Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (49)

 

Fotografisanje sa neprijateljem

 

ImageIstorija se bavi kvalifikatorima i kvantifikatorima. Istražuju se činjenice o narodima, retko se govori o pojedincima, običnim smrtnicima; skoro ništa ne znamo o životu nebrojano mnogo ljudi čije živote istorija neće osvetliti jer su beznačajni, poput života kakvog pekara iz Sparte, grnčara iz Vavilona ili klesara iz Hatuša. O kraljevima, carevima, faraonima i imeperatorima znamo i previše. Da biste istoriju posmatrali kao čovek koji dubi na glavi, od srca vam predlažem, ako ste u mogućnosti, da odgledate film kakav je "Podunavske Švabe" Marka Cvejića, u kom ni od jednog aktera, ni u jednoj rečenici, nećete čuti da kaže: "Mi Nemci", nego: "Moj brat, moja majka, ja, moj otac, moj deda..." Tek tada shvatite u kojoj meri je ta tabuizirana istorijska tema o vojvođanskim Nemcima zapravo lična priča. U filmu "Podunavske Švabe" niko nije rekao: "Moj komšija je došao da uradi to-i-to", nego: "Neki imaginarni Partizani su to uradili, počinili te zločine". I sad se pitam: da li je ovde reč o poricanju postojanja mehanizma osvete ili žrtve zaista misle da nad njima nije počinjeno ono starozavetno "oko za oko, zub za zub" već da su žrtvama postali zbog višeg, nepojamnog istorijskog usuda? Kako bilo, to je tema o kojoj će se u budućnosti mnogo više i mnogo ozbiljnije pričati a, pre ili kasnije, nova generacija istoričara će morati time ozbiljnije da se bavi.

 

Mene kao pisca je upravo jedna takva lična priča odvela u nepoznato: da veliki deo svog romana Kuvarove kletve i druge gadosti posvetim upravo stradanju Nemaca posle Drugog svetskog rata. Svojevremno, kao urednik Radio Kikinde, imao sam priliku da emitujem radio dramu Podunavske Švabice, koju su uradile Melina Pota Koljević i Nadežda Radović. Ta radio drama predstavlja potresne, ali ujedno i snažne ispovesti Nemica koje su preživele logor. Moram priznati da sam tek tada, u svojoj trideset i nekoj godini, prvi put uopšte saznao za logor za Nemce u Knićaninu. Naravno, nisam istoričar i to je za mene bio frapantan podatak, a naročito je bio frapantan podatak kad sam saznao da je neka vrsta logora postojala i u Kikindi, gradu u kome živim. Ta činjenica mi je, prosto, bila neverovatna. Anketirao sam ljude koji su bili zreli mladići u to vreme pitajući ih: "Pa čekaj, ti si odlazio na posao, prolazio si pored tog logora, da li si ti znao da se iza tih zidova nešto strašno dešava?" I ispostavilo se da, neobjašnjivo, niko od njih ništa nije znao. To otkriće ravnodušnost mojih bližnjih prema zlu je meni bilo interesantno kao literarna tema, pa sam je, na svoj način, obradio. U svom romanu bavim se kolopletom zločina u jednom veku, ne samo nad Nemcima, nego uopšte uzev, jer zločin je zločin. I upravo mi je ta ravnodušnost prema zlu bila nekako važnija kao tema, nego samo zlo. I zato mislim da se poenta filma "Podunavske Švabe" i nalazi upravo u ravnodušnosti prema zlu, jer je ravnodušnost generator svih sledećih zala koje će se, nemojte sumnjati u to, odigrati pre ili kasnije.

 

Meni je kao književniku bilo interesantno otkriće da, ako se ne varam, osim Mladena Markova, Nenada Novaka Stefanovića, Igora Marojevića i mene, u Srbiji ne postoji literarna obrada jedne tako intrigantne i kontroverzne teme kakva je stradanje vojvođanskih Nemaca nakon Drugog svetskog rata. Sa druge strane, svi smo gledali Salaš u malom ritu i Zimovanje u Jakobsfeldu Branka Bauera i stekli neku sliku o Folksdojčerima, možda upravo na osnovu tog, hiljadu puta repriziranog serijala. Pripadam onoj generaciji pisaca koja se igrala "Partizana i Nemaca", i Nemci su, dakako, uvek bili negativci. (Eskurs: Na promociji svog romana Kroz pustinju i prašinu u Beču pričao sam o tome kako nisam želeo na Jadranu da se fotografišem sa nekom porodicom Nemaca-turista, jer su za mene jedini junaci bili Tihi i Prle iz "Otpisanih", a Nemci su, svi odreda, bili okupatori, te prosto nisam želeo da se fotografišem sa neprijateljem. Tada je jedna Ruskinja, koja je bila u publici, rekla da je i njeno detinjstvo obeleženo "borbom" protiv Nemaca. Kad bi se emitovao neki ruski ratni film i kada bi se nemački vojnici pojavili na ekranu, svedoči ona, sva deca bi otrčala do frižidera i počela da sklanjaju mleko, namirnice, kako im ih ne bi Nemci pojeli.) Postoji jedna vrsta dubokog predubeđenja zbog kojeg će, bar što se ovih prostora tiče, veoma dugo vremena morati da prođe da bismo se odvažili da o toj temi počnemo da razmišljamo hladnih glava. Uvek će biti onih koji će reći da je i previše "naših" žrtava o kojima nije pisano, zašto bismo pisali o "njihovim" žrtvama, žrtvama našeg neprijatelja. A da li neprijatelj može da bude dete, žena ili starac iz filma "Podunavske Švabe"? Da li neprijatelj može da bude četvorogodišnja devojčica - danas moja saradnica - koja se jednog jutra u logoru za Nemce probudila pored svog mrtvog dede kome su pacovi tokom noći odgrizli nogu? I da li treba da ćutimo o tom zločinu? Da li smemo da ćutimo o bilo kom zločinu?

 

Polovinu svog života sam mislio da sam Jugosloven, položio sam zakletvu JNA, bio sam veran Titu do groba, bio sam član pionira i Saveza socijalističke omladine, pevao "Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana", išao na ekskurziju putevima AVNOJ-a, znao napamet koliko koji rudnik u Bosni proizvodi lignita... I onda rez, zatamnjenje, kao u lošem fimu. Kad se, da se izrazim metaforično, upalilo svetlo, moju generaciju, ako ne celu a ono barem one koji imaju niži prag trpeljivosti na bol, preplavio je osećaj krivice, osećaj da treba da se pravdamo, osećaj da smo krivi za nešto, osećaj da nam je neko učinio neko zlo, osećaj da treba da se stidimo... I nastala je bežanija: ili u sebe ili van sebe. Danas više nisam siguran da znam šta sam i gde sam, gde živim i gde su granice moje države. Ovde, na ovim prostorima, istorija se živi te je veliki problem ne samo objasniti to šta se dogodilo Nemcima nakon Drugog svetskog rata nego uopšte objasniti šta se trenutno događa sa nama, a gotovo je nemoguće predvideti šta će se u budućnosti događati, jer sve ono što nam se činilo nezamislivim dogodilo se 90-ih, a čini se da se događa i danas. Čini mi se, ipak, da smo bliži istini i pravdi svaki put kada pobedimo ravnodušnost.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement