Horkeškart - Uživo! (Samizdat)

Legenda kaže da je pre nekih trideset godina grupa lučkih radnika engleske varoši Portsmouth sedela u pabu i diskutovala na temu muzike i zaključak je bio da na ovom svetu nema pravde, jer samo školovani muzičari mogu da sviraju u simfonijskim orkestrima i da su time svi oni koji bi to želeli da rade, a nemaju odgovarajuće obrazovanje, uskraćeni za ispunjenje želje koje imaju. Tako su nastali Portsmouth Symphonia. Engleski krtičari su ih sa zakašnjenjem definisali kao punk pre punka... Ko ih jednom čuo, zna o čemu pričam. Tokom godina su čak i naučili da sviraju...

Neke dve i po decenije kasnije slična pitanja su sebi postavili i članovi grupe Škart, samo njihova tema su bili horovi. Doista, koja je vaša prva asocijacija na hor? Velika grupa ljudi, svečano obučena, svi naravno sjajni pevači, izvode najčešće ceremonijalno neka visokoozbiljnja dela iz davnih dana. Uvek iza hora stoji neka institucija koju predstavlja, nikada hor nije predstavljao samog sebe. Da li sve to doista mora tako? Uostalom, svi takvi horovi najčešće zvuče prilično uštogljeno i sterilno, a ako je to tako, onda koji je njihov smisao? Priznajem, da u svoje veće uspehe iz osnovne škole ubrajam to što sam uspeo da budem izbačen iz hora. Daleko od toga da umem da pevam, ali kakve su to samo muke bile...

U potrazi za odgovorima, krajem 2000. godine pomoću radijskog oglasa okuplja se ekipa koja formira Horkeškart (hor + orkestar + Škart). Da li je osamdest Horkeškartovih koncerata tokom ovih nešto više od pet godina postojanja dovoljan odgovor na ovo pitanje?

Album koji sa zadovoljstvom trošim u svom plejeru predstavlja zvučni zapis koncerta održanog 2. maja 2005. godine u Akademie Schloss Solitude u Stuttgartu. Za uši previše ogrezle u klasiku rad HŠ verovatno predstavlja blasfemiju, ali za sve one koji otvorenih očiju gledaju i ispred i iza sebe, bez straha od onoga šta će tamo videti, HŠ je jedan od krativno najsvežijih projekata koji se danas može sresti na našoj sceni. Oni jesu hor, ali svojim repertoarom s jedne strane uvode pop kulturu u domen horske muzike, a sa druge strane ne dozvoljavaju da neki momenti koji su obeležavali ove prostore netragom odu u zvanični zaborav, iako teško da mogu nestati iz kolektivnog nesvesnog ovih prostora.

Album se može podeliti u dve celine. Prvu čine tzv. pesme o radu - sećate li se onoga "Drugarska se pesma ori/pesma koja slavi rad..."? Nije to baš bilo toliko davno. Nasuprot uštogljenom akademizmu i scenski nastup im je adekvatan - počev od plavih radničkih odela, borosana, i sličnih fetiša doba obnove i izgradnje.

Pre otprilike dve godine imao sam prilike da obavim nekoliko razgovora sa u ovoj zemlji nikad adekvatno vrednovanim, sada, nažalost, pokojnim kompozitorom Dušanom Kostićem. Ti razgovori, nažalost, nisu završili u planiranoj knjizi, ali nalazim da je potrebno da ga sada citiram. Pričajući o dobu obnove i izgradnje on kaže: "...i dan danas čuvam jednu knjigu, inače sramotu Udruženja književnika Srbije. Pošalju oni nama tekstove - optimističke - da mi pišemo kantate, solo pesme, masovne pesme na te tekstove. A tekstovi... Citiraću vam jedan po sećanju, ali vrlo tačno - 'haj, radi, radi, gradi/buši, struži, ori/kopaj, snagu daj/u lepoti nek se pruži/rascvetan zavičaj...'".

Priznajem da mi je tada ovaj tekst zazvučao toliko glupo da je prosto obišao ceo krug i da je ta glupost otišla u genijalnost. HŠ je ovu numeru izvukao i otrgao od zaborava. Jedan veliki spomenik beskrajnoj gluposti koja je vladala i, nažalost, još vlada ovim prostorima. Opet, s druge strane, levičarske ideje koje provejavaju ovim albumom zvuče sasvim iskreno. Sad, što je pojam levice i levičarstva u ovoj zemlji unakažen i prokažen, drugo je pitanje.

Drugi deo albuma čine kompozicije na tekstove raznih pesnika, ali ni ovde se ne može očekivati ni K od klasičnog horskog pristupa. Zajedno na jednom mestu Vasko Popa, Mak Dizdar ali i Slobodan Tišma. Žorž Brasans ali i Vlada Divjan, Boris Mladenović i Jovan Ružić... Žao mi je što na ovom albumu nema još nekih kompozicija koje se nalaze na HŠ repertoru - Obojeni program, Paraf, Kraftwerk... ali ne sumnjam da će neko drugo HŠ izdanje doneti neki potpuno novi spektakl.

U stvari, besmisleno je pisati o muzici koju HŠ izvodi. Samo njeno slušanje je spektakl po sebi i svaka reč koja se koristi da bi se taj doživljaj opisao pomalo je besmislena.

Šta je sledeće čime će nas HŠ iznenaditi/obradovati, nije mi poznato, ali nemam sumnje u efekat i doživljaj koji će proizvesti.

S moje strane, biću slobodan da im postavim mali domaći zadatak. Postoje neke kompozicije gorepomenutog Dušana Kostića koje kao da su pisane za HŠ i čije bi izvođenje bilo samo takav spektakl. Dakle, drugarice i drugovi, zasucite rukave, pa na posao traženja notnih zapisa. Ako treba pomoći, tu sam...

Do konačne pobede...

Branislav Nikolić, mart 2006.