Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Grafiti sa fasada novopečenog grada (1-5)
Piše: Goran Tomić

 

KOSMIKOMIKE - ITALO KALVINO

 

Računskim radnjama koje je započeo Edvin P. Habl i koje se odnose na brzinu udaljavanja galaksija, moguće je precizno utvrditi trenutak u kome je čitava materija univerzuma bila koncentrisana u samo jednoj tački, pre nego što je počela da se širi u prostor. Kalvinov vrsni pripovedački mehanizam, njegov prefinjeni, elegantni stil pripovedanja, proističe iz njegovog pitanja o razlozima za pisanje, razmišljanja o tome kako da čoveka privede ne samo kulturi čitanja, već i nekoj vrsti čitalačke hipnoze, utoliko da bi - ukoliko hipnotisani konzument pronađe razlog za čitanje - sam Kalvino, konsekventno, odgovorio na pitanje koje je sebi postavio. Da li je Bog tvorac univerzuma? Da li je čovek najmilije Božije čedo? Ukoliko jeste, zašto je Svedržeći čekao više od 13 milijardi godina kako bi ga stvorio? Verovatno usled stvaralačke krize, a možda je čovek i osmišljen upravo u trenutku te krize. Dakle, pri samoj Genezi, prema Hablu, postojala je jedna fokalna tačka. Premda je potom nastupila disperzija (radije nego širenje), Bog je i dalje, poput kakvog poluzalečenog ovisnika, u tu tačku zagledan i ne čuje šaputave molitve, nas, koji imamo iluziju da je svet u kojem živimo istačkan njegovim otiscima. Kosmikomike ne trpe sudbinu, stoga nema ni mesta za provincijalnost kao proizvod sudbine, naročito ne za onu vrstu provincijalnosti koja je uslovljena boravišnim mestom. To je ono što bismo mi, koji živimo u kikindskoj opštini, pre svega, trebalo da naučimo. Zagledani u Beograd, Novi Sad, inostranstvo, u tu tačku iz koje je sve, osim nas, poteklo i u kojoj će sve, sa nama ili bez nas, nužno završiti, mi slutimo. Istovremeno, verovali ili ne, i mi bivamo posmatrani. Neko sluti našu propast. Kalvino ne pokušava da rekonstruiše memoriju sveopšteg. On je neurohirurg kosmosa, i kao takav, svoj posao obavlja knjiški i postupno, bolno svestan svakog fragmenta, svih periferija, sa pravom uveren u to da se i najblaži zadrhtaj ruke može ispostaviti fatalnim po pacijenta. Čini se da pisac nije previše impresioniran rasplinutošću i diverzifikacijom postojećeg, štaviše, on neporecivo dokazuje da se zakonitosti za koje verujemo da važe u nedoglednom mogu interpolirati u, naizgled, nepodnošljivo malom. U lokalnom. Ne treba se plašiti Boga, to je dijalektičko ishodište ove knjige. Kosmikomike su zatvorile nedoglednost u četiri zida. Zatvorimo, makar nakratko, Kikindu u četiri zida, da bismo je bolje sagledali. Bog koji ugnjetava i koga se plašimo, nije Bog. Pa makar i sebe nazivao Kikinđaninom.

 

 

VOZ SVETOG PETRA - ĐURA ĐUKANOV

 

Ako je tačno da pametan piše, a glup pamti, onda se može zaključiti da pisci ne drže mnogo do pamćenja. Zapravo, još preciznije, da su pisci pametniji od (pre)ostalog sveta. Naročito oni iz Mokrina. Autor dela Voz Svetog Petra bi, prema jednoj anegdoti, pošto stupi u neku od mokrinskih kafana (najčešće Mrtvačnicu), najpre položio diktafon na šank, uključio ga, pa tek potom naručio piće. Bio je to čovek koji je pamtio kad je hteo, a zaboravljao ako je mogao. U pitanju je, naravno, Đura Đukanov. Iz njegovog su se diktafona uobličavali poludeli paori pijanice, opajdare i oštrokondže sa nogama poput makaza, između kojih nema ni trunčice istine i svetovi koji naliče na nečije izopačeno sećanje sveta, skupa zbijeni u redove koji podsećaju na srčanu aritmiju predočenu na elektrokardiogramu. Budite oprezni dok čitate ovu knjigu. Svaki trag krvi koju Đura oslobodi vodiće direktno do vas. Vaša će mašta biti ukinuta od strane svoje suprotnosti. Svaka će se mogućnost ispostaviti neistinitom. Jamurine, ušće za alkoholnu reku. Klozet bez dna, za tone izmeta. Kopa kao da oslobađa prostor bolestima svojim. Srčana mana, povišeni šećer, suženi krvotok, meka bešika. Stiče se utisak da su, nakon Đurine pogibije, tri omiljena čoveka u Mokrinu - Otac, Sin i Sveti Duh, Vozom Svetog Petra, otputovali u nepoznatom pravcu, budući da je svako tle plodno koliko i mokrinsko. To je dokaz da Đura U Vozu Svetog Petra ne piše o Mokrinu i Mokrinčanima, niti isključivo za Mokrinčane. On nas opominje da bismo bez nenormalnosti izgubili dojam o tome šta je normalno, pri tom ukazujući da normalno nije ništa više od onog što je ušančeno u neku normu, ono što je prosečno, te često i dosadno. Bez obzira na to, ovakva proza nije prijemčiva široj čitalačkoj publici koja nije sviknuta na tumačenje lokalizama, a jezik u Đurinoj literaturi je, uopšte uzev, težak i pogan. - Matori, šta kuvaš¬¬? - Kurotine! - Da dodamo mesa? - Ne mogu majmunsko. No, pre nekoliko godina, u Kikindi je etabliran konkurs za nagradu Đura Đukanov, a u konkurenciji su rukopisi koji pristižu iz raznih delova Srbije, ali i iz inostranstva. Napravimo ovde dihotomiju između Đure Đukanova i, recimo, Stivena Kinga. King je, jednom prilikom, rekao da bi, ukoliko želite da postanete dobar pisac, trebalo da čitate četiri, a pišete dva sata dnevno. Predlažem da zanemarimo ovaj savet. Umesto toga, pisci, sadašnji i nastupajući, svratite u neku od mokrinskih kafana. Nažalost, moraćete da birate između Bangića, Kozare, Belog pereta, Stočar bara... Mrtvačnica je pre petnaestak godina, nedugo po piščevoj smrti, zauvek zatvorena. Nimalo slučajno. Đura Đukanov je poslednji mokrinski mrtvac.

 

 

GEOFILOZOFIJA EVROPE - MASIMO KAČARI

 

Naslov ove knjige će sigurno dovesti potencijalne čitaoce u zabludu što se njenog sadržaja tiče, pa će većina pomisliti da se radi o stručnoj literaturi koja se u užem smislu bavi datim naučnim disciplinama. Doduše, nije u pitanju ni puka beletristika. Naime, u svetlu globalnih političkih, ekonomskih, socijalnih i ratnih zbivanja, činjenica da je Kačari još 2000. godine predvideo migrantsku krizu, a razloge njene neminovnosti iscrpno obrazložio i argumentovao, može biti interesantna svakom Kikinđaninu, budući da i Srbija oseća njene posledice. Epicentri su, za sada, granični prelazi i veći gradovi, međutim, ne možemo u potpunosti isključiti mogućnost da bi u doglednoj budućnosti to mogla postati i Kikinda. Uputno bi bilo da se zapitamo kakav bismo doček tim izbeglicama upriličili i kako bismo se prema njima ophodili. Geofilozofija Evrope upravo cilja na percepciju Drugog i Drugosti. Ispostave li nam se ove pojave, one će, nedvojbeno, postati predmet znatiželje svakog ovdašnjeg čoveka. Osećanje Drugosti je, najpre, posledica lične introspekcije, koje tek potom zahteva identifikaciju spoljašnjeg Drugog. Sasvim je prirodno to što čovek Drugom, odnosno nepoznatom, pristupa sa određenom dozom snebiljivosti i nepoverenja, pa je uvek interesantno kada, naposletku, pojedinac odluči da, tobože, hrabro iskorači ka istom. Oduvek je bilo teško napraviti taj korak, naročito u poslednje vreme, vreme učestalih terorističkih napada diljem Evrope. Prema tome, nije naročito pametno ignorisati i okretati leđa sopstvenim strahovima, dok ih još uvek prepoznajemo kao svoje. Bez njih ne možemo. Treba ih pažljivo gajiti, ispoljavati ih dozirano, da nas jednog dana po ramenu ne bi potapšalo nešto što je naraslo izvan svakih proporcija i što više ne prepoznajemo kao svoje, niti ono ima osećaj pripadnosti. U svakom slučaju, Kikinđani su se u prošlosti i te kako suočavali sa izbegličkim krizama. Mnogi su vrata svojih domova otvarali potpunim neznancima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Stari Grci su sebe prepoznali kao Grke (po prvi put se ispoljilo nešto što sluti na osećaj nacionalne pripadnosti) tek kad se ukazala zastrašujuća pretnja iz nepreglednih i nedokučivih azijskih prostranstava, u vidu ogromne persijske vojske. Takozvani sukob civilizacija nalazi svoje poreklo u okončanju tog neumerenog odvajanja Ja od jastva. Sledi istoriografska shema, u vidu neprekidnog niza napada i osveta, nasilja koje priziva nasilje, drevnog neprijateljstva kao jedine čvrste veze između Istoka i Zapada. Istini za volju, vremena se menjaju, a i Drugost je ovoga puta nešto drugačija. Mislim da ne bi bilo loše organizovati prihvatni centar za izbeglice u Kikindi, protiv volje Kikinđana. Postavilo bi se pitanje da li smo se mi, u međuvremenu, promenili. U slučaju da jesmo, u kom smislu i na koji način? Zbog čega? Možda bismo uvideli da smo mi postali ta Drugost. Naravno da smo oduvek bili Drugost iz perspektive nekog Drugog. Međutim, da li smo postali Drugost sebi samima?

 

 

SMRT ZEKE MANROA - NIK KEJV

 

Ubeđen sam u to da su gotovo svi poklonici lika i (muzičkog) dela kultnog kantautora Nika Kejva poodavno pročitali ovu knjigu. Takođe sam ubeđen u to da oni koji još uvek nisu, budući da Kejv, poput aboridžinskog vrača, šamanskog posmrčeta - večitog insajdera, u opsesivne idolopoklonike indukuje krvoloka, imaju pouzdanje da će pronaći sebe u ulozi lovca na ucenjene glave koji nišani redove Smrti Zeke Manroa kroz optički nišan. Ako čovek s takvim intencijama pristupi Kejvovom književnom stvaralaštvu (uključujući njegov prvi roman - I magarica ugleda Anđela), verovatno ništa neće razumeti. Sa stanovišta autora čovek jeste misleći čovek, ali ni izdaleka ne predstavlja ono sto bi učenjaci nazvali čovekom od misli. Suočavamo se sa herojima koji su konfliktne ličnosti, neizrecivo tvrdoglavi, upleteni u manje-više podle intrige u kojima na brutalan i svojevoljan način demonstriraju svoju moć ili, pak, svoju nemoć. Antagonisti su, zapravo, čitaoci, koji u međusobnim odnosima protagonista olako pronalaze najprizemnije ljudske strasti. U najboljem slučaju, čitalac nevičnog oka može biti blizu, a istovremeno tako daleko od Zlatne obale i Biblijskog pojasa. Ipak, pisac je taj koji nije baš valjano pojasnio fenomen poživotinjenja čoveka. Zeka Manro, ovisnik o smrti, žudno iščekuje istu, koja ga prati, nogu pred nogu. Kao da se još u majčinoj utrobi zapitao - ima li života posle rođenja? Korak u bilo kom pravcu je korak ka životu, a smrt je za one koji umiru polako. Upkos poput mermernih klikera iskolačenim očima, toksičnom pulsiranju mamurluka, suvim, poganim ustima, bubuljičavoj koži, i raščupanoj, zadignutoj kosi - Zekino je nestrpljenje utihnulo. Razlog tome je, možemo da jednoznačno pretpostavimo, njegov sin, Zeka Junior, u kome se oličava sadašnjost koja je, nažalost, sada već van domašaja (čini se da je pisac propustio priliku da temeljitije i uverljivije obradi sponu otac-sin, osovinu dinamike celokupnog narativa). Verujem da je prevodioce ovog dela zatekao izuzetno težak zadatak. Nik Kejv je decenijama generisao pripovedački stil koji nema pandan i koji se obilato služi stilskim figurama na jedan, najblaže rečeno, profan i sočan, ali i ekstenzivan i inovativno distorziran način. Njegovi epiteti, anafore i epifore, metonimije i metafore mogu zadržati svoj kvalitativni domen isključivo u originalnom spisu. Najuputnije bi bilo da oni koji su u mogućnosti čitaju ovaj roman na engleskom jeziku. Ima i komičnih, pokatkad, umalo metatekstualnih relaksacija: Jebem mu sve! - kaže on i kroz nos izduva dve besne kljove dima; Zeka pali radio i naleće na hit Kajli Minog Spinning Around i Zeka ne može da se načudi svojoj sreći i oseća talas gotovo beskrajne radosti čim krenu prigušujući, nadražujući zvuci sintisajzera a Kajli zapeva svoju orgijastičnu odu jebanju u dupe, te on zamišlja Kajlin zlatasti šorts, te veličanstvene pozlaćene obline. Čitav roman derivira iz Nikovog dosadašnjeg rada i životnog iskustva. Njegova muzika služi, prevashodno, kao pas vodič sjajnoj poeziji koju piše, slepoj za bilo kakvu vrstu političke korektnosti i autocenzure uopšte. No, šta ćemo bez psa vodiča? Šta ćemo sa prozom? Od Australije, preko Brazila, SAD-a, Nemačke, do Engleske. Obišao je ceo svet kako bi od Ozi pankera postao rodonačelnik pank-folka (recimo), prevazišavši u tom pogledu sve američke i kanadske neofolkere. Kikiđani nemaju potrebe da obiđu ceo svet. Sve što nam je potrebno je ovde, pred nama i u nama. Mađari, Romi, Srbi, Rumuni, Slovaci, Nemci, Jevreji, Hrvati, Bošnjaci, Rusini i tako dalje. Multinacionalnost i multikulturalnost su fakticistički neupitne kao katalizatori umetničkih pothvata. Međutim, u odsustvu kooperacije obrazovnih i kulturnih institucija koja bi deci, shodno njihovim dispozicijama i afinitetima, omogućila da participiraju u delatnostima gde bi se njihov rad vrednovao i, sledstveno tome, dala motiv da dopunjuju znanje i usavršavaju veštine, ona su golom silom podređena organski nepismenim ljudima, akulturnim bićima. Nažalost, ne nazire se ništa što bi svemu ovome moglo da stane ukraj. Nik Kejv je izjavio da ga je pisanje umalo ubilo. Možda je to lajtmotiv ovdašnjih vlastodržaca. Ljubitelji i poštovaoci njegovog stvaralačkog opusa bi svakako trebalo da pročitaju Smrt Zeke Manroa. Ako ni zbog čega drugog, onda usled toga što nam, kako reče G. K. Česterton, dobar roman kazuje istinu o svom heroju, dok nam loš roman kazuje istinu o svom autoru.

 

 

SAMO BOGOVI MOGU OBEĆATI - BOŽO KOPRIVICA

 

Grošič, Buzanski, Lantoš, Božik, Lorant, Zakarijaš, Budai, Kočiš, Hidegkuti, Puškaš, Cibor. Mađarska Laka konjica. Greg, Foks, Birn, Kolman, Džons, Edvards, Morgan, Čarlton, Tejlor, Vajolet, Skenlon. Mrtvi razred Mančester Junajteda. Dve najveće tragedije u povesti fudbala. Prvi se nikada nisu okitili titulom svetskog prvaka, iako su po mišljenju mnogih bili najbolja fudbalska reprezentacija svih vremena. Kada su potonji u pitanju, osam igrača (ukupno 23 putnika) poginulo je pošto avion kojim su se vraćali na Ostrvo posle utakmice Kupa prvaka protiv Crvene Zvezde u Beogradu 1958. godine nije uspeo da poleti sa minhenskog aerodroma. Ovo je prava knjiga za ljubitelje fudbala, jer će, ukoliko je pročitaju, uvideti da zapravo nisu ljubitelji fudbala. Samo bogovi mogu obećati je svojevrsni pokušaj iskupljenja fudbalske igre. Koprivica podseća na herojsko doba, doba kada su fudbaleri bili fudbaleri, a ne ispamećeni inkasanti i pokretne reklame za kladionice. Bili su to ljudi koji su razmišljali o lopti kao sredstvu putem kog će iskazati svoju misao, ispoljiti određeni politički stav, propagirati izvesno moralno načelo. Čovek je fudbaler zato što je u stanju da razmišlja o lopti kao o razmišljanju. Ako nešto ima savršen oblik, onda je to fudbalska lopta. Ne čujete li, dok posmatrate loptu, dijalog bogova - obraća nam se pisac u svojstvu komentatora fudbalske utakmice - niste ljubitelj fudbala. Dupli pas, lažnjak, efe, kecelja, volej, makazice, lob, suvi list - čitav ovaj repertoar možete prepoznati u stihovima Šekspira, u glasu Marije Kalas, na slikama Anrija Matisa, u filmskim kadrovima Luisa Bunjuela... Pored mnoštva trivija koja se tiču hronologije Svetskih prvenstava, najlepših i najznačajnih golova u finalima Kupa (Lige) šampiona, pikanterija iz života fudbalskih velikana, čitaocu se predočava svet koji, iz današnje perspektive, može delovati kao paralelni univerzum suprotstavljenih narativnih tokova, pričin, neslana šala, a u kom su najveći igrači pripadali svetskom intelektualnom i umetničkom plemstvu. Tako je, na primer, prepiska sa Zoltanom Ciborom poslužila Margaret Atvud, čuvenoj kanadskoj pesnikinji, kao inspiracija za pesmu Venčanje za krvnika; Dragan Lubarda je 1962. godine, u jednoj galeriji u Parizu, poklonio crtež Rajmondu Kopi. Na poleđini crteža napisao je sledeće: Rano u nedelju obući belu košulju i predriblati podne. Kopa je, navodno, izjavio da je to najbolja definicija driblinga koju je ikad čuo (pročitao). Sa druge strane, neretko su fudbaleri bili veći umetnici od najvećih umetnika, pa je i Garinča dao sopstvenu definiciju driblinga, u vidu jedne divotne poetske minijature: Dribling je vaga krvi. Šta tek reći za genijalnu, jezovito genijalnu notu od strane Milana Galića, legende Partizana i reprezantacije Jugoslavije, diplomiranog pravnika, siročeta: Dribling se uči na grobu oca gde niče kozja krv i raste vučja trava (sigurno je čitao Vaska Popu). Poseban osvrt autor je napravio ka Jugoslaviji (SFRJ), čiji je istorijski puls izmerio, takoreći, sedeći na tribini kakvog fudbalskog stadiona. Njegov je kredo, što i sam naslov dela sugeriše, da je talenat presudan. Rad ne može nadomestiti nedostatak talenta. Sistemi političke ekonomije se zasnivaju na teorijama o višku vrednosti. Marksistička teorija je višak vrednosti videla u proizvodnji. Rad, rad i samo rad, pa makar stvorili i najneupotrebljiviji proizvod. Ne vredi vam, kao arheologu, to što ste sa lokaliteta dovukli hrpu kostiju ukoliko ih niste razvrstali (šta je butna kost, a šta deo lobanje), odredili koliko su stare, jasno označili mesto gde ste ih pronašli… U Centru za mentalno zdravlje u Kikindi, merilo profesionalnog uspeha je broj ludaka koji im pređe prag. I time se hvale. Kako će ih lečiti i da li će ih uopšte lečiti, to je u drugom planu. Ako ste čitali prošlonedeljno izdanje Kikindskih, upoznati ste sa slučajem tzv. Smrdljivog provalnika (tako je okarakterisan u Kikindskim). Ukratko, provalio je u prostorije Centra za mentalno zdravlje i uneredio se. On je, bez obzira što je napravio krivično delo, na svoj način demonstrirao ono što je Srđan Srdić sročio u pet reči: Kikinda je jedna mala gadost; poput Erika Kantone koji je, kako piše Koprivica, pravio razne nepodopštine i tukao se s navijačima jer je uvek bio u pravu. Prema tome, Džon Majnard Kejns je odneo prevagu nad Karlom Marksom. Murinjo je oborio Vengera na pleća. Jugoslavija se raspala jer nije imala talenta. Samo bogovi mogu obećati nije fudbalska enciklopedija. To je istorija 20. veka na male golove. Verujem Boži Koprivici. Verujem da samo bogovi mogu obećati. Verujem dok čitam Volta Vitmana. Verujem, jer osetim strah i grozu (kao da predosećam tragediju) kad čujem huk gotovo stotine hiljada nemačkih grla koji dopire sa tribina Vestfalena.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement