Plastelin - Online magazin - Bunker
 
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Milica Tešin (1944-1990)

 

Umesto predgovora - Pismo mladoj pesnikinji: Kako se posvetiti književnosti

 

Pismo Raše Popova, poslato 10. jula 1963. godine iz redakcije "Mladosti", lista Saveza omladine Jugoslavije iz Beograda

 

ImageDraga drugarice Zrnić,
Vaše pismo stiglo je među poslednjima. Već sam mislio da ne bi trebalo ni da ga gledam jer je došlo posle predviđenog roka, kada su završene pesme konkursa bile već u štampi. Nemalo je bilo moje iznenađenje kada sam video da je pismo iz Mokrina.

 

Ovde sam dve i po godine u ovoj redakciji i preko hiljadu pisama sa književnim radovima mladih ljudi iz cele Jugoslavije prošlo je kroz moje ruke, ali nikad nijedno nije bilo iz Mokrina. Tome sam se uvek čudio i čekao sam da se već jednom pojavi jedno. Jer, možda znate, nas Vojvođane bije glas da se interesujemo samo za doktorluk, za medicinu ili veterinu.

 

Vaše pismo je iz svih tih razloga za mene bilo posebni doživljaj i zbog toga Vam umesto uobičajene zvanične "obavesti" šaljem ovo pismo koje ima ličniji ton. Nadam se da ćete mi to dozvoliti budući da smo zemljaci. Ja sam, naime, Mokrin napustio upravo one godine kada se se Vi rodili.

 

Iako pripadam jednoj sasvim drugoj generaciji, za mene su Vaši stihovi bili iznenađenje po onom sadržinskom smislu koji nose u sebi. Naime, po mnogo čemu iste takve stihove pisao sam ja kada sam imao 20 godina, pre jednu deceniju. Moja detinja sećanja na Mokrin i mokrinski atar bila su neobično slična onome što Vi, eto posle 10 godina, emitujete kao pesničku poruku. Za mene je to podatak od neobično velike važnosti, jer mi pokazuje da postoji neki specifično naš duševni i književni sadržaj.

 

Baš zbog toga želim ovim pismom da Vas podstaknem na što predaniji, i što uporniji, i što tvrdoglaviji rad na književnosti, na fiksiranju tih sadržaja koje treba da ucrtamo u još neispisane bele listove u knjizi naše literature.

 

Taj put nije lak ni jednostavan. Takoreći, liči mnogo na popovanje i zdravorazumsko ponavljanje arhipoznatih stvari. Ali činjenica je da je put književnosti dug i težak. Prva stvar se rešava onda kada iznutra, dušom shvatimo da je taj put težak i bez kraja. Shvativši tu njegovu beskrajnost mi stičemo dragocenu kritičnost prema svemu što napišemo. Međutim, kada budete razvijali svoju kritičnost prema svojim tekstovima nemojte padati u drugu krajnost, nemojte se nikad prepuštati osećanju uzaludnosti tog posla. Jer, svi mi moramo, hteli to ili ne proći kroz dugotrajnu fazu romantičkog tretmana života, to je naš usud jer u našoj književnosti romantizam JOŠ NIJE IŽIVLJEN. Kao praktična građanska bića mi ne želimo romantizam, ali kad sednemo u ponoć za pisaći sto, naše reči se bez naše volje, kao pod nekim magnetom uobliče u romantičke spregove. Toga uvek moramo biti svesni kako se ne bismo razočarali onim što pišemo.

 

Ovo Vam govorim ne samo zato što Vas upoznajem sa nekim svojim ličnim problemima u pisanju, nego zato što mi se čini, ukoliko se možete pouzdati u moju ocenu, da i Vi imate taj problem u trenutnoj fazi Vašeg rada. Stihovi "pa ipak mislim da me ne voliš" plod su najdubljeg REALIZMA, koji je potpuno nemoguć u čisto romantičkoj poeziji. Ili da navedem REALISTIČKIJE, JOŠ OBJEKTIVNIJE stihove: "večeras smo se voleli i više nikad ne moramo". Tako se ne piše u našoj romantičkoj poeziji. Tu Vi osvajete jednu novu oblast objektivne i relativističke osećajnosti koja je oblast BUDUĆNOSTI POEZIJE. Pa ipak, Vaši su stihovi svojim izrazom, svojom formom, svojim rasporedom reči - romantički. Sve to navodi me na ideju da i Vi u trenutnoj fazi svog rada na književnosti stojite u dilemi koja je karakteristična za one koji idu za tragalačkim, novim suštinama.

 

Baš zbog toga što imate kao i svi mi specifično naše književne probleme, mislim da bi ipak bilo bolje da upišete grupu Jugoslovenske i svetske književnosti (školska grupa), a da, ukoliko Vas čežnja vuče na svetsku književnost, studirajući ovu grupu svoju privatnu lektiru tokom studija okrenete na svetsku literaturu. Nikako Vam ne bih savetovao da studirate čisto Svetsku, vanškolsku grupu. Ovaj savet izričem posle dugogodišnjih svojih iskustava u vezi sa studiranjem i razmatranjem književnosti kod nas. Zato ga nemojte odbaciti apriori, iako će se Vama možda iz Vašeg ugla činiti kao i meni kada sam imao 19 godina, da su svi ti saveti koje nam ljudi iz starijih generacija daju - bapske priče.

 

ImageNaglasio sam da u Vašem trenutnom pesničkom razdoblju imate još problema sa romantičkim izrazom. No to nemojte shvatiti kao pokudu, nego kao neminovnu činjenicu, jer u 19 godini života piše se mnogo romantičnije i problematičnije. Vi ste iznad svog uzrasta, a naročito pesmama "Ječam" i "Trag jeseni". Takve pesme se u 19 godini vrlo retko pišu. To mi pokazuje da je Vaše književno iskustvo nešto ubrzanije neko kod drugih mladih ljudi. Vi ste "za dve godine" više knjiga iščitali i pesama ispisali od svojih vršnjaka. To je sve bitno i korisno. No najvažnije je da shvatite da do punog književnog uspeha možda treba čekati još i 10 godina pa čak možda i više. To morate shvatiti odmah, kako bi Vam put kroz književnost bio obasjan razumevanjem sopstvene situacije a ne grčevima samoljublja.

 

Ovo pismo napisao sam Vam ovako, ne samo zato što ste iz mog dragog Mokrina, nego i zato što su Vaše reči - "posvetiću se književnosti, tj. poeziji koju volim iznad svega", za mene lično došle kao nešto što me obavezuje da Vam se javim opširnijim pismom i izvesnim sugestijama na temu - kako se posvetiti književnosti. Jer, ako se književnosti posvetimo sa ciljem da se samo lično afirmišemo pošto-poto, tada stradamo i mi i književnost. Vi morate razvijati u sebi onu samosvest, ono osećanje da ste Vi pozvani da taj naš Mokrin i te naše ljude i sve svoje ljude zabeležite i unesete u duhovnu riznicu našeg naroda. Vođeni tim osećanjem svoje funkcije i svog mesta u svom narodu Vi ćete znati da prevaziđete svaki lični neuspeh, i da književnost ne shvatite kao cilj nego kao sredstvo.
Sredstvo čega?

 

Na to pitanje ja Vam odgovor ne mogu dati. Svako od nas sam mora da sebi definiše u sredstvo čega želi svoju književnu reč da pretvori.

 

Sa najboljim željama
Raša Popov (Kršin)

 

P.S.: Vraćam Vam sliku jer znam da slika uvek predstavlja ličnu vrednost.

 

 

Šesnaest pesama Milice Tešin

 

Trag jeseni

 

Njištanje pomamnog vranca
ranilo je tišinu.
Zadrhtala je noć od vriska.
Reski ropot snažnih kopita
odzvanjao je u utrobi neme noći.

 

Bljesnula su na mesečini
sapi vranca
ko crna ogledala.
Griva se rasula, zapenila
i iščeznula u tami.

 

Vranac je projurio
kroz zaspalo selo.
Ostala je krvava pena na putu
trag jeseni.

 

(14. septembar 1962./1963.)

 

 

Beli konji

 

Lepi beli konji... Pozdravljam ih veselim
pogledima kada ih sretnem mlade razigrane. Milujem ih
i kada su svetli od znoja i kada su isprskani blatom.
Volim ih, njih, bele konje, moju sreću.
Danas nisam pomilovala nijednog od njih.

 

Gde su danas beli konji
sreću da mi donesu?

 

Danas bi mi trebalo malo sreće, penušave
kao njihove grive prošarane crvenim i plavim trakama.
Sreće bi mi danas trebalo.
Verujem da mi je samo beli konji mogu doneti.

 

Gde su danas beli konji
sreću da mi donesu?

 

(11. april 1963.)

 

 

Crvene grive

 

I

 

Konji vrani
Prođite ulicom krotkim koracima
oborenih glava
suze moje videćete po putu.
Tugu ću svoju, oproštajnu
iskapati suzama
i opet
suza,
suza će biti malo da vas zadržim
da vam preplavim put.
Sva u suze da se pretvorim
kao bara da se razlijem
ne mogu vas zadržati.

 

II

 

Trčite sitnim kasom
gordo dignutih glava,
labudovski povijana vrata.
Srce će mi tika-takati
po taktu topota vaših kopita.
Ponesite me u poslednjim pogledima
vaših velikih zenica,
u vašim očima,
najboljim ogledalima,
hrabru i jaku
bez suza u očima...

 

III

 

Projurite mahnitim galopom
raspletene grive
uz besno njištanje.

 

Kad se zavijori
crni barjak
teške grive
i prospe miris sena...

 

Crveni vetar,
crvene suze,
crvene grive.

 

Crvene grive
mame mi crvene suze
kao što
suncokreti nasmejanih lica
mame sunce
da pozlati njihove žute osmehe

 

IV

 

I kad prođete pored mene tako
lagano
žurno
trkom
iza vas ostaće trag
vaših potkovanih
i nepotkovanih kopita.
Ostaće plašt prašine,
da vas i vaše tragove zaogrne.

 

Prašina,
prašina
pod vašim kopitama prašina.
Vi ste išli,
vi ste kasali,
vi ste galopirali,
vi ste put utrli,
vi ste prašinu stvorili.
Pod vašim kopitama
plod vašeg hodanja -
prašina.

 

V

 

Vazduh ljut, siv.
Maglena prašina.
Još je noć.
Još ne svetlucaju kristali prašine
na kosim zracima sunca.
Uskoro će zora.
Ali ne sveža, prohladna
i ne srebrnasta, plava...
Već musava, rumena, prašna zora.
Sunce će zavirnuti
iza istočne vidikove linije,
da vidi plavu zoru.
Kako će se začuditi
kad baci tako brižljivo
od sinoć spremanu raskoš zrakova
na sivi maglovito-prašni plašt zore.
Zatreperiće i sićušni i veliki
kristali prašine
na kosim zracima sunca.

 

Pred zoru diže se prašina
kao magla
da pozdravi dan.

 

VI

 

Iscediću sebe kao limun
i baciću kostur
kao koru njegovu.
Zvonjavu neka zvone kosti
poslednju
poslednji oproštaj,
poslednje opelo
vama kojih neće biti više,
vama konji vrani, konji beli
konji...

 

I jednog dana
kad vas ne bude više,
kad traktori budu rzali umesto vas...
(Samo da ne doživim taj dan.)
Jer srce bi mi puklo prazno,
prazno,
bez vašeg rzanja...
bez vaših griva...
bez vas.

 

Dušu ću svoju nakvasiti suzama
i znam kao sunđer upiće ih.
Vreme će je iscediti
brišući tablu vremena.
Ali opet
ostaće bol, samo bol,
večita bol
kad vas ne bude više,
konji dragi.

 

(1963.)

 

 

Galop

 

Život juri galopom
kao vrani konji

 

I

 

Stanite vrani konji
Neću da idem dalje
Razmrsite grive
Uplela sam se u njih
Ruke mi oslobodite
Da vam utrem znoj
Da dohvatim kraj puta
Da vas pomilujem

 

II

 

Jurite konji vrani
raspletene grive
bez mene.
Putevi vas zovu,
žele da ih ljubite
kopitama snažnim.
Idite galopom
pevajte pesmu rastanka,
najlepšu pesmu vaših kopita.
Ne brinite se o meni.
Ja imam sreću,
pramenje grive,
među prstima vlažnim.

 

(1963.)

 

 

Ječam

 

Klasje pognuto
noseći na leđima vetar
šapuće.
Kosači
zamahuju kosama
umorno.
Znoj
kiti pocrnela lica
od sunca pocrnela.
Ponekad
poneka ruka
nadnesena nad oči
traga za zalaskom
tek zalazećeg sunca.

 

Ječam.
Klasje.
Razbacano snoplje.
Poslednji fijuk kose.
Polomljeni zlatokosi ječam
kiti čelo njive.
Gaze ga
ne vide kosači.
Oni grabe napred.
Da što više nakose
da što više nagaze.

 

Ječam...
Klasje...

 

(1961./1963.)

 

 

ImageKosači

 

Stanite,
vi što se danas celi dan kosili
i pružite mi ruke.
Možda će moje suze umanjiti vam bol
žuljevitih dlanova.

 

Stanite,
i pružite ruke
da priljubim meke usne devojačke
na hrapavu vam kožu šake.
Biće mi lakše.

 

Oprostite mi.
Vi što ste danas celi dan kosili.
Oprostite mi kad vam kažem:
- Boli me što ste zaostali...

 

Pružite ruke
da mekim usnama devojačkim
dotaknem žuljevite dlanove.
Biće mi lakše
i bol će vaš možda biti manji.

 

(1963.)

 

 

Kosidba

 

Lude li radosti
kad zazveči
zrelo klasje pšenice!

 

Nekad:
Danima i danima
kosila se pšenica.
Prljave lanene košulje
krute i kisele od znoja
danima nisu skidane.
Žilavi volovi
vršili su pšenicu
okrećući se ukrug
celi dan...

 

A sada:
Radost je kratka.
Malo se uživa u šuštanju
teških klasova.
Kombajni uz buku
začas opustoše njive...

 

(1963.)

 

 

Oblak

 

Samo jedan crveni oblak
crvena pega na plavom nebu,
krije se iza zelenih ruku jablanova.
Ta rumena pega mili po nebu.
Polako se razliva po plavetnilu
i tone u njega.

 

Uzalud dozivam oblak
uzalud jablanovi pružaju ruke prema njemu.
On je nestao!

 

A kiše treba.
Žedni su kukuruzi.

 

Uzalud ljudi mole Boga
gologlavi kraj postelja
sklopljenih očiju
sa kišom u svesti.
Krste se babe, miču bezubim usnama
zabadajući nož pod strehu,
mole:
"Kiše, kiše nam daj, Bože."

 

Nebo je čisto
- bez pega.

 

(1963.)

 

 

Sunce

 

Sunce
Polovinu sunca žari horizont
Polovina sunca iznad ravne linije ravnice

 

Jutro
Polovina gradske noći
Polovina seljakova sna

 

Buđenje
Nedosanjan san dosanjaće se iduće noći
Ječam ne sme da čeka sledeći dan

 

Ustajanje
Zora je rodila sunce
Sunce je probudilo seljake

 

Dan
Polovina sunca na horizontu
Polovina sna ostavljeno je za sutra

 

Rad
Ječam se klanja kosi
Znoj štipa a sunce prži

 

Sunce!

 

(1962./1963.)

 

 

Zakletva

 

Laže svako ko kaže da
život sela nije poezija

 

Pisaću o selu:
o vrednim seljacima,
o njihovim tvrdim, žuljevitim dlanovima,
o lepim konjima,
i prašnim putevima,
Pisaću o jaganjcima,
kravama, pšenici,
vinogradima...

 

Pisaću o selu
o seljacima.

 

(1962./1963.)

 

 

Veče

 

Sivi golub je doneo mir večeri
i okačio ga o đeram,
koji je raširenim crnim krilima
natkrilio crveni zapad.
Tišina laka a voda teška.

 

Voda prevagnu, pljusnu...
Crvotočno drvo zaškripa.
Uplašeni konj zarza.
Sivi golub odlete i odnese
pod krilima sklupčani mir.

 

A kad je zapad pocrnio,
On se vratio i razastro tišinu
da se odmori na rukama đerma.

 

Sav dan tišina rzala,
pevala, gukala, žuborila...
Svu noć će tišna mirno spavati.

 

 

Vetar

 

Bacićemo se u zagrljaj vetru
raširenih ruku.
Pustićemo da nam vetar nosi
i sreću i sve.
Samo ćemo od vetra ukrasti
malo ljubavi.
Koliko može da stane u naše
šake četiri.

 

(1961./1962.)

 

 

Vrisak

 

Ko očajno vrisnu
u tu blagu noć?
Ko mi ote san nežan, drag
groznim vriskom jednim?

 

Cigani se iz mog kraja tuku.
(Sin majku, otac snahu,
brat brata.)
Cigani se tuku.

 

A sedmoro dece njihovih
sklupčanih u mraku
vrište jednim vriskom.

 

(30. jun 1963.)

 

 

San

 

A

 

San je njihao senke na zidu...
Kako je bilo tiho...
Mesec i bagremove grane...
Na zidu sobe polje mesečine
i šareni splet senki.

 

Tako je bilo toplo.
Kroz prozor otvoren,
senke su se ušunjale u sobu.
San ih je lagano njihao.
Njihale su se lelujave senke preplićući se.

 

Senke su se utkale u san.

 

B

 

Večeras joj je utisnuo
samo jedan smrvljeni poljubac
na usne koje su slepo čekale više.

 

Zaspala je s ukusom njegovog poljupca
na svojim,
jednim poljupcem,
smrvljenim usnama.

 

C

 

Rekli su mi:
"Ti imaš ruke kao ubica."
A ja znam da su moji dlanovi nežni.

 

O, srce, prekini za časak igru
dok se nisu pokidali ti
lutkarski konci
na kojima cimavo igraš.
Uvredili su te.
Smiri se.
U znak protesta prestani da kucaš.

 

Ja neću umreti sama.
Grčevito držim svoju senku...
I nije me strah.

 

 

Inje na bagremu procvetalo

 

Išla sam s osmehom proleća
zelenog
u očima
i gledala:
bagremove bele grane...
Sneg koji je padao lako
s njih
drhtavih.

 

Bagremi su moji,
snegom procvetali,
na mraz mirisali.

 

(12. februar 1963.)

 

 

Image***

 

Imam dva sina
Imam dva slatka krika u zoru
kad od srca mi se srca odvajaju

 

Imam dva sina
moja krv i meso i misao moja su
dva ptića što leteti ih učim
Dva zrna peska što vihor će ih negde odneti

 

Imam bezbroj predugih neprespavanih noći
i malo kratkih dana u smehu

 

Imam dva sina
i imaću dece njihove decu
Hiljadu dece, i svi će imati deo mene
moj osmeh i suze kao moje

 

Izbor poezije Milice Tešin priredio Srđan V. Tešin

 

 

O pesnikinji:

 

Milica Tešin (1944-1990)

 

Milica Tešin (rođ. Zrnić) je rođena u Mokrinu 17. novembra 1944. godine. Osnovnu školu je završila u Mokrinu, dok je srednju Ekonomsku školu pohađala u Kikindi. Studirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a diplomirala na Višoj ekonomskoj školi u Subotici.

 

Dobitnica je prvih nagrada Gradske narodne biblioteke "Jovan Popović" iz Kikinde za pesme "Vetar" (1961) i "Trag jeseni" (1962). Dobitnica je prve nagrade Sreskog komiteta Saveza omladine u Zrenjaninu za pesme "Ječam" i "Vetar" (1961) i prve nagrade Saveta za prosvetu AP Vojvodine za neobjavljenu zbirku pesama "Horizont" (1962).

 

Poeziju Milice Tešin su, početkom šezdesetih godina prošlog veka, objavljivali "Riječ mladih" (Sarajevo), "Student" (Beograd), "Vidici" (Beograd), "Zrenjanin" (Zrenjanin) i "Praktična žena" (Beograd).

 

Preminula je u Beogradu 3. maja 1990. godine od posledica teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Mokrinu 26. aprila 1990. godine.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement