Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Srđan V. Tešin, književnik

 

Prokletstvo malih razlika

 

ImageIzražena jednom rečenicom, osnova priče novog romana Srđana V. Tešina Gori gori gori je: muškarac, žrtva terorističkog napada na ćevabdžinicu, leči se u bolnici od potpune amnezije i opekotina, pokušavajući da pomoću jednog jedinog kontakta sačuvanog u tabletu, jedinog traga o sebi koji je preživeo napad, otkrije svoj dotadašnji život. Po rečima izdavača, kuće Arhipelag, Gori gori gori je naš prvi roman o terorizmu. Objavljen je deset godina nakon prethodnog Tešinovog romana Kuvareve kletve i druge gadosti, i zbirki priča Ispod crte i Priče s Marsa. Među jedanaest knjiga Srđana V. Tešina je i šest antologija kratkih priča.

 

SONJA ĆIRIĆ: Vaš roman Gori gori gori objavljen je nekoliko dana pred predsedničke izbore. Da li je to bio dobar tajming?
SRĐAN V. TEŠIN: Moj izdavač je duhovito primetio da bi naša paranoična vlast, koja u svima koji je ne podržavaju vidi zaverenike, mogla da nas sudeći samo prema naslovu romana, optuži da prizivamo makedonsko-ukrajinski scenario. Ipak, s obzirom nato da se Srbija godinama nalazi u permanentnom vanrednom predizbornom stanju, gotovo je nemoguće izbeći neki od izbornih ciklusa koji su u našem slučaju uvek dramatični i sudbonosni. Lakonski mogu da primetim da je uvek pravo vreme za knjigu, čak i onda kada se društvo nađe na prekretnici da bira kojim će putem nastaviti da ide.

 

Roman je, već na prvi pogled, i pre nego što se pročita, neobičan. Pre svega zbog strukture. Zašto pišete u fragmentima? Da li je to uticaj kratke priče iz vaših antologija? Da li je kratka forma rezultat današnjeg brzog života?
- Fragmentarnost je jedno od najvažnijih obeležja moje poetike. Podnaslov mog prvog romana Antologija najboljih naslova, koji je objavljen pre skoro dvadeset godina, jeste "roman u fragmentima". I ja, poput Kafke ili Albaharija, ne verujem da pisac niti bilo koji drugi umetnik, može sagledati svet u celini. Piščev pogled na svet čine fragmenti koje, manje ili više uspešno, povezuje kako bi dobio širu sliku. Na total može da računa samo neko natprirodno biće, koje, svakako, nije pisac. S druge strane, ovakav oblik pripovedanja najviše odgovara savremenom čoveku, zavisniku od novih tehnologija, medija i brojnih načina komunikacije. Iako književnost ne sme postati sluškinja popularne kulture, ona, na neki način, mora da odgovori na izazove stvarnosti koja se, u svakom smislu, neprestano ubrzava. Kratkoća i sažetost su najvažnije kvantitativne i kvalitativne odlike kratke priče, ali se lako mogu primeniti i na prozu, poput moje, koja je nelinearna i fragmentarna i najbliža brzoj filmskoj montaži.

 

Zašto ste u ovom romanu isprepletali nekoliko žanrova: triler, dokument, ljubavnu priču, filozofski roman...? Da bi za svakog čitaoca bilo ponešto?
- Ne može se u novom milenijumu insistirati na žanrovski čistoj književnosti, jer to podrazumeva anahronost i retardaciju kojoj, kao jezički i formalni eksperimentator, nisam sklon. Ni nakraj pameti mi nije bilo da izbegavam eklektičnost, jer me je pre svega, kao pisca, formirala svaštarska biblioteka u kojoj se i danas podjednako nalaze, jedna do druge, teorijske i filozofske knjige, beletristika, klasična dela, ali i knjige iz sfere popularne kulture poput roto-romana, džepnih bestselera, publicistike ili stripa. Struktura romana Gori gori gori, prosto rečeno, jeste previše složena da bi se ukalupila u jedan model pripovedanja, jer je čini mreža ulančanih, fragmentarnih i umetnutih priča. Da bih ih ispričao kako valja i zaokružio u celinu, bilo je nužno da se držim strogog pravila - da je podjednako važno to o čemu se pripoveda, koliko i oblik pripovedanja koji se odabere. U romanu sam, na jednom mestu, čak i nabrojao pripovedne tehnike kojima sam se služio. Priča može biti napisana i u obliku instant poruka, testa inteligencije, kviza, sanovnika, udžbenika iz ornitologije, književnog prikaza, upitnika, tekstova iz žanra samopomoći i popularne psihologije, crne hronike, policijskih saopštenja, uputstava, raznih obaveštenja ili napisana različitim izražajnim sredstvima: znacima, simbolima, crtežima, tipografijom ili bojenim površinama. Priča mora biti igriva, kako ne bi ostavila ravnodušnim ni pisca ni njegovog čitaoca.

 

Zašto vaš glavni junak, a i ostali likovi romana, nemaju ime? Šta je ime?
- Za razliku od Lorensa Sterna, koji je u Tristramu Šendiju upečatljivo pisao o značaju odabira imena za karakter i sudbinu čoveka, ja sam odlučio da moji junaci i antijunaci ipak budu bezimeni. Ovim postupkom sam se koristio i u Pričama s Marsa, jer mi je u naraciji delatni princip važniji od nominalnog, odnosno, važnije mi je šta ko radi od toga ko radi. Rekao bih da moji likovi nikako nisu plošni iako su svedeni na funkcije. U prvom planu ističem njihovo mesto i delovanje u svetu. To mi je važnije od činjenice da li se zovu Srđan, Odisej ili Niko, što je sve varijanta jednog te istog imena.

 

ImageVašem junaku amnezija daje mogućnost da u bukvalnom smislu postane nov čovek. Kako prihvatiti svoju prošlost? Da li je ona toliko pogrešna da je treba poništiti? Ko nam garantuje da i novi život neće biti loš?
- Gubitak pamćenja nije ono najgore što ga je snašlo. On je zabrinut, jer postoji šansa da će otkriti da je neko ko je sve ono što ne bi poželeo ni najgorem zlikovcu. Njegova budućnost leži, dakle, u njegovoj izgubljenoj prošlosti, i od nje zavisi da li on današnji treba da se stidi sebe jučerašnjeg. Sva psihološka tenzija se i nalazi u njegovom samopropitivanju, jer on gradi sebe iz početka, svestan činjenice da mu je napor uzaludan ako su mu loši temelji, jer, setimo se Katonovog pravila: "Ono što je nevaljano od početka, ne može se osnažiti protokom vremena." Pitanja koja muče mog junaka spadaju u domen etike, pre nego psihologije.

 

Jedno od njih je "da li sam ja izgubio misao". Da li bi to svako od nas trebalo da se zapita?
- Samospoznaja je jedna od najstarijih filozofskih ideja i kroz istoriju je zadobijala različita konotativna određenja. Međutim, književnost nije filozofija, pa u tom smislu i ne treba očekivati od mog romana da pruži valjane odgovore iz oblasti teorije saznanja. Dozvolio sam svom junaku da se samoodredi, da se, ako hoćete, samoimenuje, da kroz neprestana propitivanja upozna samog sebe. On je zagledan u svoj izgubljeni unutrašnji svet koji mu više nije dostupan, a u spoljašnji nema poverenja da je onakav kakvim ga, ležeći u bolničkom krevetu, doživljava. Ni on, a ni ja, ni u šta više ne možemo biti sigurni, ponajmanje u sopstvene misli.

 

Mnoge rečenice iz vaše knjige nemoguće je ne doživeti u kontekstu naše stvarnosti. Na primer: "zapaljivi verski i ideološki govori prethode terorističkim napadima" ili "hipnoza je stanje svesti u koje čovek zapada više puta dnevno", ili "nesrećne ljude je lako zavesti"... Kakav je vaš odnos prema činjenici da se knjiga, film, pozorišna predstava obavezno porede sa svakodnevicom?
- Dete sam svog vremena. Ne mogu da pišem, a da ne stojim s obe noge na zemlji, što bi značilo da pišem o temama koje odgovaraju duhu vremena. Svakodnevno slušamo o samoubilačkim napadima koji se odigravaju diljem sveta. Moj junak kaže: "U svetu banalnosti, gde svi odreda mogu postati žrtve kakvog samoubilačkog teroriste, moderni čovek ne postavlja pitanje da li će, već kada će doći na red." Fakat je da naš svet, plod gluposti i ludosti, poprima sve strašniji izgled. Zar je potrebna snažnija motivacija da se o njemu piše?

 

Ko je u našoj stvarnosti hipnoterapeut iz vašeg romana?
- On je poslednja nada za mog junaka. I nije pogrešio. U metaforičkom smislu, u stvarnom životu, on bi bio neko ko bi po nas delovao osvešćujuće, radeći sve potpuno suprotno od hipnotizera koji demonstriraju svoje moći nad nama, hipnotišući nas političkim, ideološkim ili konzumerskim subliminalnim porukama. Umesto što dozvoljavamo da nam hipnotizeri i dalju mažu oči, potreban nam je neko da nam ih otvori kad već sami za to nismo sposobni.

 

Izjavili ste da je crna hronika jedini deo novina u kojem je opisana stvarnost. Molim vas za komentar.
- Moj junak je otkrio da se praćenjem crne hronike dobija najbolji uvid u stanje, gotovo kliničko, u kom se savremeni svet nalazi. Došao je do zaključka da je svet strašan, pokvaren i naopak. Zbog toga što je sam deo takvog sveta i njegovi strahovi su razumljivi. Čitanje crne hronike ga drži u stalnoj strepnji, jer stvarni svet je postao užasno mesto za život ako ćemo verovati hroničarima nesreća, ubistava, kriminala i zločina. S druge strane, čitanje o tuđim životnim udesima najviše liči na voajerizam, na perverzno uživanje u kojem je nečija nesreća ogoljena do sirovosti pornografije.

 

U knjizi tvrdite da čovek, za razliku od životinje, ubija iz zabave, kao i da se ljudi prepuštaju nasilju kao svom prirodnom stanju. Zar smo zaista takvi?
- Da smo drugačiji, zar bi čovečanstvo bez razloga imalo na savesti svetske ratove, fabrike i polja smrti, koncentracione logore, gulage, masovne egzekucije ili terorističke napade? Jedan od junaka iz romana kaže: "Čovek svoje egzistiranje u svetu potvrđuje tek vršeći nasilje koje stoji s one strane razuma." Čovekova potreba za nasiljem ne može se objasniti prirodnim zakonima. Zašto ga onda činimo? To pitanje muči filozofe, teologe i pesnike od kad je sveta i veka.

 

Aktuelni terorizam opisujete napadom vegan ratnika na ćevabdžinice. Time ste jednu bezazlenu razliku, razliku koja se ne smatra povodom i razlogom sukoba, zaoštrili do nesreće. Šta to znači? Da razlike ne mogu da budu bezazlene?
- Istakao sam jednu od bezbroj mogućih prokletstava malih razlika. Zar nisu ratovi počinjali i zbog manjih nesuglasica nego što je ova između mesoždera i veganaca? Svako bi, u zavisnosti od okolnosti, mogao da posegne za nasiljem, čak i za terorizmom, pa čak i oni koji se samo zalažu za prava životinja na pristojan tretman. Granica između žrtve i krvnika se ponekad začuđujuće lako izbriše. Golootočki revidirci ili batinaši Jevreja iz Varšavskog geta koji su i sami bili Jevreji, recimo, o tome najupečatljivije svedoče.

 

Zašto ste čekali deset godina na nov roman?
- Između dva romana objavio sam dve knjige priča i priredio pet antologijskih izbora kratkih priča. Svoju tematski raznoliku kraću i dužu prozu, eseje o književnosti i antologičarski opus smatram nerazdvojivom celinom. Rečju, nikud ne žurim i nigde ne kasnim. Nalazim se baš tamo gde mi je i mesto.

 

Sonja Ćirić (Vreme)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement