Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Nebojša Milenković

 

O Harmsu i drugim demonima (izbor)

 

ImageZgrada sa šest spratova

 

Zgrada sa šest spratova na adresi u Nadeždinskoj ulici broj 11, gde u zajedničkom stanu živi Danil Ivanovič Juvačev, na prvi pogled ni po čemu se ne razlikuje od ostalih zgrada sa šest spratova kakvih u Sankt Peterburgu postoji na hiljade. Kada kojim slučajem upravo u toj zgradi ne bi živeo Danil Ivanovič ta zgrada se, zapravo, ni po čemu ne bi ni razlikovala.

 

Kauč

 

Na sredini sobe u kojoj Danil Ivanovič živi nalazi se kauč na federe sa velikom rupom u sredini. Kroz tu rupu Danil Ivanovič u svakom trenutku može da posmatra svog psa koji obično spava ispod kauča.

 

Lift

 

Priča bi, recimo, mogla početi u liftu koji se iz prizemlja penje na peti sprat gde na ulazak u lift čeka žena. Mlada. Prilično lepa žena. U kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. I mogla bi se, već na početku, razlikovati od svih ostalih priča o ženama i liftovima. Lift se u njoj neće zaglaviti, niti će na nekom od nižih spratova u njega ući iko ko bi ženu nepristojno odmerio, neprilično dodirivao ili, sačuvaj bože, pokušao da je siluje. Ne, to je jedan sasvim običan lift, i isto tako obična žena, u suštini sasvim prosečne lepote - i da nije u pitanju prva susetka Danila Ivanoviča pisac je ni po čemu posebnom ne bi ni zapazio.

 

Klopka

 

Iako nije mogao sa sigurnošću da locira kada se to prvi put dogodilo - Danil Ivanovič shvatio je kako paralelno sa njim, ovakvim kakav jeste, egzistira i njegovo Drugo ja. Odnosno još jedan on - onakav kakav je nekada bio, ili kakav bi možda mogao da postane (ne postaje jasnije). To njegovo Drugo ja s vremena na vreme banulo bi mu u život i u njemu napravilo potpunu pometnju - nakon čega bi, jednako neočekivano, iščezavalo bez ikakvog traga, ostavljajući ga da se rve sa problemima za koje ni na koji način nije bio odgovoran. Pošto dolazak ovog Drugog ja ni na koji način nije mogao da predvidi, čak ni da ga predoseti, kako bi predupredio nadolazak novih nevolja Danil Ivanovič je odlučio da mu postavi klopku.

 

Ljubavnica

 

Danil Ivanovič jednom je imao ženu. Takođe, imao je i ljubavnicu. Sve ovo sa ženom i ljubavnicom Danila Ivanoviča toliko je zbunilo da do dana današnjeg uopšte nije siguran u to da se možda nije radilo o jednoj istoj osobi.

 

Preobraženska crkva

 

Danil Ivanovič posebno se radovao odlascima na bogosluženja u Preobraženskoj crkvi. Na službe u Preobraženskoj crkvi Danil Ivanovič naročito je voleo da odlazi praznicima. Svi sveštenici tada su oblačili svoje lepe purpurne odežde optočene zlatom.

 

O važnosti očuvanja optimističnog stava prema stvarnosti

 

Jednu babu iznenada zabolelo koleno pa je počela da stavlja hladne obloge. Međutim, od hladnih obloga koleno joj je samo navuklo hronični nazeb pa su hitno morali da joj odseku nogu. Skakuće tako jednonoga baba po Tverskom bulevaru i svima koji prilaze i pitaju "Šta joj se dogodilo?", razdragano objašnjava: - Sva sreća pa sam se na vreme setila za obloge inače bih sad već garant bila mrtva…

 

Pupoljci i kruške

 

Konstantin Timofejevič Miškin obožavao je devojke s malim grudima. Takozvanim pupoljcima. Miškina uopšte nisu privlačile čvrste, prkosne grudi devojaka u ranim dvadesetim, lakomislene i hirovite - nego doslovno grudi što tek počinju da pupe. Grudi koje upravo otkrivaju svet u koji još nisu poptuno ni isturile svoje mrke, tople njuškice… Sa druge strane, Leonid Saveljevič Lebedev mnogo više voleo je žene sa velikim grudima, poznatijim kao teške, zrele kruške. Lebedeva su privlačile i malkice opuštene, potpuno formirane grudi žena u kasnim tridesetim. Ostvarene i sigurne u sebe i vlastite želje. - Već na prvi pogled sasvim je jasno kako Konstantin Timofejevič Miškin i Leonid Saveljevič Lebedev kada su u pitanju žene jedan drugome nisu mogli predstavljati apsolutno nikakvu konkurenciju.

 

Kreativnost i ljubav

 

Jednom je Danil Ivanovič bio zaljubljen u neku ženu. U knjizi je pročitao kako da bi oslobodio vlastitu kreativnost čovek prethodno mora da se zaljubi. Zato je odlučio da se momentalno zaljubi. Pošto mu je tako bilo najjednostavnije Danil Ivanovič se brzo i lako zaljubio u svoju prvu susetku - jedino uopšte nije mogao da se seti šta bi sa tim novootkrivenim osećanjem trebao da uradi. Sretao ju je svakodnevno ali je nikad nije zaista upoznao.
- Kako je susetka izgledala?
Čak ni za potrebe pisanja ove priče Danil Ivanovič nije mogao sa sigurnošću da se seti. Imala je dugačku kosu koju je najčešće vezivala u rep, krupne, zift crne, hipnotišuće oči, malo punije usnice, dugačke, vitke noge, lepo oblikovane, prkosno podignute grudi, oblu stražnjicu, negovane ruke… U najkraćem: imala je sve ono što bi žena u koju je Danil Ivanovič odlučio da se zaljubi trebala da ima. Jedino nije imala vremena.
Kada je jednom prilikom, tokom vožnje liftom, Danil Ivanovič napokon skupio hrabrost da joj prizna vlastitu zaljubljenost ona ga je značajno odmerila, a onda, nakon kraćeg ćutanja, odgovorila:
- Sve je to lepo, ali ja nemam vremena.
Nakon ovog događaja, Danil Ivanovič više nije bio siguran čak ni u to da li je osećanje koje ga je obuzelo uopšte moglo da se naziva ljubavlju. Jedino je pouzdano znao da je jako tužno kada se čovek zaljubi u ženu koja nema vremena. Ukoliko je taj koji je ženu sretao uopšte bio Danil Ivanovič.
Takođe, nema pouzdanih dokaza ni da je žena koju se Danil Ivanovič zaljubio bila žena. Pa čak ni da je uopšte i bila!

 

(Književna radionica Rašić, 2016.)

 

Beleška o autoru: Nebojša Milenković (Niš, 1971) istoričar umetnosti, kustos, bloger, građanski aktivista. Istoriju umetnosti diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Objavio umetničke monografije: "Ich bin Künstler Slavko Matković" (2005), "Szombathy art" (2005, Nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije), "Zvezda i njena senka - Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva" (2006), "Vladimir Kopicl. Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara..." (2007), "Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde" (2011), "Slobodan Šijan: Moraću da skrenem!, Vizuelni eksperimenti, 1960-2012" (2013, Nagrada dr Pavle Vasić), "Natrag: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka" (2015). Za istorijsko umetnički i društveno aktivistički rad dobio je Nagradu Porodice bistrih potoka (2013). Zbirke pesama: "Usta zrelog kestena" (1989), "Ogledalo za snove" (1994), "Tihost" (1996), "Sezona divljeg voća" (1999, Nagrada Ratkovićevih večeri poezije) i "Čišćenje snega" (izabrane haiku pesme, 2004). Za haiku nagrađivan na međunarodnom ITOEN konkursu u Tokiju 1996. i 1997. Napisao je roman "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)". Živi u Novom Sadu.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement