Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Srđan Srdić,"Gradovi u kojima ne biste želeli da živite"

 

Fantekstmagorija

 

ImageAndrej Beli, taj "majmunski bes", govorio je Bunjin. Strašne reči na račun onoga kroz koga je Gogolj travestirao Dostojevskog. Mrzitelj Dostojevskog, Nabokov, dodelio je "Petrogradu" titulu jednog od četiri najveća romana dvadesetog veka. Strašno priznanje posvećenog zaljubljenika u gogoljevštinu. Za Erenburga, isti roman je "ogroman događaj u istoriji ruske proze". "Ali", vapi Erenburg, "te knjige se više ne izdaju, njih ne prevode, ne znaju za njih ni kod nas ni u inostranstvu". Izgleda nam, dodaćemo, kako niko ne želi život u tom gradu/tekstu.

 

Ipak, Petrograd u "Petrogradu" nije događaj. On je "beskonačnost prospekta podignutog na enti stepen". To je o njemu napisao Beli. "Iza Petrograda - ničega nema", dodao je. Petrograd Belog je krajnji metafizički apsolut. Ispred njega je, na primer, Puškin. To pouzdano znamo. "Crna tačka u središtu... koja dimenzija nema", to je polazište i ishodište alhemijske simfonije Belog. Konkretizacija, zaključak o sveistorijskom Padu, o rasapu besomučnih civilizacija. Zaključak matematički, politički, lingvistički, simbolistički, poetički, filozofski, teozofski. Zaključak muzički.

 

Umetnost Andreja Belog je praksa logoreičnog teroriste. Ona je haotična mreža predstava o haotičnom svetu. Petrograd iz 1905. je razularena prestonica revolucije; svud unaokolo buče nekontrolisani nihilisti. Crveni domino, kaže Beli, crveni domino se valja sa maglom po obalama Neve, plaši, sablažnjava, uveseljava novinare željne skandala, taj Nosorog pre svih onih nosoroga koji će projuriti pokraj Joneskovog Beranžea. Ta avet koja i jeste i nije Nikolaj Apolonovič Ableuhov, senatorski sin, neuspešni oceubica. Ta ništarija Ableuhov, manja od makovog zrna i najbednijeg "teroriste" "Nečistih sila". Upravo Nikolaj Apolonovič Ableuhov, sin koji će dočekati Povratak bludne majke, tragikomično će se provlačiti kroz noge nekakvom Lihutinu (kod Gogolja se takvi zovu Sisoj Pafnutjevič i Makdonaljd Ivanovič), misleći da beži od ljubomornog muža koji to nije. I sve kod Belog i jeste i nije.

 

Petrograd Belog je sav od teksta. To je supertekst, metastaza zadivljujuće tradicije gotovo pa manje od jednog slabašnog veka. Petrograd, to je grad čiji su pločnici od teksta. Ne može da mrdne Apolon Apolonovič Ableuhov iz senke ranije napisanih šetača po Nevskom prospektu, a ne da mu se ni da umakne Bronzanom Konjaniku u čijoj su senci dve relevantne strukture: jezovita arhitektura sa tornjevima koji štrče u daljini, kao i tvrdo povezana knjiga svih ruskih knjiga. U toj knjizi, Nikolaj Apolonovič, domino, sreće Kirilova, Šatova i mahnitog podlaca Verhovenskog, dok pokraj njih prolaze kočije u kojima se vozi Apolon Apolonovič, senator koji nije Apolon i koji nikada neće postati ministar. U pratnji kočija je Čičikov, trgovac mrtvim dušama živim samo na četiri stotine stranica romana. I nigde više. Jer, "život je mrtav", ne ustručava se Beli.

 

Image"Petrograd", to je Biblija nemoći. On je sav od zidova koji se ne mogu preskočiti. U njemu se "linija pripovedanja lomi". U njemu je kazano neiskazivo i to rečenicama kojima je Beli prebio kičmu, poetizovao ih, ozvučio, sklonio ih od proze, oneobičio, ukinuo im sintaksičku logiku. Jezik "Petrograda" je jezik mucavca pred kojim stoji Pepp Peppovič Pepp sa bombom u ispruženoj ruci i istom takvom bombom u gadnoj duši. Ne može se najezda Mongola opevati jezikom drugačijim od tog. Pošto iza Petrograda ničega nema, nema ni izlaza za slučaj opasnosti. Može se samo ispred - Puškinu u zagrljaj. Revolucionarni teror nagoveštava trijumf jalovosti. Nikolaj Apolonovič je samo smešan, ni atentator ni ljubavnik, Dudkin i Lipančenko oličenje neuspelosti i paranoične nedovršenosti, Apolon Apolonovič i Ana Petrovna dva senilna starca. Nikud oni iz Petrograda, spiritualnog lavirinta, ne mogu, kao ni ona dvojica Floberovih sentimentalnih vaspitanika ugušena falsifikovanim sećanjima na radosti nedostojne čoveka.

 

Između Petrograda i Dablina stoji znak jednakosti. Mislimo na Dablin Dedalusove mladosti, onaj iz 1916. Drugi "Petrograd", onaj prepisivani i naknadno dopisivani, uskrsnuo je sa Dablinom "Uliksa" 1922. Istorija literature ne poznaje slučajnosti. Ona je satkana od neretkih nepravdi, knjiga "koje se ne izdaju, njih ne prevode, ne znaju za njih ni kod nas ni u inostranstvu". Neke kanonizuju, pa im se večno ulaguju, nekima se priznaju određene književne prinadležnosti, a neke bi da zaborave, ako bi se ikako moglo. Cinična ravnodušnost savremenosti nije sklona naporima ponovnog otkrivanja. Otud je i ona, uvijek na gubitku. Ali, znao je Beli, te je zapisao i ostavio zapisano onima koji će Petrograd znati i voleti: "Ti ga nikada zaboraviti nećeš!"

 

("Severni bunker", br. 19)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement