Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Povodom 120 godina rođenja

 

Šta je meni Ivo Andrić?

 

ImagePre šesnaest godina jedna mala izdavačka kuća iz Mississauge u Kanadi objavila je - u bilingualnom izdanju - moju dramu za čitanje "Pohovani mozak - ili o ludoriji rata". Teška su i smutna bila ta vremena. Nimalo naklonjena bezinteresnom studiranju filozofije. Kako razumeti Kantov kategorički imeperativ dok se na stotinak kilometara od univerziteta vodi krvavi bratoubilački rat? Naravno, podnaslov je sartrovski, preuzet iz njegovih "Beležaka o ludoriji rata" (ni ovo nije nebitno: knjigu sam kupio 1990. u Sarajevu). A moto koji sam iskoristio za uvod u ovu jednočinku glasi: "Postoje dva sveta, između kojih nema i ne može biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma, dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika. A između njih postoji jedan čovek koji je na svoj način, u ratu sa oba ta zaraćena sveta". Ovo je, razume se, citat iz "Proklete avlije" Ive Andrića. Nisam mogao pronaći bolji uvod u ono o čemu sam nameravao da pišem! Namera mi je bila da proniknem u koloplet zla i mržnje sa kojima sam se svakodnevno susretao.

 

Sumnjam u to da se iko tako temeljno, poput Andrića, u širokom rasponu od svojih kratkih priča do velikih hronika, bavio poreklom i posledicama zla na Balkanu. Otud se u mojoj prvoj knjizi Andrić pojavljuje kao lučonoša, kao neko ko treba da mi osvetli put na koji sam nesigurno kročio. Interesanto je da sam istovremeno bio prekoren od jedne naše veoma uvažene pesnikinje, urednice časopisa u kom će izaći prikaz moje "kolektivne" drame. Ona je smatrala da je Andrić tako passé, da u njegovom delu nema avangardnosti, da je on rob folklorne tradicije i tradicionalnog shvatanja književnog preduzeća. Da li je trebalo da branim Andrića od njenih napada? Da li bih ja to uopšte i umeo? Nekome ko je odrastao uz rifove "Pekinške patke", kadrove iz filmova Serđa Leonea, dijaloge iz stripova Bunkera i Magnusa i citate iz džepnih knjiga Milera i Bukovskog zaista je teško da lupi šakom o sto i odlučno kaže: "Ne dirajte mi Ivu!" Andrić, kao i drugi klasici, trpe usud pisaca koji završe u školskoj lektiri: sveprisutan je i nepročitan (ili, tačnije, loše pročitan). Iz tog rova preti za sve pisce strašna kletva: "Da bog da pa završio u lektiri!" Čini se da o Andriću sve znamo, toliko da ne moramo ni da ga čitamo. Čak se i naše predubeđenje da je Ivo Andrić, nobelovac, opšte mesto svetske istorije književnosti uzima zdravo za gotovo. Uzmimo, na primer, bogato opremljenu "Enciklopediju svetskih pisaca 19. i 20. veka" ("Encyclopedia of World Writers 19th and 20th Centuries", general editor Marie Josephine Diamond, Facst On File, Inc. New York, 2003), o Andriću je napisano 40 redova, isto koliko i o Danilu Kišu (pored njih dvojice, od naših pisaca, kao enciklopedijska jedinica, obrađen je još samo Vasko Popa u 26 redova). Čini se, sudeći po ovome da je Andrić, iako je njegovo delo prevedeno na više od trideset jezika, još uvek nepročitan u svetskim razmerama. Ali, ruku na srce, on je od svih aktuelnih pisaca sa ovih prostora ipak najvitalniji i najprisutniji pisac. I da je bilo sreće, i da se takvo šta dogodilo u Jugoslaviji, a ne u Latinskoj Americi: Andrić bi bio začetnik i predvodnik književnog buma.

 

Upoređujući Andrićevu prvu objavljenu prozu, sa svojom, koja ne duguje toliko piščevom epskom delu, koliko njegovim kratkim pričama u kojima briljiraju čudaci, manijaci, usamljenici, prevaranti, hulje, marginalci, mitomani... pronalazim zanimljive sličnosti. Andrić piše priču "Popodne" u osvit Prvog svetskog rata. I već u prvoj rečenici, primećuju čitaoci obdareni naknadnom pameću, on izneverava prag očekivanja. Ni traga od naznaka ili upozorenja na dolazak Velikog rata. "Neće biti manje dosadno ako napišem da je dosadno i velika smisla ne vidim u ovom, ali oko mene je tako pusto i prazno da je nužno da načinim bezutješnu konstataciju, samo konstataciju: da sam bio i živio i da mi je bilo neizmjerno dosadno." Te 1914. godine ni u Krakovu, a naročito ne u Sarajevu, nije bilo dosadno. Štiviše, sve je vrilo i ključalo kao u (bosanskom) loncu. Otud, nekako cinično, čak i groteskno, zvuče piščeve reči: "Zijeva mi svaka pora od dosade." Te godine u julu, odmah po dolasku u Split, Andrić biva uhapšen i utamničen. "Nevjerovatno je koliko se prepati svako popodne kad se ništa ne dogodi." Piscu je toliko dosadno da sam sebe naziva "pustinjom u pustinji". (Digresija: Trideset godina kasnije, tokom Drugog svetskog rata, Andrić u podstanarskoj sobi piše "Travničku hroniku" i "Na Drini ćupriju".) Takođe, u svom studentskom sobičku ja pišem "Pohovani mozak", o sukobu nepomirljivih svetova i o univerzalnosti zla, smatrajući da bi imenovanje svakog pojedinačnog, konkretnog zla umanjilo osnovnu ontološku situaciju sukoba (borbe između Dobra i Zla) koji predstavlja pozadinu svih drugih mogućih sukoba. Angažovana književnost je nešto čime se ni do dana-današnjeg neću baviti, iako ću pisati o neuralgičnim tačkama društva i o onome što smatram da tišti moje čitaoce. Angažovano delo je za jednokratnu upotrebu. Andrićevo delo je, bez sumnje, vanvremeno i to se već u priči "Dosada" vidi. I nikakve optužbe za eskapizam, manjak avangardnosti ili sumnja u čitanost ne može naškoditi ni Andriću niti njegovom delu, bez obzira u kojem su vremenu i pod kakvim uslovima nastajala, jer, kako sam reče, "vrijeme je zagonetka", koju još niko nije odgonetnuo.

 

Srđan V. Tešin (Blic Knjiga)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement