odbacio, a onda sam od prijatelja tražio da mi iskreno kažu da li ostatak funkcioniše kao celina, i da li uopšte ima smisla to ukoričiti. Oni su rekli "da", i šta je meni drugo preostalo nego da je priredim za štampu... Namerno iz tekstova nisam uklanjao vlastite pogrešne procene. Interesantno je da sam grešio na onim mestima gde sam bio optimista. Zbog toga je i teško ovde biti optimista, uvek ispadneš smešan.

 

Što se tiče naslova, pošao sam od sebe. Kada sam posle tih tmurnih devedesetih, kada mi je i Kikinda delovala jako, jako daleko - počeo da odlazim vani, i kada sam se sreo sa ogromnim svetom različitosti i mogućnosti, koliko god da sam bio ushićen i srećan hodajući ulicama Berlina i Bristola, imao sam i želju da se što pre vratim kući, gde je sve tako izvesno i jasno u toj našoj ogromnoj neizvesnosti i dubokom mraku. Po povratku sam počeo da primećujem i da ljudi tu, oko mene dele taj strah od "velikog sveta", da zapravo na perverzan način uživaju u sveopštoj bedi, nesreći i zatvorenosti. Čak i oni koji su oštri i nepokolebljivi kritičari. I da su ovde najugledniji oni koji služe ili bi trebalo da služe najduže kazne.

 

ImageŠta je najveći problem ljudima koji ovde odluče da se bave književnošću, novinarstvom ili i jednim i drugim ?
- Sve je problem. Možda je ipak najveći taj što u Srbiji, pa i u celom regionu, ne postoji dovoljan broj konzumenata "ozbiljnih sadržaja", bilo da je reč o novinarstvu, književnosti ili umetnosti uopšte. Kada se recimo vozite u-bahnom po Berlinu, videćete ogroman broj putnika koji čita knjige. Kada odete u galeriju, naiđete na ogromnu gužvu. Bilo da se radi o tradicionalnoj ili alternativnoj umetnosti, između kojih su zapravo granice izbrisane. Bio sam toliko nekulturan pa sam u metrou pokušavao saznati šta se čita u Berlinu. Znate, ima tu te knjižarske bižuterije, ali i veliki postotak sjajnih autora i naslova. Kod nas je jedino država producent i donator vrhunske kulture, i pokoji strani fond. Medijsko i kulturno tržište praktično ne postoji. Kada nema kupaca, nema ni robe. E sada, najlakše bi bilo reći da su ti "neuki građani" krivi za sve. Ne mislim da je to baš tako jednostavno. Krivi smo mi koji smo pasivni. Publiku treba stvarati. Ne može biti alibi to što su mrežu nad građanima prepleli razni "nacionalni bardovi" koji su se izgubili u nekom davnom vremenu i kafanskoj izmaglici, sve sa kamom u zubima.

 

Koji od Vaših brojnih angažmana zahteva najviše vremena i energije?
- Mašina melje, mašina stvarnosti. Ko zna da li bih ovaj rukopis, kao i zbirku priča "San svakog upaljača", koja je nedavno objavljena, ikada pripremio za štampu, da nisam operisan, pa sam se nekako izglobio iz vremena i prostora. Za stvaranje je potrebna dokolica, a dokolice nema u tragi(komi)čnim vremenima. Osim kod onih kojima se ceo život pretvorio u dokolicu. Nadam se da sam iz svega toga nešto naučio...

 

Inače, zaista mi teško pada kada vidim kako su sjajni, talentovani ljudi moje generacije, ili nešto stariji ili nešto mlađi, pobegli u unutrašnji azil i predano izgradili oko sebe zidine tišine i ozlojeđenosti. Ne optužujem ih, mnogo puta sam bio na granici da im se pridružim. I pitam se: da li ima nade za njih, nade za nas?

 

Gde povlačite granicu između javnog i privatnog ?
- Nama su oduzeli pravo na privatnost. Javno je toliko duboko zadrlo u naše živote, a mi toga najčešće nismo ni svesni. Unutrašnji azil je svojevrsna kapitulacija, niste ni svesni da vas, sve sa tim vašim zidinama, voda javnog nosi. Nije samo nemoralno, nego i neinteligentno ne delovati u javnom. I, naravno, istovremeno se boriti za privatnost. Dakle, nema granice, sve je javno u ovom "čudesnom svijetu privatluka".

 

ImageU jednoj od kolumni u "Zatvorskom sindromu" zastupate smelu tezu da je društvo u kome živimo - bolesno od depresije. Kad znamo da je depresija, na nivou pojedinačne ljudske ličnosti, teška i opasna bolest, da se sporo leči a lako vraća - kako lečiti društvo?
- Hteo sam samo da ukažem da su mehanizmi kako naše društvo i osobe obolele od depresije reaguju ili pak ne reaguju na svet oko sebe - veoma slični. Možda su i uzroci bliski: postoji tu negde, duboko u nama, problem koji nismo ni osvestili, a kamoli pokušali da ga rešimo. Svi znaju da tu nešto suštinski ne štima, a plaše se da priznaju. Narod koji ne može da izađe na kraj sam sa sobom, da kroz kritičko sagledavanje istorije uredi sebi život, sklon je agresiji i razaranju. Kada više nema nikoga na koga će agresija da bude usmerena spolja, ona se okreće ka unutra. A to jeste jedna od definicija depresije. No, to jesu smele teze, pa sam ih ponudio u formi teme za razmišljanje. Što se tiče pitanja da li je moguće izlečiti društvo, kao što rekoh - ovde optimista uvek na kraju ispadne smešan!

 

Koliko smo se kao društvo i pojedinci navikli na zlo?
- Pakao je nedostatak dobra. Mi ovde nismo ni imali mogućnost da se naviknemo na dobro, pa smo se navikli na zlo. Jedino strašnije od tog sveopšteg zla jeste odbacivanje mogućnosti da postoji dobro. A to se nama desilo. Ovde žive posvećenici zla i laži, ono je ulaznica, tajni kod, ovde ritualno postajete deo "ozbiljnog društva" ako pristanete na propozicije koje nameće laž i licemerje.

 

U "Zatvorskom sindromu" prikazali ste medijsku histeriju - atmosferu linča koja se kod nas vrlo lako pojavljuje. Kako komentarišete ovako nizak prag tolerancije?
- Medijska scena Srbije se na različite načine obrađuje u ovoj knjizi. Kako rekoh, i pitanje medija je pitanje tržišta. Ako većina kupuje falš-robu, kvalitetna roba će se malo ili nimalo proizvoditi. Sa druge strane, vi morate da produkujete publiku, da je navikavate na dobre medije kojih nema. I tu imate krug iz kojeg je teško izaći. Opšte je mesto da su ovdašnji mediji u funkciji onih koji imaju moć. Problem je u tome kada građani to ne prepoznaju, pa upravo takve medije najviše konzumiraju. Istovremeno će svi reći da "mediji lažu", a onda će njihov sadržaj "iskapiti". Takva medijska scena u konačnici proizvodi linč svih onih koji ne pristaju na ta pravila igre ili koji na bilo kakav način zasmetaju tzv. "nacionalnim interesima", koji su po definiciji lažni.

 

ImageKako vidite sudbinu književnosti i novinarstva na ovdašnjoj sceni?
- Pred nama je starozavetna bitka između pojedinačnih napora i konzistentne većine. Šansa postoji ako se ti pojedinačni napori stope u jedan. Ali, u to ne verujem. Odveć smo svi zaraženi sitnim interesima i sujetama da bismo mogli da prepoznamo zajednički interes.

 

S obzirom da raznim povodima dolazite u Kikindu, kako biste ocenili kikindsku književnu i novinarsku scenu?
- Kikinda (uključujem tu i Mokrin) jeste fenomen. Ne znam odgovor na pitanje otkud toliko kvalitetnih stvaralaca na jednom mestu. Mora da postoji neka caka, meni nepoznata. Trebalo bi da Kikinđani počnu malo da, po principu know-how, obučavaju ljude iz drugih sredina kako da stvoriti velik broj aktivnih i vrednih mladih ljudi na jednom mestu.

 

Šta Vam je sledeće u planu?
- Početkom sledeće godine trebalo bi da izađe još jedna knjiga priča. A valjda ću nekada dovršiti i romančić na kojem dugo raduckam.

 

Autorka: Gordana Perunović Fijat

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement