Plastelin - Online magazin - Knjige
 
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ivan Vidak: "Ugljik na suncu", Književna radionica Rašić, Beograd, 2017.

 

Hronika jednog sela

 

ImageIako se prve knjige obično definišu kao "počeci", "pokušaji", "eksperimenti", "traženje glasa" ili, jednostavno "promašaji", nepravedno bi bilo otpisati celokupan korpus prvenaca u našoj savremenoj književnosti. Oni su najčešće rezultati konkursa za objavljivanje i iza njih stoji relevantan žiri, te se proteklih godina pojavilo više proznih i pesničkih prvenaca koji imaju neočekivano pozitivnu recepciju i figuriraju kao kandidati za vredne nagrade. Sa druge strane, kod nas je prisutan i određen broj prvih knjiga koje, u prevodu ili ne, dolaze iz drugih književnosti gde su prvobitno objavljene, neretko i pre više godina, a ovde se čitaju kao nove. Jedna od takvih je i zbirka "Ugljik na suncu" Ivana Vidaka, objavljena 2015. godine u izdavačkoj kući Sandorf iz Zagreba, gde autor živi i radi, te ona do naše publike ne dolazi kao tipično prvo delo nepoznatog autora, niti kao rezultat konkursa, već kao naslov sa određenom recepcijom i književnim životom.

 

U pitanju je zbirka od osam kratkih priča između kojih se već prilikom prvog čitanja uviđa snažna veza na pripovednom, stilskom, jezičkom, tematskom, kompozicionom i organizacionom planu, pa ovi zasebni tekstovi grade zbirku ulančanih kratkih priča u kojoj je povezanost između celina najjasnije moguća. Način na koji se priče prirodno nastavljaju jedna na drugu dovode do jakog čitalačkog utiska i ideje da se radi o konceptualnoj zbirci koja naginje formi fragmentarnog romana, ali se Vidak, premda bi bilo jednostavno dodatno uvezati ove tekstove u jednu sveobuhvatniju romanesknu celinu, ne odlučuje za taj potez. Birajući umesto toga da se izrazi u kratkoj proznoj formi, on dodatno potencira jednu od svojih osnovnih namera - fokusiranje na pojedinca - ali ti tzv. mali ljudi naše svakodnevice ne figuriraju samo u jednoj priči, već se prepliću sa protagonistima ostalih. Ovako se, najzad, i stiže do autorove osnovne postavke - "Ugljik na suncu" nije obična zbirka priča koje osvetljavaju sudbinu nasumičnih likova, već sveobuhvatni pogled na jednu zajednicu čije se odlike pripovedaju i na mikro i na makro planu. Ta zajednica vodi svoj život u neimenovanom vojvođanskom selu čiji se lokalitet nikada precizno ne otkriva, ali se na osnovu nekolicine suptilnih tragova - blizina Sombora i Subotice, Veliki bački kanal i na prvi pogled neuobičajen šokački dijalekt pomešan sa ekavicom, što je specifično za određene delove severne Bačke - ipak može pretpostaviti o kojem naselju je reč. Ono što se ne može precizno odrediti jeste tačno vreme odigravanja radnje ovih priča: one se nastavljaju jedna na drugu, skoro kao da se radi o jednom kontinuiranom događaju, ali je primetno simptomatično odsustvo bilo kakvih odlika savremenog trenutka sem uređaja poput radija ili televizora koji, ipak, nisu karakteristični za novi vek. Stoga se pretpostavlja ili da Vidak pripoveda o starijim događajima ili, što se takođe može smatrati promišljenim autorskim izborom, da predstavlja junake kao da su uhvaćeni u vremenu, zarobljeni, nalik na fotografiji, u jednom određenom trenutku, sugerišući tako nepromenljivost i stagnaciju koja odlikuje predele u koje su priče smeštene.

 

Sem prostornog okruženja i zajedničkih junaka, "Ugljik na suncu" odlikuje i prisustvo kratkih tekstova koji se, u formi epiloga, javljaju nakon svake priče i predstavljaju isečke razgovora zamišljene filmske ekipe koja snima dokumentarni zapis o jednom izuzetnom članu seoske zajednice: Stevici Čatalincu koji je "odlučio postat svinjče". U tim razgovorima primarnu ulogu imaju protagonisti upravo okončanih priča, te se ovi dodaci - kada se posmatraju kao celina - čitaju kao dodatna ravan teksta koja uokviruje osam priča i istovremeno ističe prisustvo kolektiva u njima. Poput vinjeta iz Hemingvejeve zbirke "U naše vreme", ove kratke dramske celine pružaju uvid u ono što je u pričama prećutano, pretpostavljeno ili zamišljeno, tako ih dopunjujući i kvalitativno dižući na viši nivo. One su još jedan od razloga zašto ovu zbirku ne bi trebalo čitati parcijalno, već odjednom, pošto se tako stiče efektniji utisak i adekvatnije razume namera samog autora. Neke od priča bi se mogle zasebno pojaviti u periodici ili antologijskim izborima, ali one su zamišljene i izvedene kao delovi snažne, prožimajuće celine, i stoga bi i njihovo čitanje trebalo izvesti na taj način.

 

Kolektivno "mi" koje se javlja u dramskim vinjetama ima još jedan zadatak: da predstavi puls zajednice koja se na momente ističe kao prostorno, vremenski, ideološki i idejno izolovana od savremenog doba. Autor ne štedi svoje junake i ne libi se da, uz dozu humora i groteske, dočara sve njihove nedostatke i zatucanosti - od neprihvatanja nekoga ko je drugačiji ("Nevidljivi čovjek"), preko prezira i mržnje prema mentalno ili fizički nerazvijenim pojedincima ("Berti Foks" i "Odrasli i djeca"), sve do eksplicitnog opisa kriminalnog ponašanja ("Nokturno"). On se kritički obrušava na protagoniste, podrivajući tako kolektiv iznutra i osuđujući sve naše loše osobine, ko god to "mi" bili. Zbirka će sigurno imati različitu recepciju u različitim delovima regije - naposletku, geografska udaljenost od prostora radnje uticaće na to koliko je svaki čitalac u mogućnost da prepozna, zamisli, razume Vidakove junake i identifikuje se sa njima - ali ono što, međutim, neće zavisiti od toga gde i kada će se ove priče čitati jeste jedan opšti utisak kolektivne osude koju autor sa pravom upućuje. Svako selo može biti to o kojem on piše, svako vreme može biti ono u kojem se priče odigravaju, svaki kolektiv može postati predmet njegovih narativa, a svaki čitalac može funkcionisati kao njegovi protagonisti - stanje junaka jeste jedinstveno, ali logika koja uslovljava to stanje je univerzalna. Ovo ipak ne dovodi do generalizacije i opštosti, već zapitanosti i sumnje u kvalitet života koji vodimo i stavova koji nas svakodnevno prate.

 

Varirajući između dramskog i pripovednog, pa čak uvodeći i lirski element u poslednjoj priči, Ivan Vidak oživljava jedan neobičan i na svaki mogući način poseban svet malog bačkog sela u kojem se svi znaju, ali ipak razlikuju. Aktivnosti njegovih junaka su kreću između jednostavnih razgovora o nebitnim stvarima, ogovaranja poznanika, ribolova i svinjokolja, te metafizičke zapitanosti o fenomenima zla, sudbine i vrednosti života. Zbirka "Ugljik na suncu" se otud izdvaja iz korpusa prvenaca sa konkursa i odskače time što je odlikuje viši kvalitet od onoga u "običnom" prvom rukopisu, a njen autor se nameće kao neko na čija će se naredna dela reagovati sa pažnjom i iščekivanjem.

 

Dragan Babić (Zlatna greda, broj 187/188)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement