Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: „Gori gori gori“, Arhipelag, edicija "Zlatno runo", Beograd, 2017.

 

Ka samospoznaji i samoodređenju

 

ImageI Tešinovo dugogodišnje bavljenjem kratkom pričom nastavljeno je u novom romanu kroz kratka poglavlja (od jednog pasusa do par stranica). Ova (samonametnuta) ograničenja, naravno, uslovljavaju specifičan „pripovedački dah“ odnosno uzdržanost i „bežanje od raspisanosti“. Sledeće ograničenje sledi u samom pripovedačkom govoru koji se prevashodno „praktikuje“ u raznim oblicima monologa/dijaloga i kvazi monologa/dijaloga - svaki govornik, pored sopstvenih promišljanja, ima svoj monolog-poglavlje (vezan za prethodno poglavlje) u svojevrsnom odloženom razgovoru - mada, ima i „pravih“ dijaloga datih u formi izmene pozorišnih replika. „Objektivna realnost“ se pojavljuje u vidu novinskih članaka dok je „tekuća“ fizička realnost (pokreti, radnje) inkorporirana u govor/replike. Opredeljenje za ovakav pripovedni glas u funkciji je zapleta i njegovog sugestivnog predstavljanja iz pozicije nepouzdanog junaka/subjekta. Naime, osnovna priča nominalno prati 14 dana (sveukupno 193 poglavlja) u lečenju momka koji je povređen u terorističkom napadu (za kojim će uslediti još nekoliko) molotovljevim koktelom na objekat za prodaju brze hrane (hamburgernicu); osim izlečivih opekotina mladić je pretrpeo i težu povredu: u potpunosti izgubio sećanje tako da ne zna svoje ime odnosno svoju prošlost.

 

Pokušaj policije da otkrije njegov identitet ne uspeva zbog bizarnog sklopa događaja. Bezimeni provodi bolničke dane okružen doktorima za telo i dušu, medicinskim sestrama i sapatnicima (opečenim harmonikašem, potporučnikom koji je vlasnik hamburgernice, agresivnim primitivcem i sofisticiranim advokatom); njihova komunikacija je u rasponu od umereno prigodne do otvoreno prostačke ali i filozofski intonirane. Psihijatrovi napori takođe se rastežu od krajnje jednostavnih, gotovo prigodno-pogodbenih, do sofisticiranih.

 

Bezimenog, dakle, osim fizičkih tegoba muči zbunjenost sopstvenom situacijom na šta se nadovezuje želja da otkrije (starog) sebe ali i strah od onoga što može otkriti. Njegov odnos prema ostalim bolesnicima je uzdržan mada nije neprijateljski - osim prema „seljoberu“ koji ga kinji svojim stalnim upadicama. Izlaz iz realnog okruženja koje ga opterećuje i ne nudi razrešenje odnosno iz sopstvenih nedoumica je tablet koji mu je pripadao (sudeći po video snimku napada na lokal). Mladić neće u memoriji aparata („gedžeta“) naći podatke o sebi ali će otkriti da se, pod imenom Nepoznati Niko, dopisivao sa devojkom koja se predstavlja kao Nepoznata Niko.

 

On je njoj slao erotske priče a ona uzvraćala erotskim fotografijama (za koje mladić veruje da su njene). Bezimeni najpre prihvata ovu igru u kojoj se - kako je to u virtuelnoj realnosti - svi kriju u bezbednoj anonimnosti (kao samoodabranom obliku bezimenosti – poricanja sopstvene ličnosti) koja, u svojoj prividnosti, lako izjednačava izrečene istine i laži. Mladićev vapaj da sazna nešto od sebi Nepoznata Niko tumači kao kršenje dogovora i prekida kontakt. Neljudskost ovog odnosa bezmalo je istovetna sa incidentom u kome bolesnik, odbegao sa psihijatrijskog odeljenja, upada u sobu odeljenja za opekotine i kao svog taoca drži medicinsku sestru; dogovor s njim nije moguć jer on ne priznaje racionalne argumente pošto je - umobolan.

 

Neizvesnost u kojoj živi bezimeni kulminiraće u seansi hipnoterapije tokom koje je on, posle povezivanja do tada haotičnih fragmenata, na pragu otkrivanja sopstvenog identiteta. Ali do toga ipak ne dolazi jer bezimeni neočekivano beži iz bolnice. Na licu mesta svog prošlog života - u svojoj kući - on spoznaje nove delove stvarne prošlosti, sudara se sa sopstvenim traumama odrastanja ali i sa iluzijama/umišljajima jer mu devojka koja je Nepoznata Niko otkriva kako je zloupotrebila njegovu naivnost i poverenje. Nabujala teskoba nalazi odušak u poznatom obrascu, u oponašanju događaja koji je bio okidač promene; mladić molotovljevim koktelima napada makrobiotički dućan (jer su hamburgernice napali militantni Vagan ratnici)! Uzvik „gori, gori, gori“ (koji se odnosi i na mladića) postaje uzvik lične osvete svetu ali i samom sebi. Posle njega otkrivanje sopstvenog imena je bespredmetno jer je taj mladić postao neko sasvim drugi.

 

Tešinov roman funkcioniše na mikro nivou ličnosti i makro nivou ustrojstva modernog društva što uključuje i rascep na „stvarnu“ i „virtuelnu“ realnost koje se pokoravaju sopstvenim zakonitostima. Laži, obmane i agresivnost kao deo znane, prastare stvarnosti nastavljene su i nadograđene novom, tehnološkom realnošću. Antička mudrost da je „čovek čoveku vuk“ funkcioniše i u virtuelnim svetovima a mogućnost da se interaktivno komunicira bez stvarnog fizičkog kontakta daruje joj nepodnošljivu lakoću ostvarenja svakovrsnih namera bez previše rizika i straha za sopstvenu bezbednost.

 

Ipak, u svim realnostima, usred gustog spleta svakojakih želja i ambicija (bez)brojnih jedinki, i dalje postoji potreba za samospoznajom i samoodređenjem prema ljudima i situacijama (ako je već prostor relativizovan). No, u svom tom zamešateljstvu lako je izgubiti sebe i svoju ličnost. A izgubljeno nimalo nije lako povratiti uz vrlo veliku verovatnoću da se u tome ne uspe ili da se od te rabote odustane. Roman „Gori gori gori“ upravo ispisuje i otkriva nizove prizora te neizvesne a životno važne borbe za sopstvenim identitetom.

 

Ilija Bakić („Dnevnik“)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement