Intervju: Vladislava Gordić Petković, spisateljica knjige "Virtuelna književnost"

U mreži virtuelne književnosti

Ukoliko je verovati anegdoti, na jednom kongresu pisaca, zametnula se rasprava koja je pokušala da odgovori na pitanje da li se danas piše kao nekada, ili pak nove tehnologije menjaju i stil pisanja. Eli Finci je tada, navodno(!?), rekao da "danas" ne možemo pisati kao pre pedeset godina, jer do mora više ne putujemo "pet dana", već brzim vozom stignemo za jednu noć. "Da", rekao je Ivo Andrić koji je govorio odmah nakon Fincija. "Ali žena, kao i pre pedeset godina, još uvek u stomaku bebu nosi devet meseci". Možda je upravo ova literarna zagonetka prvo i pravo pitanje za Vladislavu Gordić Petković, književnog teoretičara, kritičara i prevodioca, jer njena nova knjiga "Virtuelna književnost", koja sabira tekstove objavljivane u "Danasovoj" Com.mediji, pokušava da definiše nove literarne tehnologije. Vladislava Gordić Petković je profesor engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavila je knjige: "Sintaksa tišine: poetika Rejmonda Karvera", "Hemingvej: poetika kratke priče" i "Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze".

Plastelin: Dakle, Finci ili Andrić?
Vladislava Gordić Petković: - Finci i Andrić govore o različitim stvarima: jedan o tehnologiji, drugi o prirodi. Tehnološki izumi stvaraju nove mogućnosti i menjaju naš doživljaj sveta - to je Finci i hteo da kaže, a Andrić ga nije razumeo. Kada se govori o uticaju tehnologije na pisanje, zaboravlja se da je i papir proizvod tehnologije: uopšte, sve od točka pa nadalje je tehnologija, samo što mi nemamo tu svest, jer tehnologije smo svesni jedino onda kad smo očevici njenog razvoja. Tehnologija menja život: da budemo iskreni, zasad ima veće mogućnosti da ga ukine nego da ga stvori, ali sve između rođenja i smrti ona menja, sviđalo se to nama ili ne. Pisanje je, uostalom, tehnologiji slično i po tome što podrazumeva spoznaju sopstvenih granica. Kao što je pitanje forme umetničkog dela važno koliko i njegov sadržaj, tako je i tehnologija vid odnosa prema stvarnosti koji definiše samu tu stvarnost. Onaj ko želi da piše može ignorisati kompjuter kao pomagalo i ekran kao dimenziju teksta, ali će teško ignorisati papir i olovku. Tehnofobi, a naročito vebofobi - oni koji se plaše Interneta, smatrajući ga tehnikom rasrbljavanja, okom Velikog brata, ubicom knjige i čime sve ne - zaboravljaju da je tehnologija u velikoj meri jedno izražajno sredstvo sa mnoštvom mogućnosti a malo ograničenja.

Šta u sebi mora da sadrži jedno književno delo da bismo ga svrstali u svet virtuelne književnosti?
- Kao što je tehnologija počela pre Interneta, tako je i virtuelna književnost nastala pre kompjutera. Ona ima, kao što pokušavam na više mesta da dokažem u "Virtuelnoj književnosti", korene u tradiciji, i zato stalno osećam potrebu da pravim paralelu između "Biblije" i "Hazarskog rečnika". Pavićeve knjige ne bi bilo bez Biblije kao njenog ishodišta, bez te decentralizovanosti teksta koja omogućava da se junaci sreću u različitim okruženjima i situacijama i da se aktivira rezervoar zapleta koji nema dna. Virtuelna književnost promoviše interaktivnost, a interaktivnost i umrežavanje temeljne su osobine hiperteksta Simptomi hiperteksta u srpskoj prozi još uvek se pokušavaju podvesti pod "postmodernizam", ali oni se mogu objasniti jedino uticajima Interneta i nove medijske pismenosti.

Koji pisci, po vašem sudu, stvaraju domaću virtuelnu književnost?
- Sve više se čini, a i književna klima to pokazuje, da je neophodno udružiti hermetičnost lepe književnosti i preeksponiranost mas medija, ali ne tako što će se pisac udvarati čitaocu nego tako što će ga provocirati na savez, sukob ili kohabitaciju. Među takve "provokatore" spadaju, recimo, Sava Damjanov i Sreten Ugričić. Oni sigurno sebe ne vide kao promotere virtuelne književnosti, ali se u njihovim knjigama (naročito u mojoj omiljenoj, Ugričićevom romanu "Maja i ja i Maja") prepoznaje ono što nazivam "nova hipertekstualnost". U "Linkovima za navigaciju kroz 'Virtuelnu književnost'", malom glosaru koji otvara moju knjigu kao neka vrsta kondicionog treninga za dalje čitanje, namerno napominjem da se radi o još uvek neprepoznatoj tendenciji u savremenoj srpskoj prozi. Virtuelna književnost tek nastaje iz nove hipertekstualnosti kao literarna tradicija budućnosti.

Da li će mogućnost čitanja CD knjiga na kompjuterskom monitoru uništiti staru dobru naviku držanja knjige u ruci?
- Čitanje knjige i čitanje ekrana toliko se razlikuju da čak ne bi trebalo ni isto da se zovu. Knjiga traži fokusiranost oka i uma, ekran disperzivnost; knjiga minimizuje vizuelni efekat, ekran ga potencira. Knjigu doživljavamo kao neku vrstu prirodnog okruženja, jer smo potpuno potisnuli svest da je i ona proizvod tehnologije, a kompjuterskom ekranu pristupamo sa snažnom svešću o artificijelnosti medija. Mislim da je nemoguće porediti dva tako različita procesa, premda ih saznajni efekat svakako povezuje. Svaki sukob između knjige i ekrana lažan je i insceniran - različite tehnologije se po pravilu ne sukobljavaju, nego koegzistiraju. Ništa od to dvoje nije samo po sebi štetno ni blagotvorno - niti će vas knjiga prosvetliti, niti kompjuter ozračiti.

Razgovor vodio: Mića Vujičić